Povezano
U filmovima koji traju dva i po sata, kupovinom karte potpisujete nepisani ugovor: ili će vas voditi toliko sigurno da zaboravite vreme, ili će vam barem ostaviti osećaj da ste, posle toliko utrošenog vremena, iz bioskopa izašli sa nečim što možete da nosite kući. Marty Supreme za takav ulog obećava dobru nadoknadu.
Obećanje o komenzaciji, međutim, nije došla toliko od premise filma, koliko marketinškom kampanjom koja je premijeri prethodila. Narativ veličanstvenosti novog ostvarenja Džoša Safdija (Josh Safdie) uspešno su gradili produkcijska kuće A24 i glavni glumac, Timoti Šalame (Timothée Chalamet). Viralne akcije, meta-humor i ironizacija same ideje promocije nisu ostavili prostora za neutralan ulazak u salu.
TIMOTHEE SUPREME
Tokom prihvatanja jedne od prošlogodišnjih nagrada, Timoti Šalame govorio o tome da želi da bude „jedan od najvećih“. Kasnije je objasnio da je ambicija, navodno, hranjena upravo ulogom Martija Mauzera (Marty Mauser) koju je spremao, a koja je zasnovana na autobiografiji američkog šampiona, stonotenisera Martija Rajsmana (Marty Reisman).
Taj deo obećanja je i ispunio. Timoti Šalame zaista nosi film, fizički i ritmički. Martyjeva bezobzirnost, šarm, glad da bude „nešto“ i ta specifična kombinacija harizme i netrpeljivosti, sve to funkcioniše kao izvrsna studija karaktera. On je junak, fokus, motor, i istovremeno, jedina stabilna tačka u filmu koji uporno izmiče strukturi. To je i blagoslov, posebno za glumca kojem je izvedba donela još jednu nominaciju za Oskara – i problem. Kada glavni junak postane uporište gravitacione sile filma, sve ostalo počne da kruži oko njega. Ni ovo ne bi bio problem, kada ne bi ostavljalo utisak da film kruži oko njega zato što može, ne zato što mora.
ŠTA JA IMAM OD OVOGA?
Ređanje scena koje se ponekad ponašaju kao samostalni skečevi jednog života, umesto da budu stepenice koje vode ka jasnoj završnici, ostavljaju utisak vrtloga bez progresa. Tako se dešava ono što niko ne želi tokom dvaipočasovnog boravka u bioskopu: postajete svesni vremena, a kad postanete svesni vremena, film gubi najvažniju bitku: pažnju. Ovo je iskonski izazov svakog reditelja, što samo filmski snobisti neće priznati, i nije u korelaciji sa aktuelnim trendom smanjenog opsega pažnje većine gledalaštva.
Sasvim je opravdano da publika tokom sedenja u bioskopu postavi pitanje: Šta me ovde tačno drži do kraja? To ne znači da nužno očekuje da je film nečemu „nauči“, ali svakako da ima pravo na uvid, o ping-pongu, o mentalitetu nekoga ko teži veličanstvenosti, o društveno-političkim okolnostima u Njujorku 50-ih godina 20. veka. Neosporno, ima pravo i da je film, barem, zabavi.Nesumnjivo, Marty Supreme zabavlja, mada i za tako nešto traži strpljenje. Film je dinamičan, često briljantno snimljen, ali celo strukturi nedostaje jasno zašto. Pritom, nije nejasna Martijeva ambicija da bude najveći, nego zašto bismo želeli da gledamo njegovu borbu da u tome uspe.
KOMEDIJA GREŠKE
Džoš Safdi ume ono što malo ko ume da randomizovane događaje složi tako da deluju kao komedija greške, a da ispod toga ipak postoji uzročno-posledična nit. Ta nit je ovde često najuzbudljiviji deo filma, jer stvara osećaj da se nešto taloži, da sve ima posledicu, da život zaista funkcioniše kao niz pogrešnih poteza koji se kasnije plaćaju.
Vizuelno, Marty Supreme je izuzetno zavodljiv, i time intrigira onda kada scenario ne uspeva. Krupni kadrovi, koji u mnogim filmovima postanu agresivni i vrtoglavi, ovde rade ono što bi trebalo: uvlače gledaoca, prave intimnost tamo gde je narativ ponekad nemaran. Kamera gradi osećaj prisustva, u stanju je da privremeno prilepi za Martija i njegovu sudbinu.
Odesa A’Zion (Odessa A’Zion) koja tumači Martijevu devojku, donosi sirove emocije i time vrlo vešto parira Tiomtiju. Tyler, The Creator u ulozi Volija je zahvalan Safdijev lik: prijatelj, saučesnik, ogledalo, komični ventil, i baš zato je šteta što njegova psihologija, a onda i odnos sa Martijem, nisu bili kompleksniji. Konačno, Gvinet Paltrou (Gwyneth Paltrow), u ulozi zaboravljene holivudske zvezde, unosi potpuno drugi registar – glamur, cinizam, manipulaciju i svaki put kad se pojavi, film dobije ukus nečeg opasnijeg i zanimljivijeg.
PREČICA ZA VELIKU ZAVRŠNICU
Poslednja sekvenca odigrava se u Japanu, a veliki meč između američkog i japanskog šampiona dobija značajnu dramatizaciju – iako je samo egzibicija. Amerikanac (opet) pobeđuje u politički osetljivom trenutku, kao da film ne može da odoli simbolici, pa je gura do tačke u kojoj postaje previše očigledna. Teško je bilo u tim scenama odoleti asocijaciji na režiju Dragana Bjelogrlića, na njegovu školu sportskog mita, poput uspeha srpske fudbalske reprezentacije u filmu Montevideo, koja i kod Safdija više liči na nacionalnu projekciju nego na uverljivu psihologiju publike i prostora.
Film meša neodređene kvaziarhivske snimke, ličnu borbu, sportski mentalitet, psihologiju, ljubavnu dramu, prijateljstvo… i u toj mešavini Marty Supreme, iako u svakom od pojedinačnih elemenata ostaje neuverljiv, kao celina zaista postaje intrigantan profil života.
Ako je Marty Supreme trebalo da bude ogledalo ličnosti, životne sudbine ili sportskog uspeha, pitanje je – ko se zapravo prepoznaje u odrazu? Ili, izlaskom iz bioskopa, ostaje samo utisak da je Timoti Šamale vrlo dobro odglumio ambiciju koja, ipak, nije stigla do dubljeg značenja – ili značaja.
Film Marty Supreme možete pogledati u Cineplexx bioskopima.
Fotografije: Blitz