„Kad god da se iz mraka vratiš, dobrodošao si“: Aleksandar Stojković ST postaje Još gori

Goribor sam prvi put čula kao tinejdžerka i uprkos tome što sam živela u malom gradu, s malo ili nimalo znanja o bilo čemu u (velikom) svetu, odmah sam prepoznala šta Aleksandar Stojković ST hoće da kaže. S godinama koje su prolazile, njegova poezija, jednako koliko i dva maestralna albuma Goribora, tek su mi se razotkrivali sjajnim nitima, neraskidivo upletenim u sve što znači bivati živ.

Iskrenost. Preciznost jezika. Pisanje iz stomaka, pogled s one strane stvarnosti. Poezija bez pretenzije. Bend kakav se neće ponoviti na ovim prostorima ostavio nas je singlom Juriti ljubav, ali tu nije mogao da bude kraj za glas Aleksandra Stojkovića ST-a. Zato, postaje Još gori.

Vraća se na scenu s Alenom i Nenadom Sinkauzom – kao trio nastupiće u beogradskom klubu Karmakoma. Karte za koncert 27. marta su rasprodate, pa je zakazan i drugi nastup, 28. marta.

Čekali smo više od 10 godina da čujemo šta ST (novo) ima da kaže. U razgovoru za BURO. govori nam o povratku na scenu, životu između, životu koji živi danas, o knjigama i – mraku.

Vraćate se nastupima s muzičko-poetskim projektom „Raj na Zemlji”. Možete li nam reči nešto više o projektu?

Moramo malo u prošlost da bi nam priča dobila glavu i rep. Nenad i Alen su iz Pule. Goribor je snimao album u Puli i pri nekoj puš pauzi u hodniku Rojca, producent Edi Cukerić nas je upoznao. Inače, kad su muzičari u pitanju, sve bitne stvari se dešavaju u Rojcu.

Malo ubrzamo film i godinu dana kasnije, 2013. započinjemo našu prvu ozbiljnu saradnju… Predstava Malo je dovoljno. Ja sam bio zadužen za tekst, njih dvojica za muziku. Adaptirali smo jednu moju kratku priču plus par songova, i to sve izvodili uživo. Ako se ne varam, tri sezone smo punili salu pozorišta u Zagrebu.

Sad još malo više i brže odmotavamo film i u 2025. godini smo. Polazna tačka slična kao i te 2013. godine. Ja zadužen za tekst, Nenad i Alen za muziku – imali smo 15 dana za probe i fiksiran datum premijere. Tako je nastao projekat Raj na zemlji. U međuvremenu, postajemo Još gori, pesme su snimljene i album bi trebalo da se ubrzo pojavi na vinilu.

Pred beogradskom publikom ste posle dugih 12 godina i jedan koncert je već rasprodat, jer ste nam nedostajali. Mnoge naše čitaoce sigurno će interesovati čime ste se bavili posle Goribora?

Nešto kao u pesmi Nije da nije… Definitivno bih izdvojio to da sam postao ćale. Mali je već u trećem razredu tako da i za to negde mogu reći da je proletelo. Za razliku od onih ranijih godina, nisam se selio, nisam menjao agregatna stanja. Ono što je moralo da se desi i odradi posle Goribora, mislim da se desilo i odradilo.

Nenad i Alen Sinkauz i vi sada činite trio Još gori, a kako ste rekli, vaša saradnja je započela još na (divnoj) pesmi „Jureći ljubav”. Kako ste pronašli zajednički muzički jezik i kako biste sada opisali vaš zvuk?

Ono što ćete prvo čuti u novim pesmama je Alenov kontrabas, to je baza onda na scenu stupa Nenad sa akustičnom gitarom na kojoj ili svira ili pravi ritam ili i jedno i drugo. To traje, razvija se, stvaraju se uslovi i u ključnom trenutku, eto i mene sa mikrofonom. Inače, ideja je da sviramo u manjim, intimnijim prostorima baš zbog navedenih instrumenata. U slučaju da se ostane bez struje, ovaj bend je spreman.

„Teško je i ništa nije smešno” kad ste pred početkom nečega. Kuda vas u ovom novom talasu vodi vaša poezija? Koje teme vas sada opsedaju?

Probaću da odgovorim ovako, vaša pitanja su zanimljiva ali i zahtevna, traže dozu ozbiljnosti ali i dobro izbalansirane šaljivosti. Nije cilj da mračim ali ni da stvari banalizujem. Eto, tu sam negde sa svojom poezijom.

Bilo bi dobro da kažem nešto novo, bilo bi novo da kažem nešto dobro…

Goribor je bio „supernova” regiona. Kada se iz današnje perspektive osvrnete na te godine i albume, koji su vam utisci?

Najprostije rečeno, bilo je dobro koliko je trajalo, bilo je dobro da smo stali kad smo stali. Albume koje smo snimili, snimili smo najbolje što smo mogli, bez taktiziranja, kompromisa i to je negde to, to je najbitnije za jedan bend.

