8 knjiga za čitanje na otvorenom

Dosta smo vremena provodili u stanovima i kućama dok je napolju padala kiša, vladao minus i duvao vetar. Sada, kada je proleće stiglo, vreme je da uzmemo ključeve i knjigu i odemo do parka, reke, ili na kraju krajeva u sopstveno dvorište ili terasu – mesto je zaista potpuno nevažno.

Ima nešto posebno u knjigama koje pročitamo na otvorenom. Jesen i zima jesu meseci kada se statistički više čita, pre svega zato što mnogo više vremena provodimo u zatvorenom prostoru pa je sasvim prirodno da pokušamo da se „ušuškamo” uz dobru knjigu.

Proleće, međutim, nudi sasvim drugačiju vrstu čitalačkog iskustva.

Kada je reč o čitanju na otvorenom, koliko god delovalo kao najobičnija aktivnost, ono ima vrlo konkretne prednosti. Tako čitanje jeste sporije i to je potpuno očekivano. Sednemo na klupu, otvorimo knjigu, podignemo pogled da vidimo ko prolazi, vratimo se tekstu, možda uzmemo telefon da uslikamo trenutak, pa ponovo pogledamo oko sebe. Na prvi pogled zaista deluje kao da je koncentracija slabija, ali zapravo se dešava nešto drugo, a to je da pažnja nije zatvorena samo u knjizi. Čitanje se prekida, ali ne na način na koji nas prekidaju notifikacije ili ekran. Ovo su prirodne pauze, i knjiga tu počinje da se uklapa u ritam prostora u kom se nalazimo.

I u tome leži jedna od najvećih prednosti čitanja napolju. Kada podignemo pogled sa stranice, oko nema zid koji ga zaustavlja, već vidi horizont i daljinu, kao i predele koji se nastavljaju i izvan našeg vidnog polja. Taj osećaj otvorenosti utiče i na način na koji razmišljamo. Prostor se širi, a zajedno sa njim i pažnja.

Zanimljivo je to da se knjige koje čitamo napolju mnogo bolje pamte.

Stranice pročitane u parku ili kafiću vezuju se za konkretan trenutak, ne samo za mesto, već i za zvuke i mirise. Uptavo tih delova se kasnije jasnije sećamo nego onih pročitanih kod kuće, gde i čitamo najčešće i gde se iskustva nekako stapaju jedno sa drugim. Zato i pamtimo sve knjige koje smo pročitali na plaži.

Sve ovo posebno dolazi do izražaja kod knjiga koje se na neki način bave prirodom ili prenose posebnu atmosferu ako su smeštene u selu, planini, moru ili drugim pejzažima. Romani smešteni u prirodi ili priče koje se oslanjaju na prejzaž drugačije funkcionišu kada se čitaju napolju.

Zbog toga, evo spiska od 8 knjiga koje posebno prijaju na otvorenom.

Za malo tmurnija i kišna topla jutra

Svetkovina, Magdalena Blažević

Ukoliko vam se desi da vam se čita napolju a da je dan topao, ali kišan; ili ako se desi da se probudite u 7 ujutru jednog malo sumornijeg dana i poželite da čitate na terasi, prva zbirka fenomenalne Magdelene Blažević je idealna knjiga.

Ona nas vodi u Bosnu pre, za vreme, i neposredno nakon rata. Smešta nas u ruralne delove, pored močvara, šuma i reka, negde u praskozorje, kada noć polako krene da bledi. Kroz njene rečenice osećamo miris blata i dima u kaputima, čujemo crvčanje masti na starom šporetu i kišu koja pada. Upoznajemo grbave muškarce, misteriozne komšije, majke tinejdžerke, očajne žene koje su robovi patrijarhalnog društva. I upravo su ove žene nit koja spaja sve ove priče i jednu celinu, jer je, iako je ovo zbirka kratkih priča i svaka priča za sebe, cela knjiga zapravo priča o ženama, i sama žena kojoj su snovi uništeni zbog patrijarhata i jeste glavna junakinja.

Osmišljena je i napisana tako da nas teleportuje u neku drugu klimu koji smo možda upoznali samo preko strašnih priča naših baka sa sela.

