Šileovi Eremiti
Filozof Ivan Milenković traga za odgovorom na pitanje šta se desi kada vas susret sa nekim umetničkim delom hipnotiše...
Godine 1988. prvi susret s Van Gogom u Muzeju Orsej u Parizu, ostajem (doslovno) bez daha pred Crkvom iz Overa na Uazu (pogled iz kreveta): boli me koliko sam uzbuđen.
Susret s dva mala El Greka u vili nekog rimskog kardinala (pretvorenoj u muzej): sećam se da sam, bez reči (verovatno uzdignutih obrva), rukom pokazao prema slikama, a dama koja je čuvala platna samo je klimnula glavom.
Susret sa Savom Šumanovićem u Domu vojske u Beogradu i prijateljica koja, posle ko zna koliko vremena, pokušava da me izvuče napolje. U Luvr bih ulazio među prvima i sedeo pred Botičelijevim freskama pre nego što se turisti razmile. U prelepom gradu Troa, u Muzeju moderne umetnosti, Modiljanijeva Žan Ebitern.
U Leopoldovom muzeju u Beču, uprkos uzbuđenju, odlažem susret s Egonom Šileom. Brzo prelazim odaje sa platnima Gistava Kurbea, zadržavam se pred njegovim autoportretom i karikaturom Onorea Domijea (nisam znao da je Kurbe bio debeo), a nešto duže (potpuno očaran) pred slavnim Kurbeovim ženskim aktom.
No, čeka me Šile…
NASTAVAK TEKSTA PROČITAJTE NA BURO. SUBSTACK KANALU:
Naslovna fotografija: Profimedia