Glumac Nikola Dragašević o revoluciji beogradske scene u Vidik teatru

Kada u prestonici prepunoj različitih sadržaja jedna mlada i nezavisna pozorišna trupa rasproda sve predstave u rekordnom roku, jasno je da publici nude nešto potpuno drugačije. Vidik teatar čini trupa koja je vratila predstave tamo gde su pre mnogo decenija i nastale, pravo u kafanu.

Spajajući vrhunsku glumu sa opuštenim ambijentom i teškim, savremenim temama, ,,vidikovci“ uspevaju da prošire vidike i angažuju publiku.

O počecima, izazovima i viziji Vidik teatra, koji polako osvaja Beograd, razgovarali smo sa glumcem i vizionarom Nikolom Dragaševićem čija se pozorišna revolucija već uveliko dešava.

Kako Vidik širi vidike

Nikola je u odgovorima za BURO. istakao da je dugo tražio prostor gde će moći profesionalno i slobodno da se bavi svojim poslom, mestom koje će biti lišeno hermetičnosti institucionalnih sistema u angažovanju mladih glumaca i ograničenja u odabiru tema i tekstova.

Shvatio sam da takvih platformi gotovo nema i da postoje dva izbora: da čekam šansu ili da je stvorim sam.

Nakon diplomiranja Nikola je okupio neke od kolega sa klase i bliske saradnike sa kojima je već radio ili želeo da radi, s ciljem da izgrade sebi prostor za rad.

I evo, dve godine kasnije, imamo nezavisnu produkciju koja broji 6 predstava na repertoaru i više od 20 stalnih saradnika, sa tendencijom rasta.

Sve predstave su u rekordnom roku popunjene, kako se osećate povodom toga, stižete li sve i plašite li se da će vam dosaditi?

Nismo skloni verovanju u slučajnost, a i s obzirom da je u ceo poduhvat u vezi Vidika uloženo puno vere, ljubavi i temeljnog promišljanja, ne iznenađuju nas ovakvi rezultati. Možda nas je zatekla brzina kojom se sve odvija, ali i to nas je dovelo do bržeg smišljanja načina i sredstava za bolje prilagođavanje novim okolnostima.

Zahvalni smo na privilegiji koju imamo, pogotovo u vremenu kada pozorište nije na vrhu liste prioriteta u društvenim tokovima. Strah da bi nam sve ovo moglo dosaditi ne postoji, jer gajimo ljubav prema bavljenju pozorištem da je ona višestruko jača od svih strahova, zasićenosti, privremenih kriza i poteškoća.

Na našem spisku dugoročnih planova ima toliko ideja, a njihovo sprovođenje koči jedna stvar – dan traje samo 24h (smeh)

Ime vašeg teatra, sugeriše tačku sa koje se horizonti šire, ali i mesto gde se stvari vide jasnije. Šta ste to uočili na trenutnoj mapi beogradskog pozorišta, a što vas je nateralo da kažete „Ovo moram da stvorim sam i upravo ovako“?

Uočili smo da na trenutnoj mapi beogradskog pozorišta nema dovoljno ‚‚Off scena”, alternativnih i nezavisnih pozorišta, ili bar ne u onoj meri koja bi odgovarala gradu kakav je naša prestonica, a pogotovo nema onih gde bi mladi diplomci sa dramskih akademija mogli da potraže svoju afirmaciju. Sama činjenica da smo se odlučili na osnivanje pozorišne produkcije, a ne nečega profitabilnijeg, već je dovoljna revolucija. Takođe, nastojimo i da u žanrovskom smislu ponudimo nešto novo beogradskoj publici. Na primer, predstava “Srpski rulet” pripada trileru, žanru koji gotovo ne postoji u beogradskim pozorištima.

Kako u eri digitalne zasićenosti i kratkih formi uspevate da ubedite publiku da su upravo četiri kvadrata scene najmoćniji prozor u svet?

