Za bend IDLES, pank je muškarac koji plače – i ne stidi se svojih osećanja
Zašto jedva čekamo da ih čujemo uživo?
Povezano
Odbrojavamo sitno do koncerta benda IDLES u Beogradu, 26. juna – momaka iz Bristola s jasnim stavom i energijom koja eksplodira na sceni. IDLES čine Džo Talbot (vokal), Mark Bouen i Li Kirnan (gitara), Adam Devonšir (bas) i Džon Bivis (bubnjevi).
Kao i mnogi drugi pank bendovi, oni se bave političkim pitanjima poput klasne nejednakosti i rasizma, ali to čine na jedinstven način koji podstiče ljubav i zajedništvo. Kroz svoju diskografiju i hrabre, ali i sarkastične tekstove, hvataju se ukoštac sa konceptima toksičnog maskuliniteta i rodnih normi.
Frontmen benda, Džo Talbot, veoma je otvoren i glasan kada je reč o stereotipima koji se odnose na muškarce – bilo da je to ćutanje o mentalnom zdravlju, usvajanje mizoginih vrednosti u ranom dobu i razni drugi pritisci koje muškarci osećaju kasnije, tokom odraslog života, posebno u doba fenomena kao što je manosfera.
IDLES svojom muzikom prenose poruku koja slušaocima pruža podršku, dok u isto vreme i dalje izaziva nezaustavljivu želju da skačete, divljate i „bengujete“ glavom – što je dragoceno.
„Do ove tačke se stiglo kroz brojne segmente kulture koji naginju ka muškim i ženskim binarnostima, vršeći pritisak na ljude da se ‘uklope’. Ovo vuče korene iz daleke prošlosti, što korporacije i vlade danas kapitalizuju kao jezik u koji ljudi ne samo da veruju kao u nešto prirodno, već i kao nešto na šta se mogu osloniti“, primetio je Talbot za The Fader.
O fluidnosti roda i rodnim normama sve više se raspravlja u medijima, uz primere poput Harija Stajlsa koji nosi haljinu na naslovnoj strani časopisa Vogue. Bendovi poput IDLES su neophodni u toj diskusiji – njihova muzika nosi intenzitet koji slušaoca „udara pravo u lice“, ali mu emotivno pomaže da pronađe i preispita sopstveni identitet.
IDLES su pankeri koji se ne plaše da zaplaču
Prvi album benda IDLES, Brutalism, objavljen je 2017. godine nakon smrti Talbotove majke.
U intervjuu koji je dao Tomasu Frostu za Crack Magazine, Talbot je objasnio da je upravo zbog njegove majke svaka pesma na albumu inspirisana ženama u njegovom životu.
U jednoj od omiljenih pesama publike sa ovog albuma, Mother, Talbot se osvrće na sopstveno vaspitanje i kritikuje obrazovni sistem kako na individualnom, tako i na sistemskom nivou.
Čuveni su njegovi stihovi: „Seksualno nasilje ne počinje i ne završava se silovanjem / Ono počinje u našim knjigama i iza naših školskih kapija / Muškarci se plaše da će im se žene smejati u lice / Dok se žene plaše da će im muškarci oduzeti živote.“
IDLES su svoj drugi album, Joy As An Act of Resistance, objavili 2018. godine. Verovatno njihova najprepoznatljivija pesma, Never Fight a Man with a Perm, proziva stereotipne, mačo muškarce koji haraju društvom.
Talbot opisuje tipičnog „alfa mužjaka“ koji pokušava da se sukobi sa njim na svakodnevnom nivou, pa se tako u pratećem muzičkom spotu čak i fizički bori protiv muškaraca koje opisuje u pesmi. Prva strofa detaljno navodi svakodnevne potrepštine modernog toksičnog muškarca, kao što su masni proizvodi za kosu, suplementi i malo dobrog, starog belog (kokaina). Sve su to stvari za koje oni misle da ih čine superiornim i iznad drugih.
Pesma se završava tako što Talbot predlaže da se on i taj toksični muškarac zagrle, ukazujući na to da bi na ideale maskuliniteta – ogreznule u agresiji i homofobiji – trebalo odgovoriti saosećanjem.
Još jedan hit s drugog albuma, Samaritans se osvrće na Talbotovo lično putovanje kroz maskulinitet i mentalno zdravlje. Pesma počinje naredbama njegovog oca: „Budi muško, sedi / Glavu gore, umukni / Saberi se, ne plači / Ispij to, samo laži / Pokaži da imaš muda“.
Činjenica je da mnogi muškarci potiskuju emocije, koje im društvo ne dozvoljava da iskažu, nezdravim ponašanjem poput alkohola. Nažalost, to je postao tradicionalni stereotip koji definiše muškost, što potvrđuju brojne studije.
