Pričali smo s Nebojšom Pejovićem iz benda KKN o novom EP izdanju „Što pre“

Posle više od tri decenije karijere, bend Kanda, Kodža i Nebojša (KKN) otvara novo poglavlje – i to formatom koji do sada nisu imali u svojoj diskografiji. Njihov prvi EP „Što pre“, objavljen na vinilu u izdanju Mascom, donosi četiri nove pesme koje, kako sami kažu, predstavljaju „zvuk kako danas čuju svet, život i ovaj grad“.

Premijerno predstavljen u MASCOMSTORE Terazije pred publikom i prijateljima benda, EP je istovremeno najavio i suptilan pomak u zvuku, ali i kontinuitet autorskog izraza koji KKN neguje godinama. Sa novim članom benda i osveženom produkcijom, „Što pre“ funkcioniše kao precizna i zaokružena celina – kratka forma koja ne gubi na slojevitosti.

O novom izdanju, promenama u zvuku, vinilu u eri striminga i potrebi da se i dalje stvara – razgovaramo sa Nenadom Pejovićem iz benda Kanda, Kodža i Nebojša. EP „Što pre“ dostupan je na mascom.rs. 

KKN: Intervju za BURO.

Prvi put objavljujete EP – kako vam se čini ova forma u odnosu na album? Da li vam je donela neku novu slobodu u izrazu?

EP je od šezdesetih godina prošlog veka standardan diskografski format, donosi više od singl ploče, a manje od albuma i uvek mi je bio ok, u fonoteci imam dosta EP-jeva, sad evo i ovaj naš. Sam format nema toliko veze sa slobodom u izrazu, jednostavno smo tokom leta i jeseni prošle godine uradili ove četiri pesme i objavili ih. Isto tako, kraće trajanje ovog formata nije bilo ograničavajuće u pogledu zaokruženosti celine, ovaj EP diše kao i albumi koje smo do sad uradili.

Izjavili ste da su pesme na EP-ju „zvuk kako danas čujete svet, život i grad“ šta se to konkretno promenilo u vašem slušanju stvarnosti?

Sigurno je da se svi menjamo tokom vremena, ali se više promenila stvarnost tokom prošle godine koja je bila više uzburkana i haotična nego obično i mislim da sve četiri pesme same govore dovoljno rečito o našem doživljaju te stvarnosti, kao što je i album Beton na svoj način bio u dijalogu sa periodom karantina iz dana i noći korone. Moj je utisak da Što pre nosi sa sobom sad već poslovičnu potrebu za promenom, ali i prihvatanje stvarnosti koja se ne može promeniti sa nekih maksimalističkih pozicija.

EP deluje kao suptilan zaokret u zvuku benda. Koliko je taj pomak bio svestan, a koliko se jednostavno „desio“?

Sa kilometražom koju imamo, teško da možemo da resetujemo svoj zvuk sve i kada bi to želeli, radimo na muzici kao i uvek, s tim što obraćamo više pažnje na detalje i nijanse. Ovo je bend sa dve gitare i na ovom izdanju smo u par pesama gitarske aranžmane možda malo više prilagodili atmosferi, moguće da je to doprinelo tom suptilnom zaokretu.

„Što pre“ nosi određenu hitnost – da li je to lični osećaj, refleksija vremena u kojem živimo ili nešto treće?

Bend je ispisnik tzv. višestranačja kod nas i muzika koju pravimo je sasvim lična refleksija svega što se u međuvremenu dešava i u nama i oko nas. Posednjih 35 godina me ne napušta doživljaj življenja u rasturenom društvu i zato tu sintagmu “što pre” vidim kao želju za uravnoteženošću među nama pre nego na konstantne destruktivne konflikte, na smanjenje toksičnosti, na zaceljenje trauma, bez iluzija da sve može brzo da se reši. Nešto malo sigurno može, što pre to bolje.

Dolazak Damjana Babića doneo je novu energiju u bend – na koji način se ta promena najviše čuje na ovom izdanju?

Damjan ima svoj stil sviranja i mislim da ga je na najbolji način prilagodio stilu i zvuku koji bend nosi od početka, ima recimo te super deonice na slajdu u Ovo je noć. Važan je i doprinos inženjera zvuka Ivana Hočevara sa kojim smo otpočeli saradnju pre par godina, čini mi se da smo na Što pre došli do pročišćenijeg zvuka.

Kako danas izgleda vaš proces rada na pesmama – da li one nastaju iz improvizacije ili su struktura i disciplina postale godinama važnije?

Najčešće već postoji struktura, ili gotova pesma koju bend izaranžira ili kompozicija na koju se dogradi pevačka linija, a ponekad stvari nastaju iz džemovanja pa se vremenom artikulišu. Tako smo manje više oduvek radili.

Novi EP je izašao i na vinilu – koliko vam je važan fizički format u vremenu striminga i da li menja način na koji publika doživljava muziku?

Nama je fizički format uvek bio važan, muziku smo učili sa nosača zvuka iz analognog vremena, ali je važnije što su se ploče vratile za nova pokolenja, da i ona mogu da osete prisnost i toplinu zvuka. Kad god možemo ponesemo nekolicinu naših vinila na svirke, po pravilu prodamo neki, potpišemo se, meni je to super, kad odem na neku svirku koja mi se dopadne, uvek gledam da li ima merch. Opet, striming je i dalje neprikosnoven način slušanja muzike poslednjih par decenija i više je taj način slušanja promenio doživljavanje muzike, pošto ide pod ruku sa smanjenom pažnjom i površnošću.

Spot za „Što pre“ radila je Mina Đukić – kako je izgledala ta saradnja i koliko vam je važno da vizuelni identitet prati zvuk?

Saradnja je bila odlična, a spotovi su i dalje važni kao sredstvo kojim muzika dolazi do šireg kruga ljudi, u planu je da uradimo spotove i za preostale dve pesme sa Što pre.

Nakon više od tri decenije rada, šta vas danas najviše pokreće da i dalje ulazite u studio i pravite novu muziku?

Isti poriv koji uvek postoji. I da ne sviram u bendu i ne ulazim u studio, svirao bih i komponovao, a s vremenom i kroz delovanje benda taj motiv i dalje daje rezultate. A nekad mi se čini da i ne mogu drugačije da komuniciram sa svetom osim putem gitare, što može zvučati kao usamljenički monolog, ali na koncertima vidim da je muzika koju pravimo u živom dijalogu sa ljudima koji nas prate. Sinergija, dakle, spoljnih i unutrašnjih okolnosti.

Koliko se promenio odnos publike prema vašoj muzici – da li danas dolazi neka nova generacija koja je tek otkriva?

Da, i danas i juče i nadamo se i sutra, pojavljuju se nova, mlada lica ispred nas. Delimično se može primeniti ona fraza o našem starenju i publici koja uvek ostaje ista, u nežnim dvadesetim, ali na koncertima sve više viđamo ljude svih uzrasta. Stalno ponavljam kako mnoga usta proglašavaju rokenrol mrtvim praktično od njegovog nastanka, ali ne vidim zamenu za njega ni u tekućoj digitalnoj eri i uvek postoji jedan ne previše velik, ali postojan deo populacije, tj.koncertne publike koji se uvek obnavlja.

Gde publika može da vas gleda ovog proleća i leta?

Do sredine juna je u planu da sviramo na Magliču, u Sarajevu, Banja Luci, Podgorici, Boru, Novom Sadu, Nikšiću, Bečeju i na festivalu Supernatural.

Naslovna fotografija: Nebojša Babić