Povezano
Postoji jedna stvar koju savremeni svet uporno zaboravlja, a Španci je nikada nisu ni pokušali da izgube. Zove se sobremesa i ne, to nije jelo, niti desert, niti još jedan trend koji će Instagram progutati pa ispljunuti. Sobremesa je ono što se dešava posle obroka. Trenutak kada tanjiri ostanu prazni, ali razgovor tek počinje.
U najprostijem prevodu znači „ono što dolazi preko stola“. U stvarnosti, to je mali ritual: ostajanje za stolom bez jasnog razloga, bez plana, bez pogleda na sat. Još jedna kafa. Još jedna priča. Još jedno „čekaj, da ti ispričam nešto“. I upravo u tom višku vremena, koje nigde ne vodi, krije se razlog zašto se svet zaljubljuje u ovaj pojam.
U eri u kojoj se čak i uživanje meri produktivnošću, deluje gotovo subverzivno. Navikli smo da jedemo brzo, između mejlova, sastanaka i obaveza. Čak i druženje često ima rok trajanja: „vidimo se na sat vremena“, „imam još nešto posle“. Sobremesa se tome tiho smeje. Ona ne priznaje rasporede. Ne traži svrhu. Ne mora da rezultira ničim.
Zanimljivo je da ona nije vezana za luksuz, restorane sa belim stolnjacima ili savršeno stilizovane trpeze. Može da se dogodi u kuhinji, u dvorištu, u malom baru na ćošku. Bitan je samo jedan uslov: da niko ne ustaje prvi. Da se ostane. Da se pusti da razgovor ide svojim tokom, bez potrebe da bude pametan, koristan ili dubok iako često postane sve to.
Sobremesa kao odgovor na umor
Možda baš zato sobremesa danas zvuči kao odgovor na kolektivni umor. Umorni smo od brzine, od stalne dostupnosti, od toga da čak i slobodno vreme mora da bude „dobro iskorišćeno“. Sobremesa ne traži da bude efikasna. Ona je nežni podsetnik da je ljudska bliskost često najlepša onda kada nema cilj.
U tom smislu, nije samo španski koncept, ona je stanje uma. Odluka da ne žurimo. Da ne prekidamo trenutak samo zato što „treba dalje“. Da dozvolimo tišini da se pojavi između rečenica. Da se smeh produži malo duže nego što je planirano.
I možda je baš to razlog zašto se ceo svet zaljubljuje u ovaj pojam. Ne zato što zvuči egzotično, već zato što nas podseća na nešto što smo nekada znali: da su najbolji razgovori oni koji nemaju kraj, da su najlepša popodneva ona koja se ne završavaju naglo i da je ostajanje, ponekad, najveći luksuz.
Sobremesa nas ne uči kako da živimo bolje. Ona nas samo podseća kako da živimo sporije. A u vremenu u kom svi žurimo negde, to je možda najradikalnija ideja od svih.
Foto: Pexels