Kad pogledate u brojkama, šira publika je prvi put čula za nas 2006. godine. Piti i ja smo u tom trenutku imali 33 godine i hrpu uradi sam albuma. Snimali smo od 1996. godine na 4 kanala, Tascam, pa se vremenom prebacili na komp. Šta pokušavam da kažem je da se ništa nije dogodilo iznenada i preko noći – pa tako i odluka da prestanemo sa radom.

Uprkos tome što nikada niste pevali o politici, uvek je bio jasan kontekst u kojem vaši stihovi funkcionišu. Pevali ste: „svi pričaju, a sve je manje slobode”. Za 12 godina nismo se mnogo pomerili od toga. Čini li vam se da je još gore ono što vidite oko sebe?

Da, odgovor je očigledan i brutalan… No, hajde da probamo nešto. Svedoci smo globalnog raspada sistema, nemoguće je da odjedanput nema jednog pametnog političara, lidera.

Nešto se promenilo, nešto se duboko u nama okrenulo, osećamo ali nam je još nevidljivo… Kao da gledš svoj film a neko menja glumce i radnju, kao da gledaš svoj film a neko iza gužva platno

Tako to meni izgleda, znamo njuške ali su im uloge i razum degradirani… Da li iz svega toga može izaći nešto dobro? Sumnjam.

Jedino što vidim kao potencijal je da se ljudi u što većem broju okrenu sebi i bližnjima, jedino tu vidim neku konkretnu moć. Sebi i bližnjima u prevodu znači, pogledati se prvo dobro u sebe, svi smo traumatizovani i otrovani ali leka ima… Drugi korak, bližnji, porodica, prijatelji, moramo da vratimo toplinu, ljudkost, moramo da izbacimo fiskalnu kasu iz naših odnosa.

Pevali ste da bi se „od srca smejao, od srca mora i da se plače”, a danas pozdravljate one koji dolaze iz mraka. Zašto je mrak „plodno tle” poeziju i kako se u njemu prepoznaje nagoveštaj nade?

Izgleda kao čitava večnost dok bauljaš po mraku i tami; lepota života je, kad god da se iz mraka vratiš, možeš biti onaj pravi

Život i biti živ, aktivno učestvovati u životu vas neminovno vodi u mračnu stranu. Ponekad mi to izgleda kao hod po žici, prosto bez doze rizika i opasnosti, život nema smisla… Kažem doza, prava doza.
Uvek se setim priče o šizofreniji, napravio je sranje jer je prestao sa terapijom, nije više hteo da pije lekiće zato što su ga lekići ubijali, nije na njima osećao ništa. To je otprilike taj rad.

Nas rutina, manjak lepote u životu, sve ove gluposti koje nam troše pažnju, sebičnost, izolacija, klasični materijalizam, sve to radi kao lekić za ubijanje života.

Kad god da se iz mraka vratiš, dobrodošao si, kad god da mrak pobediš, najbolji si

I, tu je je još jedna jako bitna stvar, napravićete gomilu sranja u životu, greška do greške i dok to dobro ne upijete i preuzmete odgovornost za sebe i svoje postupke, nema olakšanja.

S jedne strane čitav univerzum u tvom oku, s druge panj…

Kojim knjigama ste otkrivali sebe? Koje knjige su vas spasile? Šta danas čitate?

Knjige, muzika, filmovi… To je bilo moje sveto trojstvo do četrdesetpete godine. Još nemam čist odnos, odmak – koliko mi je to pomoglo, odnosno odmoglo u životu. Da ne otvaram sad celu novu temu, idemo na knjige.

Posle dužeg razmišljanja i vaganja, imam dva pisca koja bih pomenuo. Luj Ferdinad Selin i Bukovski. Što se tiče Bukovskog, njegova poezija, trenutke koje je hvatao i spuštao na papir, vrh su pisane misli. Ta sposbnost da čitajuči doživite transfer emocija i utisaka, da vas pecne negde duboko je zapravo umetnost. On mi je bio kao stari prijatelj, sa prijateljem ne moraš ništa posebno da radiš ili pričaš, a sve bude dobro.

Selin je imao drugačiji uticaj na mene. On kao učesnik Prvog svetskog rata, mislim da je čak bio i odlikovan, objavljuje roman početkom tridesetih gde savetuje da najmoralnija i najispravnija odluka, ako vas država pošalje u rat, jeste dezerterstvo. Ovo pitanje je super kompleksno i ako se vratimo samo 150 godina unazad, prebrojimo mrtve, pa pogledamo trenutno oko sebe, možda ne bi bilo loše da porazmislimo šta bi bilo bolje za nas, obične građane.

Koliko sam razumela, pripremate i novu zbirku poezije i album. Kada nas sve to očekuje i šta je sledeće?

Knjiga. Ideja je da hronološki, od 1996. godine do danas, po albumima, složim tekstove koji su išli sa muzikom. Pošto polako svodimo račune, približavamo se krašendu nije loše da to sve bude na jednom mestu. Album za Još gori je snimljen i iskreno se nadam, da ako ne već za mesec dva, onda do jeseni sve bude dostupno.

Fotografije: New Moment