BURO. na Kanskom filmskom festivalu: Razgovor sa ekipom filma „Butterfly Jam“
Rajli Kju, Hari Meling i Talha Akdogan.
Povezano
Directors Fortnihght (Quinzaine des Cinéastes) jedna je od važnijih paralelnih sekcija na Kanskom filmskom festivalu. Iako nije deo zvanične takmičarske konkurencije za Zlatnu palmu, u filmskom svetu ima ogroman ugled, prvenstveno jer je osnovana od strane francuskog udruženja reditelja (SRF, 1969. godine, kao reakcija na konzervativnost festivala posle protesta 1968), sa idejom da se napravi prostor za slobodniji, hrabriji, autorski film. Ovo je sekcija koja favorizuje autorske, hrabre i neretko politički oštre filmove, koja više voli nove glasove nego etablirana imena i često akcenat stavlja na ostvarenja sa arthouse i indie senzibilitetom. Otvorenija je za žanrovske eksperimente, dokumentarce, animaciju i hibridne forme, a neka od danas vodećih filmskih imena prvi put su zapažena u filmskom svetu upravo zahvaljujući njoj.
Film Butterfly Jam ove godine otvorio je Director’s Fortnight sekciju na 79. Kanskom filmskom festivalu, a veliku pažnju privukao je iz nekoliko razloga. Ovo je debi na engleskom jeziku ruskog reditelja Kantemira Balagova, kog kanska publika dobro poznaje (i voli), tematika filma je vrlo interesantna – bavi se čerkeskom zajednicom u Nju Džerziju, i okupio je velika glumačka imena – Barija Kogana, Rajli Kju, Harija Melinga i mladu holivudsku nadu, Talhu Akdogana.
Ovde pročitajte review filma Butterfly Jam, koji će se u distibuciji naći kasnije ove godine, a u nastavku intervju sa glavnim glumcima ovog ostvarenja – Harijem, Rajli i Talhom.
Na konferenciji za štampu koja je održana juče, Kantemir Balagov rekao da je Bari bukvalno uleteo u njegov DM i da su tako počeli da rade na filmu. Kako ste vi odlučili da zaigrate u filmu široj javnosti manje poznatog reditelja, koji se bavi temom široj javnosti manje poznate zajednice Čerkeza?
Hari: Sigurno ne kao Bari, ja čak ni nemam društvene mreže. Zamolili su me da upoznam reditelja i da pročitam scenario, što sam uradio i zaljubio se u njega. Dopala mi se ideja o bliskosti i zajedništvu ljudi u filmu, mislim da je scenario neverovatan, a onda sam čuo ko će sve igrati u filmu i sve što je preostalo bilo je da kažem – da, da i da.
Talha: Kod mene je malo drugačije. Došli su u salu u kojoj vežbam rvanje i intervjuisali gomilu ljudi. Rekli su, kasnije, da dođem na audiciju. Pretpostavljam da im se dopalo ono što sam pokazao na audiciji, i eto, sad sam ovde.
Rajli: Ja sam čak posetila čerkesku zajednicu u Nju Džerziju i sve to mi se jako dopalo.
Postoji mnogo filmova o različitim zajednicama, ali nema nijednog koji prikazuje čerkesku zajednicu u američkom filmu. Kako je izgledalo upoznavanje sa njihovom zajednicom, sa njihovim običajima, jezikom?
Rajli: Meni je učinjena velika čast time što mi je dodeljena uloga u ovom filmu. Sama činjenica da je Kantemir odabrao baš nas da igramo ljude iz njegove zajednice i mislio da to možemo da izvedemo, ne znam, zaista se osećam počastvovanom. Ono što nam je definitivno pomoglo jeste činjenica da je kastovano mnogo ljudi iz čerkeske zajednice iz Nju Džerzija, da smo provodili sa njima vreme na setu i bili smo u fazonu – ako oni misle da je ovo što mi radimo legitimno i autentično, onda valjda i jeste. I Kantemir je bio srećan zbog svega toga.
Hari: Da, ja sam stalno trčkarao oko njih, dok su igrali poker za stolom, i proveravao svoj kabardinski.
Da li ste ranije bili upoznati sa njihovom kulturom?
Hari: Samo sam čuo za njih, ali sam se konkretno upoznao tokom snimanja filma. U pitanju je fascinantna kultura koju, iz onoga što sam naučio istražujući, čine veoma ponosni ljudi – njihova zajednica je danas pomalo zaboravljena a nekad je to bilo ogromno carstvo. Upravo to bilo mi je fascinantno, šta to emocionalno uradi čoveku, znate… Rekao bih da je, u tom smislu, ovaj film kao neka bajka o zajednici tih ljudi koji i dalje imaju san o tome šta su nekada bili. Sve to je i vrlo dirljivo.