Upravo je tu i ključ, u digitalnoj prezasićenosti. Toliko je sve postalo AI i digitalno, da ljudi sve više vape za realnim životom, koji je daleko zanimljiviji i uzbudljiviji od bilo koje veštačke senzacije. Čovek je stvoren za živi kontakt sa drugim čovekom, odnosno zajednicom, a pozorište je sigurno jedno od najboljih mesta za tu vrstu susreta. Teatar  ima dugu tradiciju i svašta je preživeo kroz vekove, a ipak je i dalje tu, okuplja i oplemenjuje ljude. A što se digitalne sfere tiče, ne gledamo je kao pretnju, već kao saradnika koji može biti na korist, ali i na propast. Sve zavisi od načina upotrebe i namere.

Koji je vaš identitet, kakve predstave želite da predstavite publici i šta je to što vas izdvaja od drugih?

U poslednje vreme, naš identitet određuje koncept kome smo težili. Kao što smo već spomenuli, ne verujemo u slučajnosti, pa smo tako nakon skidanja predstave „Srpski rulet” sa repertoara jednog pozorišta zbog stavova koje smo izrazili u vezi sa studentskim protestima, bili primorani da potražimo drugi prostor u kome ćemo izvoditi naše predstave. Ta situacija, iako na prvi pogled nepovoljna, otvorila nam je ideju za koncept koji je pomirio sve ono što smo postavili kao najveću konkurenciju naše produkcije, a to nisu druga pozorišta (institucionalna ili nezavisna), već kafana. Ako uzmemo u obzir da nas istorija srpskog pozorišta uči da su prve predstave odigrane upravo u kafani, nije nam bilo teško da omogućimo publici povratak korenima i obebedimo uživanje u spoju pozorišta i kafane, u ovom slučaju restorana.

Igranje predstave u ovom prostoru svojevrstan je doživljaj koji publici omogućava da gleda predstavu svuda oko sebe, dok uživa u hrani, piću i cigaretama, što nije moguće za vreme predstave u klasičnom pozorištu.

Takođe, nastojimo da tematski ponudimo predstave koje će biti komunikativne sa savremenim trenutkom, pa se tako pomenuti ‘Srpski rulet’ bavi bahatošću poročne dece imućnih roditelja, ‘Publika to ne mora da zna‘ egzistencijalnim i propratnim problemima mladih glumaca u Srbiji, ‘Onaj koji kaže ne’ cenzurom relevantnih umetnika svetskog ranga, ‘Slučajna smrt jednog anarhiste’, manipulacijama sistema i medija… Želimo da nastavimo da se bavimo temama koje će ujedno i zabavljati i terati na razmišljanje.

Dakle, komunikacija o savremenim temama, ambijentalnost i nesvakidašnji koncept gledanja pozorišne predstave, trenutno je najjači adut koji nas izdvaja u odnosu na ostala pozorišta.

Naravno, ambijentalnost ne znači i odstupanje od izvođenja predstava u klasičnim pozorišnim salama. Neke predstave igramo u regularnim pozorišnim uslovima.

Koja predstava vam je omiljena i šta im je svima zajedničko, zatim kako reaguju deca i mladi, a kako odrasli?

Na pitanje o omiljenosti neke predstave u odnosu na ostale, referišemo se na standardu floskulu svakog roditelja “da su mu sva deca jednaka” (Smeh). Tako je i kod nas. Svaka predstava nosi nešto autentično u šta je uloženo dosta ljubavi i truda, od teme, načina rada, ljudi koji su dali doprinos, pa do angedota koje se rado prepričavaju… a objedinitelj svake predstave jeste iskren i beskompromisan pristup radu.

Što se reakcija tiče, one se menjaju od predstave do predstave. Deca su definitivno najiskrenija publika jer kod njih nema klasičnog bontona i “uvijanja u folije”. Kada im se nešto sviđa ili ne, glumac ne mora da čeka kraj predstave da bi čuo utisak, već ga dobije i tokom igranja. Uz navijačku atmosferu i srčanu borbu da dobro pobedi zlo, deca pozorište shvataju jednako kao i život, iskreno, neiskvareno i bez kompromisa. Kod starije publike je drugačije.

I generalno, fenomen različitog reagovanja na isto delo je nešto što intrigira i zabavlja, pogotovo nas koji često slušamo utiske o sopstvenom radu iz različitih uglova. Počevši od ljudi koji su došli isključivo radi zabave, preko prijateljski nastrojene familije i prijatelja, do konstruktivnih i preanalitičnih kolega, pa sve do influensera koji bez većeg stručnog ili gledalačkog pokrića iznose utiske. Zabavljaju nas ti uglovi posmatranja, ali i inspirišu dalji razvoj kako pojedinaca, tako i celog teatra.