Za one koji popodnevna čitanja prekidaju često

Šume severa, Danijel Mejson

„Šume severa” se više čita kao zbirka priča nego kao roman, iako postoje neki momenti koji povezuju priče, pa će vam vrlo verovatno ova knjiga na kraju dati taj osećaj celine. Čini se da glavnog junaka nema, ali glavni junak svake priče je zapravo jedna kuća na rubu jedne šume u Masačusetsu, prvo drvena koliba, pa kako vreme odmiče postaje preslatka žuta kuća sa visokim crnim vratima. I iako posmatramo knjigu sa strane kuće kao glavnog lika, onda možemo da kažemo i da je u pitanju roman odrastanja, jer pratimo tu kuću i sve njene stanovnike od 18. veka pa sve do današnjeg dana. Njeni stanovnici ukljućuju mladi bračni par koji je pobegao iz jedne puritanske kolonije, engleskog vojnika, dve sestre koje su se držale zajedno do svojih poslednjih dana, jednog lovca, ali isto tako i insekte, kao i jednu pumu (baš ovu sa korica). Svi se oni pojavljuju u „Šumama severa”, svako ima svojih pet minuta da ispriča svoje iskustvo obitavanja u ovoj kući a da nam usput objasni i društveno-istorijski kontekst Amerike u tom periodu. 

Jako lepa kombinacija istorije, šarenolikih likova i njihovih sudbina, i raznih književnih stilova koje je Mejson utkao ovde.

Za dane kada imate vremena da se baš izgubite u knjizi

Istočno od raja, Džon Stajnbek

„Istočno od raja” nije roman koji preporučujem samo na proleće, to je roman koji preporučujem uvek i zauvek, bez obzira na godišnja doba. Šta god da kažem za ovu knjigu, bilo bi previše.

Jedan od onih romana koji imaju savršenu priču, reference na druga dela, presjajne likove, aktuelne teme o kojima se može raspravljati do sutra, rečenice koje će vas naterati da se sigurno malo zapitate, i neke koje će vas donekle promeniti. Da ne govorim o atmosferi u knjizi koja je idealna za proleće i čitanje na otvorenom. Ovo je roman koji je smešten s kraja 19. i početka 20. veka u Kaliforniji, ali ono što je po sredi su zapravo ponovo ispričane biblijske priče o Kainu i Avelju i Adamu i Evi.

Za one koji žele da malo drugačije gledaju svet oko sebe

Istorija pčela, Maja Lunde

Kako da ne pomenemo roman koji govori o značaju pčela za našu okolinu? 

„Istorija pčela” je prvi deo tzv „Klimatskog kvarteta” Maje Lunde koji za cilj ima da podigne svest o nekom od mnogih ekoloških problema – u ovom slučaju o sve manjem i manjem broju pčela. Roman ima tri narativa: Vilijam živi u 19. veku i dobija inspiraciju da napravi revolucionarnu košnicu; Džordž živi u 2007. i shvata da mu se broj pčela u košnici znatno smanjuje, a Tao je u 2098. godini kada pčela na planeti više nema i kada svi oprašuju cveće ručno.

Njen deo je upravo taj koji nam dođe kao šamar jer ona opisuje kako svi trenutno žive i kako je zbog manjeg broja pčela došlo do nestašice hrane, jer životinje nemaju toliko biljada da se hrane. Jeziv prikaz moguće budućnosti, posebno kada uzmemo u obzir da je ručno oprašivanje cveća već nešto što se praktikuje u Kini.

Za one koji žele da čitaju o lepim i zdravim odnosima

O, Vilijame!, Elizabet Straut

„O, Vilijame!” je knjiga koja je ušla u uži izbor za Bukerovu nagradu te godine kada je izašla, i apsolutno vidim razlog za to. Priča prati Lusi Barton (junakinju i drugih romana Elizabet Straut) i njenog bivšeg muža Vilijama, sa kojim ima fantastičan odnos. Ono što je mene lično oduševilo u ovom romanu, a što mislim da nije često u savremenoj književnosti jeste prikaz jednog savršeno zdravog odnosa između dva bivša partnera. Lusi i Vilijam su dugo bili u braku, dobili dve ćerke, nakon toga se razveli i svako nastavio sa svojim životom ne zaboravljajući pozitivne osobine ovog drugog. Upravo će zbog toga Vilijam tražiti pomoć od Lusi kada shvati da su mu potrebni društvo i podrška kada otkrije tajnu o svojoj porodici.

Ali Elizabet ne priča samo o odnosu dva supružnika u ovom romanu.

Ona pričajući o njima priča i o njihovom odnosu prema životu, prema sopstvenoj deci, prema drugim ljudima sa kojima su započeli nešto nakon razvoda. Priča o vernosti, o poštovanju, o ugledu, o tome kako, i da li se on može pokvariti. Iako možda ne deluje tako na prvi pogled, „O, Vilijame!” je jedna slojevita knjiga sa različitim temama i svaka strana može da pokrene novu diskusiju.

Nije nužno vezana za prirodu, iako Elizabet Straut opisuje neke divne pejzaže, ali je jedna pretopla i prelepa knjiga koja se definitivno lepše čita u zelenoj okolini.

