Tijana Savatić: Nama je dato da smo bez odmorišta
O pronalasku, praćenju i puštanju unutrašnjeg glasa.
Povezano
Vrati se i budi zahvalan
Vrati se i počni ovaj dan ponovo
Tijana Savatić je pesnikinja. Biti pesnikinja danas podrazumeva tišinu, misao, slušanje i čekanje. Pesnici i pesnikinje borci su za dnevnu svetlost u kapitalističkom mraku. Na knjižarskom nebu, oni su lučonoše u borbi da književnost ne postane samo estrada. Biti pesnik ili pesnikinja znači pronaći i slušati svoj unutrašnji glas. Zatim ga zapisati i onda strpljivo čekati da ga neko primeti. Koliko književnika i književnica danas piše zbog praćenja unutrašnjeg glasa?
SAFARA izdavaštvo upustila se u poduhvat izdavanja konceptualne zbirke Nama je dato da smo bez odmorišta koja je komunikativna i konstantno je u dijalogu sa čitaocem. Tijana Savatić u pesmi po kojoj je zbirka dobila ime piše
Nama je dato da smo bez odmorišta
I da ćemo se opet zajedno vratiti
U istu tačku preživara u istom podneblju tromi
Od mesnatih lišaja i puni prisećanja na buduću jesen
Sve u prividima drugačijeg
i mi kao čitaoci shvatamo da smo stali na mesto koje je odmorište od stvarnosti. Na mestu koje je Tijana Savatić jako pažljivo izgradila osećamo se sigurno u nepredvidivim slikama i jeziku koji nas izaziva. Redovi njene poezije podsećaju da lakšeg puta nema, ali da svako ko je dovoljno hrabar zaslužuje odmorište koje ovde predstavlja jedan širok metafizički prostor slobode.
Da li vam je ikada palo na pamet da mislite o uspravnosti listova? Koliko često sebi dozvoljavamo pravo na apstraktno mišljenje? Uspravnost listova je uspravnost želje za grljenjem. Pesnikinja nam sugeriše jake empatske veze između čoveka kao svesnog pojedinca i prirode. Ona te veze prepoznaje i suvereno ih ispisuje jezikom. U ovoj zbirci poezije, jezik se koristi kao trening moždanih ćelija. Savremeni trenutak ne poznaje složene komunikacije. Moramo biti dostupni uvek, sve je sada i odmah. Prvi stradalnik takvog života je jezik. Zatim slobodno vreme. A za njima i odnosi. Književnost je jedno od retkih skloništa od ovog načina života, dok je poezija na prvoj liniji fronta. Rituali dnevnog čitanja moraju biti praćeni sa ritualima dnevnog primećivanja. Bez distrakcija. Samo čovek i doživljaj.
Koliko često opisujemo doživljaj koji zapravo nismo ni doživeli?
I o tome je ova knjiga – o danu koji se digao kao plima. Dok hodamo po izmaštanoj stvarnosti, čini se kao da hodamo po oblacima. Koliko svesni eskapizam danas predstavlja jedan od načina opstanka ? Oblak pa oblak pa oblak pa oblak.
Šta je ono što nosimo sa književnih odmorišta Tijane Savatić? Svaka stranica nudi nam mogućnost odluke nad onim što primećujemo. Svaka od tih stranica je književni hlorofil. Toplo ćebe posle šumskog pljuska. Ova knjiga je pokušaj da se ne kapitulira bez borbe za sopstvo, jezik i primećivanje drugih. Zagrljaj biljaka i empatije otvoren za običnog čitaoca.
Čitalačka publika neretko se tretira kao puki konzument, dok većina knjižara liči na kioske brze hrane. Nema uključivanja, dođeš, uzmeš, odeš. Svođenjem čitalačke publike na konzumenta ukida se pravo na dijalog o književnom delu. Kako onda mislimo da stvaramo pisce, a ne proizvođače ako međusobno ne komuniciramo? Nema tog bilborda koji može zameniti preporuku od usta do usta. Dobre knjige žive. Zato što se o njima priča.
Knjiga Tijane Savatić na naslovnoj strani donosi dizajn umetnika Luke Tripkovića, dok je urednica izdanja Jelena Vukićević.
Nama je samo da smo bez odmorišta otvara mogućnost prava na odmor. Na pauzu. U kojoj ćemo samo postojati i čitati. Ovo nije knjiga za odmor. Ovo je knjiga kojoj odmor postaje otpor, kako kaže parola brenda Manonija.
FOTOGRAFIJE: Nemanja Knežević, PROMO