Čemu nas danas uči „Vrli novi svet”?

U istoriji književnosti postoje distopije koje upozoravaju na represiju, i one koje upozoravaju na nešto gore, šta poručuje „Vrli novi svet”?

Upravo toj drugoj tradiciji pripada roman Brave New World, koji je Oldus Haksli objavio 1932. godine. Danas, gotovo vek kasnije, ova knjiga se čita manje kao fikcija, a više kao složena analiza društva, tehnološkog napretka i psihologije komfora čiji smo zarobljenici.

Roman dakle nije priča o distopijskom društvu, već kritika ideje progresa kakvu je Zapad početkom 20. veka počeo da slavi. Industrijalizacija, masovna proizvodnja, biotehnologija i psihologija ponašanja, sve su to oblasti koje Huxley u romanu dovodi do krajnjih konsekvenci kako bi pokazao šta se događa kada se racionalizacija života primeni i na ljudsku prirodu.

Utopija bez slobode

Temelj u romanu „Vrli novi svet” jeste društvena stabilnost. Sistem funkcioniše besprekorno jer su svi elementi ljudskog života podvrgnuti planiranju: ljudi se proizvode u laboratorijama, raspoređuju u genetski određene kaste i od najranijeg detinjstva prolaze kroz proces psihološkog uslovljavanja.

Ova logika direktno proizlazi iz principa masovne proizvodnje kakav je uveo Henri Ford, čije ime u romanu poprima skoro pa religijski status. Fordizam, koji je u realnosti označavao efikasnost i standardizaciju industrijske proizvodnje, u romanu postaje model za organizaciju i kontrolu društva. Drugim rečima, roman postavlja pitanje: šta se događa kada logika fabrike počne da oblikuje ljudsku egzistenciju?

Kontrola kroz zadovoljstvo

Za razliku od mnogih distopijskih narativa u kojima vlast opstaje zahvaljujući strahu i represiji, u romanu Vrli novi svet to se ostvaruje putem zadovoljstva. Stanovnici sveta redovno konzumiraju „somu“, supstancu koja uklanja nelagodu, tugu i svaku vrstu egzistencijalne napetosti. U tom smislu, pisac predviđa društvo u kome je kontrola efikasnija upravo zato što je gotovo neprimetna. Ljudi nisu potčinjeni silom, oni su emocionalno otupeli.

Ovaj aspekt romana često se dovodi u vezu sa kasnijim analizama kulture zabave i potrošačkog društva. Pisac zapravo najavljuje svet u kome konstantna distrakcija, brza satisfakcija i hedonizam zamenjuju kritičko mišljenje, suočavanje sa emocijama, racionalno razmišljanje i kontrolu sopstvenog života i izbora.

Psihologija konformizma

Jedan od najzanimljivijih aspekata romana jeste način na koji Huxley razume psihologiju konformizma. U romanu nije potrebno mnogo represije, jer ljudi iskreno veruju da je sistem u kome žive idealan.

Ta ideja proizlazi iz piščevog interesovanja za biheviorizam i teorije socijalnog uslovljavanja koje su početkom 20. veka razvijali psiholozi poput Ivana Pavlova i Džona B. Vatsona. U romanu se te ideje primenjuju kroz proces „hipnopedije“, tj. učenja tokom sna u kojim se deca programiraju da prihvate društvene norme bez bilo kakve kritike ili dodatnih pitanja.

Pisac na taj način postavlja pitanje koje je i danas na svim nivoima važno: koliko su naše želje i izbori zaista autonomni, a koliko rezultat nametanja? Da li je sloboda koja nam je data privid? I da li ćemo ikada uspeti da saznamo šta je istina?

Konflikt između stabilnosti i humanizma

Centralna filozofska napetost romana Vrli novi svet, proizlazi iz sukoba između društvene stabilnosti i humanističkih vrednosti. Lik Džona, poznatog kao „divljak“, unosi u sistem ideju da je život neraskidivo povezan sa patnjom, nesigurnošću i emotivnom dubinom. U jednoj od ključnih scena romana on brani pravo na nesreću, tvrdeći da je upravo ta sposobnost da osećamo bol ono što čini ljudsko dostojanstvo. U tom trenutku pisac zapravo otvara pitanje koje nadilazi književnost: šta je društvo bez konflikta i patnje, umetnost i ljubavi, religije i zajednice?

„Vrli novi svet” i apatija

Najveća snaga romana leži u tome što njegova distopija nije zasnovana na brutalnosti, već na komforu. Ljudi u svetu nisu potlačeni, oni su zadovoljni. Zbog toga je Vrli novi svet često suprotstavljen romanu 1984 koji je napisao Džordž Orvel. Dok Orvel upozorava na društvo koje kontroliše informacije i vlada strahom, Haksli upozorava na društvo koje kontroliše želje.

U prvom slučaju sloboda nestaje zbog represije. U drugom, zbog apatije.

Kada se danas vraćamo Hakslijevom romanu, jasno je da njegova vrednost nije u „predviđanju“ tehnološke budućnosti. Njegova snaga leži u analizi ljudske sklonosti ka komforu i bekstvu od odgovornosti. Drugim rečima, Vrli novi svet nas ne upozorava samo na pragu totalitarizma, već na mnogo suptilniji fenomen: mogućnost da društvo izgubi slobodu ne zato što mu je oduzeta, već zato što je prestalo da je smatra važnom.

Foto: Profimedia