Dado Topić: Rokenrol u Beogradu

To je taj glas! Dado Topić poseduje jedinstvenu snagu koja je učinila da na jugoslovenskoj sceni traje više od pola veka. Od dana kada je sa Korni grupom i legendarnim bendom Time pomerao granice muzike, u smeru kom je svet uveliko naginjao do solo karijere naklonjene bluzu i soulu, Topić je ostao sinonim rokerskog otpora. Raspon njegovog glasa ume da razbesni i razneži što nikom, pre i posle njega, nije polazilo za rukom. Obeležavajući jubilej Dado Topić je na intenzivnoj turneji. U Beogradu je jedan koncert rasprodat, pa je MTS Dvorana otvorila novi datum – 20. februar. Tim povodom susreli smo se sa Dadom Topićem i razgovor započeli singlom iz naslova ovog intervjua.

BURO. Kako je nastao tekst za pesmu „Rock’n’roll u Beogradu“, odnosno kako je nastao čuveni stih/refren?

Dado: Ta pesma je nastala davno. Još u vreme Korni grupe sam imao želju da snimim neku pesmu u kojoj se pominje Beograd. Međutim, prilika se ukazala sa grupom Time sa kojom sa objavio „Rock’n’roll u Beogradu“ i pesma je odlično prihvaćena. Mi smo je koristili kao uvodnu za svaki grad u kom smo nadalje svirali, menjajući nazive: Niš, Novi Sad, Kragujevac, Skoplje, Ljubljana, Zagreb… Ispostavilo se da je pesma imala mnogo širu primenu a publika je veoma volela. Kako je nastao čuveni stih? Ah, pa ko će to da zna. Dogodi se. Čovek kad komponuje, ne razmišlja šta i kako. Tu nema kalkulacije. Desi se zgodan raspored harmonija i teksta i nastane hit.

BURO. Šta vas je, i na koji način, toliko čvrsto vezalo za tu vrstu popularne muzike?

Dado: Kao mladić sam počeo da slušam Rolingstonse. Od svih bendova koji su tada bili aktuelni, oni su se nekako izdvojili. Bili su mi bliski po mentalnom sklopu i načinu sviranja. Nije bilo teško prilagoditi se tome. Od ranih dana sam voleo da pevam bluz i soul. U to vreme sam oformio svoj prvi bend a sve nadalje je već poznato.

BURO. Grupa The Rolling Stones je na sceni prisutnija malo više od vas. Oduvek ste bili fascinirani tim bendom. Posvetili ste im jednu pesmu. Šta vas je privuklo njima i da li nešto od njihove snage i ambicije prepoznajete kod sebe?

Dado: Oni su svakako jedno od najvećih imena u istoriji rokenrola. Takođe sam bio zaljubljen u taj bend. Voleo sam njihov sirovi, urbani zvuk. Tokom snimanja u studiju nisu insistirali na doterivanje pesama, kao neke druge grupe iz tog vremena. Te elemente spontanosti i jednostavnosti hteo sam da zadržim u načinu svirke u studiju kao i na koncertima. To je definitivno najprisniji i najiskreniji način pristupa publici. Dakle – čvrsto, žestoko, divlje, emotivno. To je dobitna kombinacija. Bio sam u prilici da sviram pre koncerta grupe The Rolling Stones u Budvi na plaži Jaz. To je bila prilika koja se ne propušta. Imali smo puno poverenje njihovog menadžmenta, u toj komunikaciji je pomogao naš menadžer Ilija Jovanović. Tako smo ostvarili davnu želju da sviramo na istoj bini sa Stonesima.

BURO. Obeležavate šezdeset godina karijere, izuzetne karijere, u muzici kojoj se na ovim prostorima nikada nije pružala dovoljna pažnja. Ko je bio Dado Topić tada na početku, a ko je on danas?

Dado: Jeste, dogurao sam do šezdeset godina bavljenja rokenrolom. Radio sam vredno, bio sam uporan i disciplinovan. Na početku sam samo želeo da budem član nekog dobrog benda koji izvodi sopstvenu muziku. Tome stremim i danas. Povremeno sviram u bendu Time After Time, volim to. Trenutno smo jedna od najaktivnijih i najinteresantnijih grupa na ovim prostorima.

BURO. Sa bendom Time i Korni grupom ispisivali te istoriju jugoslovenskog rokenrola. Sa ove distance, mnogi albumi iz tog vremena danas imaju novo čitanje i značenje. Zašto je to tako?

