Palermo kroz vremeplov

“…čovek bi pomislio da se sa prisustvom ljudi kuća troši, ali dešava se upravo suprotno, prostoru je potrebno da se u njemu živi, inače propada. Drugi promrmlja: „Kao da mu je potrebno da neko u njemu diše”,  Nadja Petrović

Jedan od načina da pobegnete od realnosti je da udjete u neku drugu, makar izmišljenu. Da se vozite kroz nepoznati grad i zastajete u pričama ljudi, porodica i njihovih istorija, davnih života upisanih u zidove napuštenih kuća.

Palermo se baš fino ponudio, otvorio mi je baš one škrinje koje su mi trebale za ovu fazu mog životnog đira.

Zaobilazeći turističke lokacije i kišobrane iznad turista, pronalazila sam mesta na koja se ulazi najavljen, uz ime i prezime, po mogućnosti i titulu. I to su upravo stare, istorijske palate u kojima danas niko ne živi. Neke su pretvorene u hotele, prostore za filmski set ili event.

Srećom neki vlasnici su odlučili da ove palate postanu privatne zadužbine ili muzeji i ozbiljno svedočanstvo bogate istorije i umetnosti Sicilije.

Ipak, moram da priznam da su me rastužili svi ti prostori stari i 500 godina čiji zidovi pamte generacije porodica kojih odavno više nema. Nema glasova, ni fotografija, nema buke ni proslava za dugačkim stolom na kom zvecka kristal i srebro.

U Palermu ima preko 500 istorijskih vila koje već dugo stoje kao stare smežurane bake sa dijamantima na prstima. Zamrznute slike, devastirane freske na zidovima i mozaici na podovima.

Negde sam pročitala da su njihovi vlasnici u ozbiljnom problemu: niti mogu da ih prodaju, niti da ih održavaju, plaćaju i dalje visoke poreze državi koja ne želi da od njih napravi muzeje, prostore u kojima se izlaže, nastupa, stvara, uči ili prosto uživa.

Danas vam predstavljam 3 potpuno različite palate, a opet, idealne da ih posetite i zaboravite na Palermo kao turističku destinaciju.

Palazzo Butera, barokna palata iz 17. veka

Princ Butera je bio prvi princ na Siciliji. Napravio je palatu kao gigantski zid koji se vidi daleko sa mora i  “sačekuje kraljeve” iz drugih zemalja koji dolaze u posetu kraljevskoj porodici.

Palata je bila sinonim veličine najvažnije porodice u 17.veku. 

Danas savremeni umetnici ovde izlažu svoje radove i pokušavaju da naprave link izmedju prošlosti i budućnosti. Palazzo Butera i njegov vlasnik Massimo Valsecchi kao “ambasador Sicilije”, imaju misiju da pomognu Siciliji da ponovo bude centar internacionalne saradnje kao nekada.

Massimo u šali kaže da živi kao u (izabranom) zatvoru. Posvećen je projektu koji je mnogo veći od same palate: okupiti mlade ljude iz Sicilije i spojiti ih sa umetnicima iz celog sveta koji razmisljaju o smislu, poreklu, prirodi i budućnosti, ne ostati u prošlosti i biti odgovoran u sadašnjosti.

Villa Boscogrande, mesto gde se vrti filmska traka u realnom vremenu

Mnoge grandiozne vile su izgradjene na periferiji Palerma u 18.veku. Tada su uglavnom služile kao letnje rezidencije koje su bliže moru i idealne da aristokratija pobegne iz svojih palata u centru.

Mi smo Villu Boscogrande pronašli u aprilu 2026. Susret je izgledao kao ulazak u filmski set inspirisan periodom baroka. Ovaj put nisu bile kulise, već pravi barok. 

U kuću nas je, nerado uveo stariji gospodin, malo nervozan jer mu se to baš ne radi po ovako divnom danu. Vrteo je neki poznati, naučeni tekst na italijanskom o poreklu vile, o freskama i mozaicima. Zapamtila sam jedino da je tu boravio Alen Delon i Klaudia Kardanale. 

Villa je poznata po filmu Viscontija iz 1963. god “Leopard”.

Ako zastanem za trenutak, zažmurim i udahnem mirise mediteranskog dvorišta, lako mogu da zamislim kako Alen Delon i Bert Lancaster leže u travi, spavaju sklonjeni od graje. 

Tu se (i danas) šepuri paun, čije perce verovatno povremeno budi glumce u sanjarenju izmedju dva kadra

Villa Igiea, od privatne rezidencije do čuvenog hotela

Ovo je nekada trebalo da bude sanatorijum, razumem i zašto. Blizina mora, vegetacija i udaljenost od gužve Palerma, ali i istorijski poznat kraj po lekovitim svojstvima.

Ipak, ništa od sanatorijuma. 

Villa Igiea je postala luksuzni hotel sa poštovanjem prema istoriji, porodici i tradiciji dinastije Florio, jedne od vodećih porodica na Siciliji krajem 18.veka. Porodica je angažovala Ernesta Bazilea, nagrađivanog palermskog arhitektu i pionira sicilijanskog Liberty pokreta.

Stepenaste bašte, anfilada na obali mora i ogromna vila sa kulama završene su 1900-ih, a dragulj u njenoj kruni je freskama oslikani Salon Bazil.

Ja sam ovde jurila Sofiju Loren zamišljajući je kako uživa na jednoj od terasa sa pogledom na Sredozemno more.

Toči se vulkansko, mineralno vino sa padina planine Etna dok se priča o gužvi u Rimu i sledećim projektima koje Sofija na vrhuncu slave nikako ne odbija.

Ovde se živi La dolce vita, a znate i sami, slatkoća je vrlo relativna i može biti vrtoglavo kratka. 

Salute!