Za one koji planiraju beg u planinu

Ljubavnici, Paolo Konjeti

Ukoliko planirate ovog proleća jedan produženi vikend na nekoj planini i tražite knjigu koju ćete poneti i možda pročitati celu, look no further jer imam knjigu koju bi u ovom slučaju trebalo nositi – „Ljubavnici”, italijanskog pisca Paola Konjetija. Ona je idealna za ovo: dovoljno je kratka da je možete pročitati za dva dana, dovoljno zanimljiva da vas zainteresuje za samu priču od početka, jednostavna za čitanje taman toliko da vas ne zamara a opet slojetiva jer ćete nakon poslednje strane sesti i shvatiti koliko ovo zapravo deluje jednostavno a koliko toga krije. I ono najvažnije, atmosferična je i idealna za planinu, jer se radnja odvija na Alpima.

„Ljubavnici” je smeštena u jedno malo planinsko selo ispod Alpa

Selo se zove Fontana Freda, a junak priče je Fausto, četrdesetogodišnjak koji nakon razvoda od svoje supruge napušta Milano i njihovu porodičnu kuću i odlazi u planine da bi se sabrao, pronašao i ponovo izgradio kao ličnost. Tu tišinu Fontane Frede apsolutno možemo da zamislimo jer Konjeti na odličan način oslikava scenografiju koja se nalazi oko njegovog junaka. Fausto tu upoznaje lokalce i kroz te odnose, on otkriva mnogo toga o sebi i o životu koji želi da vodi.

“Ljubavnici”, koliko god na prvu loptu deluje jednostavno i lagano, zapravo je roman i pripadanju i slobodu, odnosno o pronalasku smisla i pitanju – gde smo mi najbolja verzija sebe?

Za sve nostalgičare koje čeka prolećno raspremanje kuće 

Selidba, Miljenko Jergović

Proleće je vreme buđenja prirode, pa zašto ne bismo probudili davne uspomene iz detinjstva?

„Selidba” nije roman, ovo je prvenstveno Jergovićeva priča. A ako ste čitali bilo šta od ovog pisca ili ga, još bolje, slušali, onda znate koliko je on dobar pripovedač. 

Neću puni pričati o čemu je, ali sve što je dovoljno da znate jeste da su ovo memoari, odnosno epizode iz života pisca i njegove porodice kojih se priseća dok u Sarajevu seli svoju porodičnu kuću nakon smrti svoje majke. „Selidba” će vas rastužiti, nasmejati, dati vam mali delić neke jugonostalgije opisujuću staru bocu koka-kole koje se prisećao, nahraniće vas opisima kuhinje svoje babe, naučiti nekim novim, kako istporijskim, tako i onim ličnim stvarima koje je prepoznao i kod sebe, i kod svojih bližih, i kod svoje cele familije.

Ovo je priča o Jergoviću i njegovoj porodici, ne puka priča o selidbi.

Ali, Bože, koliko ta jedna aktivnost može uspomena da nosi. I koliko ova knjiga pokazuje da nismo ni svesni koliko samo uspomena imamo. Svaki predmet, svaka slika, svaki zid, svaka stolica – sve to nosi svoju neku priču. Sećajući se tih davno prošlih momenata nikada nike lako. A pomislili biste možda da jeste.

Glavni razlog zašto ovu knjigu preporučujem za čitanje na otvorenom je taj što sam je ja čitao upravo tako, i bila mi je jedno neverovatno iskustvo.

Za dane kada vam se čita nešto tužno i kratko

Petodinarke, Goran Dakić

„Petodinarke” je roman koji je drugačiji od svih pomenutih sa ovog spiska, prvenstveno iz razloga što priroda kao takva nije sam fokus ove knjige. Ali jeste jedna jako kratka knjiga koja se može pročitati u jednom ili dva sedenja u parku, i posle koje ćete biti jako srećni što ste je uopšte uzeli u ruke, posebno ako volite tužne i melanholične romane.

Ovo je priča o ratu ispričana iz dečije perspektive, ali kada pročitate sve, shvatite da je ovo ponajmanje priča o ratu, već o ljudskosti, hrabrosti, prihvatanju, bezbrižnom detinjstvu i uklapanju u novu sredinu. Priča je smeštena u hrvatsko selo Dalj u toku 1995. godine, i počinje kada u odeljenje 6c dolazi novi učenik, Željko Nišević. Željko je izbeglica, i interesantno je da je ovaj dečak zaista postojao. Kako i Dakić kaže u jednom intervjuu, strašno je što se toliko sećamo ratnih zločinaca, a nikako ljudi kao što je Željko.

Roman, napisan jednim ćopićevskim stilom sa više pripovedavača, idealan je i za odrasle i za tinejdžere, i retko koja knjiga je do ove mere savršena za sva uzrasna doba. 

Fotografije: Promo