Dado: Ne samo meni već i drugima koji su hteli da se bave ovom vrstom muzike, nije bilo lako izaći na scenu i boriti se za svoje mesto. Bilo je to vreme smene generacija. Do tada su dominirali šlagerski pevači i kompozicije, a mi smo donosili neki novi način razmišljanja, potpuno neopterećeni time da li će pesme da budu prihvaćene ili ne. Jednostavno smo hteli da javno izrazimo na koji način mi razmišljamo i kakav je to zvuk koji mi nosimo. Poznato je da električne gitare nisu bile u masovnoj upotrebi, a one su nam bile osnovni instrument. Kasnije smo to obogatili klavirom i Hemond orguljama. Brzo smo postali nova fascinacija za publiku. U tom trenutku pratili smo globalni trend. Rok je i danas prisutan, to je nešto najbolje što nam se dogodilo.

BURO. Album „Život u čizmama s visokom petom“ je jedan od onih najvažnijih i najuticajnijih na nepostojećoj listi „Jugoslovenskih albuma svih vremena“. Pored čuvenih pesama, izdanje je revolucionarno po dizajnerskom rešenju omota, odnosno fotografiji na njemu.

Dado: Za popularnost i uspeh tog omota zaslužan je Dragan Stefanović. Da bi uradio vizuelizaciju albuma, fokusirao se na tekstove pesma. Baveći se time, došao je do zaključka da ta noga na visokoj peti obmotana žicom objedinjuje, i fotografijom prikazuje, nastojanje čoveka da se uzdigne iznad nemogućih okolnosti. To simbolizuje i nastojanje benda da svoju muziku približi publici, upornost i istrajnost na tom putu. On je prepoznao poruku koju su pesme nosile u konceptu nazvanom „Život u čizmama s visokom petom“.

BURO. Sedamdesetih je izgledalo da se imalo vremena za sve pa i da se muzici, kao autori i izvođači, posvetite adekvatno i temeljno. Kako se stvaralo i muziciralo tada?

Dado: Sedamdesetih godina svi mi autori, koji smo nastojali da održimo jedan kontinuitet u izdavanju albuma, imali smo tu sretnu okolnost ili privilegiju da su nam izdavačke kuće poput PGP RTB-a ili Jugotona verovale. Od njih smo dobijali na raspolaganje studio sa kompletnom opremom. Bili smo slobodni da ekperimentišemo u potrazi za najboljim zvukom i najboljom produkcijom. Nije ni čudo da su to bile najplodnije godine u smislu izdavaštva. U to vreme su bili veoma aktivni bendovi: Smak, Yu grupa, Leb i sol, Mladi levi iz Ljubljane, naravno Indexi, tu smo bili i mi kao Time. Nekako smo svi najbrže prihvatili te tehnološke novitete, kao i rad u studiju po nekim novim pravilima. Snimali smo dobre pesme što se izdavačkim kućama dopadalo, pa smo za uzvrat dobijali neograničeno vreme u smislu radih sati provedenih u studiju. To je rezultiralo dobrom i plodnom saradnjom između bendova i tadašnjih izdavača.

BURO. Kao solo artist ste negovali rokenrolerski imidž sa puno seksipila, što je bio bitniji otklon u odnosu na vaš dotadašnji rad u okvirima benda. Čini mi se da je upravo tada nastao Dado Topić kog danas poznajemo. Grešim li?

Dado: Jeste, imao sam taj period neke transformacije po pitanju stajlinga i ponašanja na sceni. Moju garderobu su uvek činile čizme, kožna jakna ili go do pasa što se činilo kao neka pop varijanta jednog rok pevača. To mi se dopalo ali i publici, tako da sam taj stil zadržao dokle god je to bilo moguće i u skladu sa godinama. Iskoristio sam mogućnost i vreme da budem takav. Sad sam stariji i moj autfit je malo ozbiljniji, ozbiljnije se i ponašam na sceni.

BURO. Da se nadovežem na prethodno pitanje, da li možemo reći da je prelomni album u tom delu karijere bio „Šaputanje na jastuku“?

Dado: Da, moguće je. Na albumu koji pominjete na jednoj strani su zastupljene neke hitične pesme, dok su na drugoj divne emotivne, bluz numere i balade. Taj dualizam na jednom izdanju je trebao da zadovolji publiku koja je volela ono što sam radio do tada i da otkrije neke moje, za njih, nove muzičke afinitete. Mislim da je u tome uspeo.

BURO. Ono što publika često smetne sa uma jeste da ste vi basista i poslednjih nekoliko decenija na scenu izlazite sa instrumentom. Ko su vam u tom delu bili uzori i u čemu je vaša specifičnost u tretiranju instrumenta?

Dado: Još kao mlad instrumentalista, odlučio sam da ću biti basista. Kasnije, kako sam napredovao i učio, uzori su mi bili na početku Paul McCartney a kasnije Sting. Zatim Mark King, Jaco Pastorius, Stanley Clarke… Sve su to basisti koji su naklonjeni bluzu ili soulu, ali i džezeri koji su mi bili dovoljno zanimljivi da ih izučim i vidim na koji način vladaju instrumentom. Važno mi je da uz sviranje bas gitare budem dobar pevač. Kada pogledamo listu izvođača videćemo da su basisti veoma dobri pevači, priznati od strane muzičke industrije. Kao basista prvenstveno volim da budem deo benda. U aktuelnoj postavi moja grupa ima basistu, tako da sam ja tu samo ispomoć – što nas čini ritam sekcijom snova.