Vaš umetnički identitet bojen je ljubavlju prema umetnošću, muzici, poeziji… Ako bi Teatar Vidik bio jedan muzički album ili vizuelni roman, kakvu bi estetiku nosio i kako bi se zvao?

Iz ugla muzike teatar bio bi post-pank album. Buntovan, ali ne sirov, već intelektualan, u pristupu i formi pod uticajem slobode džeza, ali i utegnosti industrial metala. Zvao bi se simbolično ‘Praskozorje’, doba pred svanuće u kome se jasno vidi dolazak svelosti.

Da je knjiga popularne psihologije zvao bi se ‘Pet najboljih načina da sebi popravite život’

Da je beletristika zvao bi se „Horizont nade”

Da je film „Kako sam sistematski stvorio sistem”

Kada je reč o stripu, s obzirom da naslove stripova mahom daju po herojima, bio bi „Super-Vidik” (smeh)

Gde vidite „vidik“ vašeg teatra za pet godina? Da li je to mala, kultna oaza ili produkcija koja će diktirati trendove na širem regionalnom prostoru?

Već smo za ovako kratko vreme uspeli da prodrmamo kulturnu scenu Beograda i uspostavimo određene standarde koji inspirišu i druge. Drago nam je da su ideje i vrednosti koje smo uspostavili prepoznate i da mnogi crpe inspiraciju. To je velika privilegija za mlado pozorište.

Naša vizija više naginje u pravcu produkcije koja će diktirati trendove, ali ne sa ciljem da stvorimo “čudovište” koje će jesti sve oko sebe, već platformu koja pruža mogućnosti. Nastojaćemo da Vidik postane produkcija koja će inspirisati, pokretati i  širiti pozorišnu umetnost i vrednosti koje slave život i ukazuju na ispravljanje anomalija koje blokiraju lepotu i radost. Naravno, bez odstupanja od otvorenosti u radu i odabiru tema, samostalnosti u donošenju odluka, stvaranju bez udovoljavanja, kao i u davanju prostora mlađoj generaciji dramskih umetnika da se afirmiše, bez uslovljavanja i ultimatuma kakvi vladaju u ovoj branši na mnogim mestima. 

Jedini uslov koji Vidik teatar ima prema saradnicima, jeste da namere u bavljenju ovim poslom budu časne i pune bezuslovne ljubavi prema pozorištu kao mestu koje menja pojedinca i društvo.

Ako nema vere da pozorište može da promeni na bolje bar jednu osobu u publici, onda ono nema svrhu, a samim tim vidici moraju ostati skučeni, što nije naša misija.

U nastajanju su međunarodni poduhvati za leto i jesen, ali i rad na repertoarskoj politici za narednu sezonu koja će doneti četiri nove predstave, ali i rad u novim ambijentima i sjajne, kreativne ljude, za kraj je nagalsio Nikola.

Trenutno se predstave „Srpski rulet” i „Slučajna smrt jednog anarhiste” igraju u restoranu Zlatna cvekla.

Dođite u kafanu, „popijte piće“, i dok gledate predstavu osetićete da ste i vi zapravo deo nje! Upoznajte ovo nesvakidašnje pozorište koje svojim primerom dokazuje da entuzijazam, rad i vizija uvek pronađu put do publike.

Upravu Vidik teatra čine: glumac i osnivač Nikola Dragašević, marketing stručnjak Jovana Savić i Marko Manojlović, glumac i član izvršne produkcije. U njihovim predstavama igraju i režiraju profesionalni glumci. Neki od njih su: Lazar Strugar, Ilija Blagojević, Aron Bugarski, Isidora Građanin, Nikola Todorović, Jana Rokić, Teodora Aleksić, Lazar Dubovac, Janko Cekić, Ognjen Jović, Lazar Tomić, Nikola Sibinović, Đorđe Pantović, Nikola Štrbac, Nataša Lasica…

Sve informacije o predstavama mogu se naći na njihovom instragram profilu.