Ovogodišnji Coachella festival postao je poprište nezapamćene debate o vrednosti scenskog rada, nakon što su dva glavna nastupa ponudila dijametralno suprotnu estetiku i produkciju. Dok je pop zvezda Sabrina Karpenter svoj status gradila kroz visokobudžetni spektakl i kompleksnu koreografiju, muzička ikona Džastin Biber na sceni se pojavio u minimalističkom stilu, uz laptop, otvorivši pitanje zašto su u muzičkoj industriji trud i honorari često u obrnutoj srazmeri.
Na ovogodišnjem festivalu Coachella, prestižnom muzičkom događaju u kalifornijskoj pustinji koji decenijama diktira svetske trendove, granica spektakla i minimalizma je testirana na najskuplji mogući način.
S jedne strane, imali smo mladu umetnicu Sabrinu Karpenter (engl. Sabrina Carpenter) koja se doslovno znojila pod reflektorima, boreći se sa kompleksnom produkcijom i visokim potpeticama kako bi opravdala svaki cent plaćene ulaznice. Nasuprot njoj, Džastin Biber (engl. Justin Bieber) čiji se povratak na scenu čekao godinama, pojavio se samo dan kasnije na istoj bini u dukserici, ponudivši viziju koja je mnoge ostavila u čudu, izazvavši oprečne reakcije, od pozitivnih do onih krajnje negativnih. Sedeći za laptopom, priredio je sveden nastup koji mu je doneo rekordnih deset miliona dolara, navode razni izvori.
Ovaj kontrast nas ne primorava da biramo stranu, niti da vodimo rasprave o većoj zvezdi, već nas tera da preispitamo duboko ukorenjene dvostruke standarde: zašto se od jednih zahteva veliki trud i rad pod reflektorima, dok je drugima dovoljno da se samo pojave? Nameće se i ključno pitanje, da li je privilegija te „puke prisutnosti na bini“ rezervisana isključivo za muškarce?
Coachella između minimalizma i spektakla
Ovde dolazimo do apsurda moderne industrije: Sabrina ulaže veliki deo svog honorara u produkciju, kostime i plate za desetine ljudi na sceni kako bi „zaslužila“ svoje mesto pod suncem. Džastin verovatno zadržava 95% svog honorara jer je njegova produkcija praktično besplatna. Ono što mnoge brine jeste poruka o rodnim ulogama, od žena se očekuje investicija, one moraju da kupe svoje pravo na uspeh kroz koreografiju, šminku, odeću, trenere… Od muškaraca sa statusom ikone očekuje se samo prisustvo. On je plaćen da bude tu, ona je plaćena da radi.
Džastinov nastup: Lenjost ili moderna umetnost
Umesto spektakla, Biber je deo nastupa proveo sedeći za laptopom, puštajući svoje stare spotove i nasumične video-snimke povremeno pevajući prateće vokale. Sa jedne strane, nastup je viđen kao vrhunski apsurd muzičke industrije. Biber je postao najplaćeniji izvođač u istoriji festivala Coachella, a zauzvrat je ponudio minimalizam koji su mnogi nazvali uvredljivim. Iz tog ugla on nas podseća na to da postajemo publika koja plaća milione da gleda nekoga ko se čak ni ne trudi da nas zabavi, dok pored pravog truda prolazimo podrazumevajući ga kao nešto standardno.
Drugi deo kritičarske javnosti posmatrao je nastup kao promišljen performans koji preispituje samu prirodu pop zvezde u digitalnom dobu. Gledanje Bibera kako peva u duetu sa samim sobom protumačeno je kao dirljiv dijalog sa sopstvenom traumom detinjstva pod svetlima reflektora.
U svetu gde su festivali postali mesta za „savršene slike za Instagram”, Biberov vizuelni trik shvaćen je kao radikalan čin otpora. On između globalne superzvezde i običnog YouTube korisnika. Fokus je bio isključivo na njegovom glasu, koji je ostao tehnički besprekoran, i na nostalgiji, koju su svi gledaoci osetili.
Vratićemo se na početnu tezu, jer i jedni i drugi kritičari imaju validne argumente, a naše pitanje i dalje ostaje: zašto je za uspeh muškim zvezdama potrebno duplo manje truda nego ženskim?
Sabrinin perfekcionizam u senci muške privilegije
Bina pretvorena u monumentalni filmski set sa natpisom „Sabrinawood”, višespratna konstrukcija koja oživljava zlatno doba Holivuda i besprekorna koreografija, potvrdili su da Sabrina Karpenter ne prepušta ništa slučaju. Ipak, uprkos očiglednom trudu i četiri promene kostima, Biberov „anti-nastup” je taj koji je pokupio milionske preglede. Sabrina je, rame uz rame sa koleginicama poput Karol G, još jednom dokazala da se od žena u industriji očekuje apsolutni perfekcionizam, dok se muškarcima oprašta odsustvo svake produkcije.
Tim festivala Coachella profitirao je na ovom kontrastu, ali prava debata ostaje unutar same publike. Oko pitanja ženske solidarnosti, jer ona izostaje onda kada je najpotrebnija. Dok ženska publika često sa dozom zajedljivosti kritikuje svaki pogrešan korak koleginica, muški izvođači dobijaju blanko podršku za minimalan trud. Taj narativ ne kroje same žene, njih u stalnu borbu i međusobni rivalitet guraju upravo nezahvalni muški pogledi i industrija koja ih tera da izgaraju pod reflektorima kako bi uopšte bile primećene.
Naslovna fotografija: Barry King / Alamy / Profimedia