Povezano
Dokumentarni film „Orwell: 2+2=5“ reditelja Raula Peka svečano je otvorio osmo izdanje Međunarodnog festivala dokumentarnog filma DOK #8 u mts Dvorani. Film prati Orvelov život i rad, sa fokusom na „1984“, roman koji danas više ne deluje kao fikcija, već kao svet u kojem živimo. Kroz arhivske fotografije, novinske žurnale, filmske zapise, savremene dokumentarne materijale i zloglasne govore, Pek analizira kako autoritarizam s početka 20. veka i dalje snažno odjekuje danas, naročito kroz aktuelne sukobe koji ugrožavaju demokratiju i građanske slobode, poput građanskog rata u Mjanmaru, rusko-ukrajinskog rata, američkog „rata protiv terorizma“, rata u Gazi i brojnih drugih konflikata. Kroz priču nas, gotovo meditativno, sprovodi glas naratora, glumca Dejmina Luisa, koji govori iz Orvelove perspektive.
Godina je 1949. a Orvel završava svoje najznačajnije delo „1984″, na ostvru Jura, nakon čega, šest meseci kasnije, umire. Film ima izvanredan narativni tok i kreće se između poslednjih godina života pisca, istovremeno nas upoznajući sa nekim činjenicama iz njegovog privatnog života – kakav je bio kao dečak (spominje svoju dadilju iz Indije), njegovo odrastanje i odlazak na koledž, rad na BBC-ju, ženidbe i usvajanje dečaka, i upečatljivih aktuelnosti njegovog dela danas, u svetu oblikovanom savremenom propagandom i iskrivljenim istinama. Gledajući film, vidite kako se briše granica između prošlosti i sadašnjosti – svet na koji nas je Orvel upozoravao u svom kultnom delu više ne deluje izmaštano.
METAFIZIKA FAŠIZMA I AKTUELNOST ROMANA „1984″
Orvelova 1984 distopijski je roman o totalitarnoj državi (Okeanija) u kojoj vlast kontroliše apsolutno sve – informacije, istoriju, jezik, pa čak i misli ljudi. Glavni junak, Vinston Smit, živi u društvu kojim vlada Partija na čelu sa Velikim Bratom (ako Partija kaže da je 2 + 2 jednako 5, onda to mora biti 5). Ljudi su pod stalnim nadzorom, propaganda je svakodnevna, a istina se neprestano menja. Čak se i jezik pojednostavljuje (novogovor) kako bi se ograničila sposobnost razmišljanja. Vinston potajno počinje da sumnja u sistem i pokušava mali čin pobune – kroz ljubavnu vezu i traganje za istinom. Međutim, režim je toliko moćan da guši svaku individualnost i otpor. Ali, ako ste spremni da poverujete da je 2 + 2 = 5, tada ste dozvolili državi da određuje stvarnost do te mere da ona određuje i ono što se dešava u vama samima. U tom trenutku vi zaista postajete nečije vlasništvo, ili možda zapravo više ni ne postojite. Ali kako taj mehanizam funkcioniše? Kako se razvija?
I kako se primenjuje na sadašnje vreme?
Pek ne daje odgovore na sva ova pitanja, ali na neki način upozorava. Kroz uznemirujuće kolaže arhivskog materijala, Orvelovih sopstvenih tekstova i savremenih slika sukoba i propagande, film prikazuje istinu ne kao statičnu činjenicu, već kao nešto što se izvrće, preoblikuje i briše. Opet, on ne drži predavanja, nego nas vraća u istoriju: od kolonijalne Burme, gde je Orvel kao mladi policijski službenik iz prve ruke svedočio represiji, preko Drugog svetskog rata i krhkih demokratija, pa sve do današnjeg iskrivljenog političkog govora, manipulacija na društvenim mrežama i ratne terminologije poput „specijalne vojne operacije“, „mirovne misije“ ili „operacija čišćenja“, koja prikriva stvarno nasilje i nepravdu.