BURO. Prošle godine ste objavili album „Ponovo na cesti“, veoma lično i prilično bluzom prožeto izdanje. Da li možemo reći da je to konceptualan album?

Dado: Možemo to tako nazvati. Meni je najvažnije da sam se na ovom albumu odužio jednom velikom književniku i pesniku. Njegove pesme su pevali mnogi, osim mene. Naravno govorim o Dušku Trifunoviću. Na albumu sam otpevao njegovu pesmu „Troši se polako“ koju je producirao Brano Likić. Uspeli smo da postignemo konceptualnost i životnu ozbiljnost kroz tekstove koji su prožeti mudrošću. Mislim da je album solidan, njegov naziv dobija na značaju kada se prevede na engleski – On The Road Again – a to upravo realizujem kroz ovu turneju sa svojim menadžmentom i bendom.

BURO. Vi ste pangeneracijski rok umetnik. Stariji vas znaju a mlađi otkrivaju. Šta oni u vašoj muzici prepoznaju kao svoje?

Dado: Na primer „Floyd“ je svakako kultna pesma na radiju a posebno u disko klubovima. Mnoge generacije vole tu pesmu, posebno klinci danas. Ne može se zamisliti neko slavlje a da se ne čuje „Floyd“. Drago mi je što sam bio deo ekipe koja je sa kompozitorom Zoranom Simjanovićem napravila taj song. Naravno pre svega najzaslužniji su kreatori filma „Nacionalna klasa“, Dragan Nikolić i generacija glumaca iz tog vremena koji su bili izuzetno popularni u Jugoslaviji. Svi ti odjeci traju i ta pesama je izgleda odlučila da ostane. Iz tih razloga sam rešio da je na koncertu izvedem u jednom interesantnom aranžmanu, u tome mi je pomogao beogradski DJ Zmija. Biće to prilika da čujete novu verziju pesme, premijerno na mom nastupu u Beogradu.

BURO. Tom prilikom će te deliti scenu sa prijateljima. Otkrijte nam barem delić programa, kako ste zamislili to veče i ko će biti među gostima na bini?

Dado: To što ste naveli je zamislio moj producent i menadžer Ilija Jovanović. Među prijateljima biće mnogo mladih ljudi što mi je posebno drago. Ipak je najvažnija stvar da ćemo deliti pozornicu sa muzičkim velikanima iz sedamdesetih i osamdesetih, tako da će nam se pridružiti: Yu grupa, Radomir Mihailović Točak, Generacija 5, izvešćemo pesmu „Floyd“ sa DJ Zmijom, imaću posebnu gošću sa kojom ću otpevati „Negde izvan planeta“. Pozvao sam da mi se pridruže kolege kantautori Srđan Marjanović, Dejan Cukić i još nekolicina „večnih mladića“.

Sa Točkom ću otpevati jednu od najlepših bluz pesama „Zašto ne volim sneg“. To će biti bogat program sa prijateljima i drugarima iz mog profesionalnog života.

BURO. Kada ste počinjali da se bavite muzikom da li ste možda zamišljali koliko bi to moglo da traje?

Dado: Kada sam počinjao da se bavim muzikom nisam kalkulisao, u smislu koliko ću vremena odvojiti za muziku a koliko za neke druge stvari. U to sam zakoračio punim plućima. Hteo sam da osvojim poverenje i poštovanje kolega, jer svi smo nastojali da idemo u korak sa vremenom. Eto, ja sam došao do šezdeset godina karijere. Mislim da je važno da čovek nikada ne prestane da istražuje, da pronalazi nove mogućnosti i otkriva nove potencijale u sebi ili ljudima sa kojima nastupa. Po meni je trajanje dokaz kvaliteta.

BURO. Još jedno pitanje za kraj. Jugoslovenstvo je ponovo na stolu, sa nekom drugačijom percepcijom i modelom suživota koji prepoznaju mladi ljudi – od Varada pa do Triglava. Šta vi mislite o tom takozvanom neo jugoslovenstvu?

Dado: To je interesantna teza. Verujem da je utemeljena na stvarnim činjenicama da mlada generacija, uz svo nerazumevanje događanja i ratnih sukoba koji su se desili na ovim prostorima, jednostavno to ne prihvata kao presudnu činjenicu koja bi bila razlog budućih odvajanja ili razdvajanja. Mislim da će jednostavno mladost i život učiniti svoje, tako da to ‘neo jugoslovenstvo’ koje pominjete ima smisla jer ga delimično živimo upravo sada – svi zajedno. Čini mi se da je to, onda, dobar koncept.

Fotografije: Naslovna – Marina Pešić, Press Wood