Šta je „friction-maxxing“, životna filozofija koja dobija na zamahu?
Zašto raditi stvari na teži način?
Početkom godine, kolumnistkinja i sociološkinja Ketrin Jezer-Morton magazina The Cut skovala je termin friction-maxxing (maksimalno trenje). Bio je to njen pokušaj da opiše važnost obavljanja stvari na teži način, kako bismo povratili svoju ljudskost u doba vladavine algoritma.
Jezer-Morton je provela mesece razmišljajući o konceptu eskapizma i o tome da li on još uvek postoji u svetu u kojem tehnološke kompanije svakodnevicu predstavljaju kao neprijatnost koju treba olakšati uz pomoć njihovih „besprekornih“ (frictionless) korisničkih iskustava.
U januaru se njen manifest o friction-maxxing načinu života pojavio u magazinu The Cut kao novogodišnja odluka.
Šta je ova nova, zanimljiva životna filozofija?
Friction-maxxing kao otpor olakšicama tehnologije
Kako piše Jezer-Morton, tehnološke kompanije uspevaju u tome da nas navedu da na sam život gledamo kao na niz neprijatnosti od kojih treba neprestano bežati u „digitalne tapacirane sobe“ prediktivnih algoritama i komandi jednim dodirom: čitanje je dosadno; razgovor je neprijatan; kretanje je zamorno; izlazak iz kuće deluje zastrašujuće.
Razmišljanje je teško. Interakcija sa strancima je strašna. Rizikovati neočekivanu reakciju od nekoga nije vredno truda. Uopšte govoriti – precenjeno. To su sve „trenja“ koja sada možemo lako da eliminišemo, i mi to zaista činimo.
Jednom kada usvojimo naviku bežanja od nečega, bilo da je reč o naručivanju večere putem aplikacija pet večeri nedeljno umesto kuvanja ili korišćenju veštačke inteligencije za odgovaranje na poruke, čin povratka starim, „težim“ navikama deluje ispunjen iritantnim „trenjem“.
U tim trenucima postajemo poput male dece pet minuta nakon što im oduzmete tablet: tupost i napor telesnog postojanja postaju nepodnošljivi.
Friction-maxxing nije jednostavno stvar smanjenja vremena provedenog pred ekranom ili nečeg sličnog. To je proces građenja tolerancije na „neprijatnosti“ (koje obično uopšte nisu neprijatnosti, već samo nepredvidljivost života kao osobe koja živi sa drugim ljudima u prostorima koje je nemoguće potpuno kontrolisati); a zatim dostizanje čak i uživanja u tome.
Postoji nekoliko očiglednih mesta na kojima možete započeti svoje friction-maxxing putovanje, navodi Jezer-Morton. Prestanite da delite svoju lokaciju sa decom i partnerom. Lokacije bi trebalo deliti samo onda kada je to neophodno, putem pitanja „gde si“. U suprotnom, svačija lokacija je njihova privatna stvar, a privatnost je dar koji svi zaslužujemo, ali čije postojanje zahteva određeno trenje.
Prestanite potpuno da koristite ChatGPT. Ne, on nema dobre ideje za planiranje obroka. Kupite kuvar. Pošaljite poruku prijateljima za savet. Otiđite u prodavnicu. Pokrenite se.
Pozovite ljude u goste bez prethodnog potpunog čišćenja kuće. Čuvajte decu nekome kome je potreban izlazak – ubedite tu osobu, koja će se sigurno opirati zbog averzije prema „trenju“, da vam dozvoli da dođete i opustite se u njihovoj kući nekoliko sati.
Ako imate decu, povedite ih sa sobom. Šaljite svoju decu da obavljaju sitne poslove za vas, udobno u saznanju da će verovatno obaviti loš ili nepotpun posao.
Svaki od ovih postupaka može biti beznačajan, ali orijentacija ka friction-maxxing načinu življenja, odnosno poteškoćama, zapravo je jedina odbrana koju imamo protiv tehnologija bekstva koje uništavaju život.
Kako navodi BBC, prema mišljenju nekih vodećih stručnjaka za psihologiju tehnologije, postoji korist od neprijatnosti – ako se pravilno iskoristi. Strateško vraćanje „trenja“ u naše živote smanjenjem oslanjanja na tehnologiju može ponovo trenirati naše mozgove za bolju fokusiranost, razviti otpornost i stvoriti pozitivan osećaj autonomije.
Bez poteškoća, većina dece neće imati razloga da zavoli čitanje, a kamoli da razmišlja svojom glavom. Ako ste umorni od razmišljanja o „vremenu pred ekranom“ (a ko nije) možda bi trebalo da se preorijentišete na koncept obavljanja obaveza – na teži način.