Možda na prvi pogled Šekspir i Tadija Janičić nemaju ništa zajedničko. Jedan je najveći dramski pisac ikada, a možda nije ni postojao, a drugi savremeni crnogorski umetnik koji živi i radi u Novom Sadu i sa velikim uspehom izlaže širom sveta.
No, na drugi pogled ili kad zagrebemo ispod površine neke od njegovih slika, postaje jasno da Janičić svet posmatra očima Šekspirov(sk)e Lude koja kroz smeh i ironiju ukazuje na sve ono što je trulo, krhko i porozno u našem društvu, ili kako je to lepo rekao Slobodan Tišma o njegovom radu ‒ slika kondomski poredak našeg doba (dakle svet u kojem su odnosi do te mere zaštićeni, distancirani, sterilizovani od stvarne bliskosti, odgovornosti i rizika, da su lišeni svake intimnosti).
Nas je, u skladu sa temom broja, privukla njegova slika „Turista koji želi sve da vidi”, ujedno i temelj na kojem je postavljeno celo izdanje.
BURO. Kada i kako je nastala slika „Turista koji želi sve da vidi” (koja krasi naslovnu stranu sedmog broja)?
Tadija: Čini mi se da sam u intervjuu neke naše poznate novinarke pročitao rečenicu „Nema gde nisam bila” i to mi je bilo jako smešno. Naslikao sam je ove godine.
BURO. Ko je prvi o tvojim radovima rekao da su to „basne bez naravoučenija”? Da li si prisustvovao trenutku u kojem neko „tvoju basnu” pogrešno tumači i postoji li (uopšte) pogrešno?
Tadija: Mislim da je to rekao Nebojša Milenković, kustos Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, a da li sam prisustvovao trenutku tumačenja svoje slike ‒ jesam, to se konstantno dešava. Ne postoji pogrešno, tumači ko kako hoće.
BURO. Ko su te slike i prilike na tvojim radovima i gde ih u svakodnevnom životu najčešće srećemo?
Tadija: Svakodnevno smo upućeni na njih, ne možemo da se izolujemo od sveta. Svet je takav kakav jeste. A šta da radimo kad ih sretnemo? Ništa, produžimo dalje, to su ljudi oko nas, ne bežim ja mnogo u imaginaciju.
BURO. Kako uspevaš da se nekim pojavama nasmeješ ‒ da li je u pitanju neka nadljudska snaga, mudrost, izbor da se ne tuguje nad stvarima, već da im se ruga?
Tadija: Negde sam pročitao da je humor odraz nemoći, mislim da je to rekao Čarli Čaplin. Tako i ja, okrenem sve na smeh, u stilu ‒ ako ne možeš da ih pobediš, barem se lepo zabavljaj.
BURO. Možeš li za sebe da kažeš da si hirovit, možda poput nekih svojih junaka sa slike?
Tadija: Mislim da nisam, barem se trudim da to ne budem, da amortizujem tu potrebu ako se javi.
BURO. Kada te pitaju o nekoj aktuelnoj temi, najčešće kažeš da o tome nisi informisan (a tvoje slike pršte od aktuelnosti). Da li je ta „neinformisanost” jedan od načina da sačuvaš mentalno (blago)stanje i dušu? Imaš li TV, čitaš li novine?
Tadija: TV imam, ali ga ne gledam, novine ne čitam, to je odgovor na drugo pitanje. A na prvo, da budem iskren, kažem da sam neinformisan onda kad želim da sačuvam sebe od toga da ulazim u neku dublju polemiku ili na teren koji mi se ne sviđa. Mislim, legitimno je.
BURO. Misliš li da (živ) čovek može biti istinski slobodan?
Tadija: Može naravno. Sve zavisi od čoveka do čoveka, svako je formula za sebe. Postoje oni koji žive u prilično lošim uslovima a slobodniji su od nekih koji žive veoma dobro. Znam mnogo ljudi koji žive bez ikakvih cenzura i uticaja, slobodno, kao i one koji sami sebe zaključaju u neke gulage.
BURO. Šta si poslednji put uradio a da si rekao „ovo je apsurdno”?
Tadija: Toga na dnevnom nivou ima koliko hoćeš, malo, malo pa kažem ‒ jao apsurda.
BURO. U jednom intervjuu pomenuo si da od savremenih umetnika ceniš Aleksandra Denića. Intervjuisali smo ga za ovaj broj BURO. printa. Poruči mu nešto.
Tadija: Poručujem mu da se mane politike.
BURO. Da li ti je stvarno na vrata ateljea zakucao Lari Gagosijan?
Tadija: Nije još uvek, ali ga očekujem ovih dana.
BURO. Da možeš da priuštiš bilo koje umetničko delo na svetu, koje bi bilo i zašto?
Tadija: Uh, zeznuto pitanje. Uzeo bih neki Hoknijev pejzaž.
BURO. Šta si poslednje kupio u apoteci?
Tadija: Brufen od 600 mg.
BURO. Reci nam nešto o poslednjoj slici na kojoj radiš (koju završavaš)?
Tadija: To je slika „Opsada Kotora”, dimenzija 2 x 5,20 metara, radim je poslednjih pet godina i nadam se da ću je završiti do kraja 2025.
Fotografije: Marko Ercegović