KO KONTROLIŠE NARATIV?
Propaganda više ne nosi uvek uniformu diktature. Često dolazi u odelu, sa osmehom i govorom o slobodi. U ime nacionalne bezbednosti. Patriotizma. Stabilnosti. Nakon 11. septembra, administracija Džordža V. Buša oblikovala je narativ o oružju za masovno uništenje u Iraku. Oružje nikada nije pronađeno, ali je priča bila dovoljna. Istina nije nametnuta zabranom – konstruisana je ponavljanjem.
Film pokazuje i drugu dimenziju moći: koncentraciju bogatstva i kontrole nad informacijama. Dok milijarderi lansiraju rakete u svemir, javni prostor na Zemlji postaje sve uži. Ilon Mask, Rupert Mardok, Mark Zakerberg, Džef Bezos, Leri Elison – imena koja stoje iza ogromnog dela medijskog pejzaža. Ko kontroliše platforme, kontroliše tok razgovora.
A ko kontroliše tok razgovora, oblikuje stvarnost.
Pek precizno secira političku retoriku savremenog sveta. Vladimir Putin koristi otvorenu kontrolu. Njegova priča o Ukrajini, tvrdnja da je ona marioneta Zapada, predstavlja osnovu za rat. U njegovoj verziji stvarnosti, invazija je čin samoodbrane. Stroga kontrola medija u Rusiji obezbeđuje da se alternativni narativi ne prošire. Benjamin Netanjahu u Izraelu koristi sličnu taktiku. Svaka vojna akcija predstavlja se kao samoodbrana, a svaka kritika označava se kao antisemitizam ili podrška terorizmu. Tako se stvara priča „mi protiv njih“. Kada ljudi počnu da posmatraju svet na taj način, neslaganje počinje da deluje kao izdaja. Donald Tramp (film je nemilosrdan u prikazu Trampovog predsedništva) takođe koristi ovu taktiku. Predstavljajući imigrante kao kriminalce, osvajače ili „ljude koji jedu naše mačke i pse“, pojednostavljuje složena pitanja i daje ljudima nekoga koga mogu da okrive. Širom Evrope, krajnje desničarske grupe rade isto, kriveći imigrante za društvene i ekonomske probleme. To podstiče strah, produbljuje podele u društvu i čini strože imigracione politike prihvatljivijim. Suština je da ovakav tip manipulacije masama nije nov. U Nemačkoj tridesetih godina, Hitler je na vlast došao demokratskim putem, uverivši milione ljudi da su Jevreji krivi za patnje zemlje – nezaposlenost, inflaciju i društvene nemire.
ZABRANJENE KNJIGE
Iako film ne cilja isključivo Sjedinjene Države, one su danas jedan od najupečatljivijih primera demokratskog nazadovanja. Prema izveštajima organizacije Freedom House, ocene građanskih i političkih sloboda u SAD niže su nego u brojnim drugim razvijenim demokratijama. Jedan od simptoma je i zabrana knjiga u javnim školama. Više od 3.000 naslova uklonjeno je iz školskih biblioteka, a Florida i Teksas prednjače u tim odlukama. Na listama osporavanih knjiga nalaze se „Ubiti pticu rugalicu“, „Dnevnik Ane Frank“, „Lovac na zmajeve“ – i, gotovo ironično, Orvelova 1984.
Možda film ne nudi precizan odgovor na to kako nastaje trenutak u kojem 2 + 2 postaje 5. Ali podseća na nešto važnije: takvi trenuci ne počinju naredbom odozgo, već prihvatanjem odozdo. Kada jednom odlučimo da posumnjamo u ono što vidimo sopstvenim očima, Veliki brat više ne mora da nas nadzire, jer je već pušten unutra.
Fotografije: Profimedia – Pictures From History / akg-images / Profimedia, Promo DOK #8