Talbot odbacuje ovu ideologiju, on odbija da nosi tu masku maskuliniteta i proglašava sebe pravim muškarcem upravo zato što želi da plače i želi da voli sebe.
„Pesma Samaritans je nastala u vreme kada sam kroz savetovanje shvatio da sam veliki deo života proveo osećajući se usamljeno, iako sam oko sebe imao porodicu i prijatelje koji su mi pružali toliku podršku. Ubrzo potom sam naučio da je sve to proizlazilo iz izvesne performativne prirode, u kojoj sam snagu poistovećivao sa ćutanjem. To je dovelo do problema jer sam na kraju postao zbunjen i besan zbog potiskivanja sopstvenih osećanja, što se potom manifestovalo kroz nasilje i samoprezir. Želeo sam da to pokušam da istražim u pesmi koja bi mogla da ilustruje taj odnos između maskuliniteta i njegovog pratećeg traga ružnog stida i smrti“, objasnio je Talbot.
Takođe, Talbot ističe nije najveći problem što muškarci ne pokazuju svoju ranjivu stranu, već što ne pokazuju prave sebe.
„Ne postoje ranjiva strana i hrabra strana. Ranjivost je sredstvo pomoću kojeg pokazuješ ko si zaista. Ono što mi radimo jeste da skrivamo delove sebe koji nam se ne sviđaju jer nam je društvo reklo da ne treba da nam se sviđaju. Što više učiš da voliš sebe, ono što jesi, svoju celokupnost, i što duže slušaš samog sebe, postaješ dovoljno samouveren da pokažeš celo svoje biće. Postaješ sigurniji i u slušanju drugih ljudi; oni će biti ranjivi pred tobom i tako se razvija bistriji i pravedniji razgovor među ljudim“, rekao je za Kerrang.
Na njihovom trećem albumu Ultra Mono, pesme poput Ne Touche Pas Moi (što na francuskom znači „Ne dodiruj me“) iznose važne stavove o seksualnom uznemiravanju, sa ciljem da ujedine muškarce i žene protiv predatora.
Takođe, Talbot je govorio o standardima lepote koji se nameću ženama – posebno u pesmi Television.
„Žene su konstantno na udaru stereotipa o ženstvenosti. To je svirepo. U tome i jeste poenta. Nedavno sam pročitao kako me neko kritikuje zbog onoga što govorim u pesmi Television, uz komentar da su ljudi poput Bijonse to već bezbroj puta rekli pre mene. Moja poenta je bila – da, Bijonse jeste to već rekla, ali ona je milionerka i model koja izgleda neverovatno čak i ako obuče kesu za smeće. Ja sam rođen sa deformitetom stopala, bio sam gojazan, alkoholičar, proćelav, užasnih zuba i sa ekcemom. Mislim da je mnogo autentičnije i relevantnije kada to kaže neko poput mene, jer su mi kroz užasne reklame i članke u svim tim groznim časopisima i novinama, posredno, u različitim trenucima tokom života poručivali da sam ružan i bezvredan. Koristim ton naše muzike i to ko sam ja kao ličnost da bih rekao samom sebi – kao jednom od tih ljudi – da voli sebe zbog onoga što jeste, a ne zbog onoga što želiš da budeš. Nadam se da je to nekoga oraspoložilo i nateralo ga da pomisli: ’Ma jebi ga, neću danas ni da gledam u ogledalo'“, bio je iskren.
IDLES u Beogradu: Koncert koji se ne propušta
Beograd će 26. juna 2026, u novom open space prostoru u gradu New Tekstil (Dunavska 86), preuzeti jedan od najbitnijih live bendova na planeti trenutno.
Ulaznice su dostupne u dve kategorije:
— Parter (General Admission): Pristup glavnoj stajaćoj zoni (Early Bird cena) za 4500 RSD / 39 EUR
— VIP Tribina: Pristup posebnoj izdignutoj platformi za gledanje, poseban ulaz, privatni bar i odvojeni toaleti za 10600 RSD / 90 EUR
Onlajn
Honeycomb-live.com (RSD/EUR/RUB): honeycomb-live.com/idles-belgrade-26-june-2026
Tickets rs (RSD): https://tickets.rs/tour/idles_2412
XTIX (EUR): https://cutt.ly/btq7Sc2G
Resident Advisor (EUR): https://ra.co/events/2300852
Oflajn
Na posebnim fizičkim lokacijama u Beogradu, dostupnim bez provizije i sa upečatljivim dizajnom:
Škart (Kneginje Ljubice 26, Dorćol, Beograd)
Fomin Bar (Sinđelićeva 3a, Vračar, Beograd)
Crni Ovan (Ilije Ognjanovića 2, Novi Sad)