Kako su vrela leta u gradu postala političko pitanje

Toplotni talasi pretvaraju gradove u jedno od najočiglednijih žarišta klimatske krize. Prema izveštaju Evropske komisije o klimatskoj otpornosti, ekstremne vrućine odgovorne su za oko 95% smrtnih slučajeva povezanih sa klimom u Evropi, dok je smrtnost uzrokovana vrućinama porasla za oko 30% u proteklih dvadeset godina.

Vrućine disproporcionalno pogađaju ljude koji žive u gustim urbanim sredinama zbog efekta urbanih toplotnih ostrva. Razlozi su lako razumljivi: beton, asfalt, tamni krovovi, saobraćaj, klima-uređaji, nedostatak vegetacije i betoniranje (nepropusnost) zemljišta pretvaraju čitava naselja u površine koje upijaju toplotu tokom dana, a oslobađaju je tokom noći.

U 2025. godini ovaj problem je postao još vidljiviji. Izveštaj Svetske meteorološke organizacije i Službe za klimatske promene Kopernikus (Copernicus) pokazao je da je 2025. bila godina abnormalno visokih temperatura za 95% Evrope, obeležena klimatskim rekordima, toplotnim talasima i šumskim požarima na nivou celog kontinenta.

Dizajn gradova nije prilagođen toplotnim talasima

Najvažniji uvid o klimatskoj krizi u gradovima jeste to da vrućina nikada nije samo „napolju“. Ona ulazi u samu urbanu formu, koja zavisi od materijala, orijentacije ulica, prisustva drveća, senke, ventilacije, udaljenosti od parkova i vodotokova, kao i od mogućnosti pronalaženja zaklona bez obaveze da se troši novac.

Zbog toga urbani dizajn više ne može da posmatra hladovinu kao usputni sporedni efekat. Hladovina je infrastruktura. Drvo nije ulični mobilijar, ono je javno rashlađivanje. Svetlo obojeni pločnik nije samo estetski izbor, to je pasivna tehnologija.

Fontana, autobusko stajalište, škola otvorena tokom leta, klimatizovana biblioteka, park na pešačkoj udaljenosti – sve su to delovi klimatske adaptacije. Grad koji je do pre nekoliko godina projektovan uglavnom oko protoka, potrošnje, atraktivnosti i imidža, sada mora da se projektuje za svakodnevno preživljavanje, piše nss magazine.

Klimatska kriza ne donosi samo nove temperature, već i stare nejednakosti čini vidljivijim. Zajednički istraživački centar Evropske komisije objavio je 2026. godine studiju koja je obuhvatila 862 evropska grada, ukazujući na nedovoljan pristup zelenim površinama i jasan socioekonomski jaz: prihodi, gustina naseljenosti, klima i raspoređenost zelenila direktno utiču na mogućnost života u svežijim i zdravijim urbanim sredinama. Drugim rečima, ekstremna vrućina je takođe pitanje klase, starosnog doba, zdravlja, posla i adrese.

Oni koji to sebi mogu da priušte, na vrućinu odgovaraju privatnim rešenjima: klima-uređajima, drugim nekretninama (vikendicama), radom na daljinu, izolacijom doma, taksijem, teretanama, bazenima i klimatizovanim kancelarijama.

Oni koji ne mogu, prepušteni su najsurovijim javnim prostorima: autobuskim stajalištima bez nadstrešnice, loše izolovanim domovima, poslovima na otvorenom, pretrpanom javnom prevozu, naseljima bez drveća i stanovima koji se ne rashlađuju čak ni noću. Upravo tu vrućina postaje političko pitanje. Ne zato što sunce bira koga će pogoditi, već zato što je grad već bio nejednako projektovan i pre nego što je toplotni talas stigao.

Odgovor ne može biti jednostavno to da se drveće posadi svuda, iako drveće ostaje jedna od najefikasnijih infrastruktura. Potrebne su kompleksnije strategije: vodopropusna zemljišta, reflektujući materijali, manje asfalta, zeleni krovovi, autobuska stajališta u hladovini, uklanjanje betona i asfalta iz školskih dvorišta, ventilacioni koridori, mape termičkog rizika, dostupna rashladna skloništa, kao i održavanje postojećeg zelenila.

Međutim, zelenije naselje može postati prijatnije za život, ali samim tim i poželjnije, a samim tim i skuplje. Uklanjanje betona i asfalta iz ulice može poboljšati javno zdravlje, ali istovremeno i povećati privlačnost nekretnina na tržištu. Grad koji se rashlađuje bez pratećih stambenih politika rizikuje da stvori novi oblik isključivanja: gde čovek više nije istisnut samo iz lepog grada, već i iz svežeg.

Upravo tu urbani dizajn mora da promeni svoj stav. Nije dovoljno projektovati zelenije, senovitije i otpornije gradove, već i one koji ostaju pristupačni. Jer u eri ekstremnih vrućina, hladovina više neće biti luksuz. Ona će postati oblik socijalne pomoći.