Butterfly Jam gotovo da je muški film – na momente je veoma agresivan, a onda imamo toliko roze boje u njemu -odeća je roze, enterijer, tu je i flamingo. Kako ste se nosili sa tim – s jedne strane sav taj masulinitet, a sa druge nežnost i ekstravagancija roze boje?
Talha: Da, kroz ceo film sve je nekako muško. Ali onda ubacite roze, nežnu boju, i odjednom se napravi nešto lepo. Mislim da je jedna od glavnih poruka ovog filma upravo to – možete biti muževni koliko god hoćete, ali kada ste sa pordicom treba da budete nežni. To je u redu.
Hari: Osećam blagu nervozu prilikom upotrebe reči „muževan“, jer ona zapravo ne opisuje dovoljno ono o čemu je ovaj film. Da, postoji nežnost, koju je Talha pomenuo, i neka toplina u njemu. Mislim da je mnogo veći od toga nego da ga nazovemo muškim filmom. Mislim da Butterfly Jam, možda, istražuje problem muškosti. I da ta roze boja podseća publiku da je u pitanju istraživanje. Iako postoje neke veoma brutalne scene i šokantno je ono što se dogodi u poslednjoj četvrtini filma –
u ovom ostvarenju ima mnogo ljubavi, nežnosti i onoga što je Kantemir nazvao nespretnošću
a što nisu stvari koje se, nužno, povezuju sa muškim rvačima.
Osim što istražuje teme muškosti, usamljenosti, emigracije, zajednica i izolacije, ovaj film u fokus stavlja porodicu i govori, između ostalog, i načinu na koji ona može da diktira pojedincu šta će raditi u životu. Kako ste se lično osećali povodom tih tema?
Rajli: Mislim da je to mnogo prisutnije u Kantemirovoj kulturi nego u, recimo, američkoj. I upravo zato mi je bilo zanimljivo to da istražujem. U mojoj porodici, definitivno, nekad postoji nula granica, ali mislim da je ta politika „ovo možeš da radiš ili ovo treba da radiš ili ne radiš“ nešto što je specifično za kulturu odakle Kantemir dolazi.
Opet, mnogo sam razmišljala o tome kako izgledaju maštanja i snovi ljudi iz ove zajednice. Stalno smišljaju neke planove, kako da zarade novac i osvoje Ameriku, zapravo, njihova priča je vrlo američka, na mnogo načina. I sam taj njihov dolazak u Ameriku zbog tog sna koji nije stvaran. To se posebno vidi u onom kadru gde stoje na balkonu i gde se u pozadini vidi Menhetn – koji izgleda toliko daleko. S tim sam mogla da se povežem, mogla sam to da razumem.
Za kraj, kako biste opisali saradnju sa Kantemirom u odnosu na saradnje sa rediteljima sa kojima ste do sada sarađivali?
Hari: Uvek je lepo raditi sa rediteljem koji tačno zna šta želi i ima jasnu viziju. A Kantemir je takav. I onda je cela saradnja zapravo kako ples – pokušavate da uđete u njegovu glavu i shvatite šta možete da mu ponudite, a što će mu pomoći da ispriča priču. Da li je ova saradnja drugačija u odnosu na druge reditelje? Da, svaki reditelj je drugačiji.
Rajli: Da. Svaki je specifičan na svoj način. Baš kao i Hariju, meni su omiljeni reditelji oni koji imaju snažnu viziju i vrlo su sigurni u to što rade, ali dopuštaju i vama, daju vam prostor unutar kojeg možete da se igrate.
Hari: Vrlo je dobar u radu sa glumcima. Uvek je uz vas, stalno kalibriše nešto. Ali i vama došušta istraživanje. I evo jedne interesantne stvari – kad oseti da je blizu dobrog tejka, okupi sve ljude oko monitora i zajedno gledate materijal, kao tim. Na kraju diskujete – možda da odaberemo ovo, možda ono, nisam zadovoljan ovim, šta misliš o ovome… Ne postoji hijerahija nego svi zajedno radite na nečemu, i to je divno.
Uz podršku partnera Cockta, IZIPIZI, Plazma Rolsi i MCF Megacom Film Srbija, BURO. Srbija i ove godine donosi ekskluzivne priče sa 79. Filmskog festivala u Kanu.
Fotografije: Profimedia, Instagram