Remek-delo koje je njegov tvorac mrzeo: 35 godina kultnog albuma
Prokletstvo uspeha.
Povezano
Kada god u nekoj radnji „brze mode“ vidim majicu s printom brenda Nirvana, srce mi malo potone – jer verujem da bi Kurt Kobejn žestoko mrzeo činjenicu da se njegova umetnost sada proizvodi masovno, u sweatshop fabrikama širom jugoistočne Azije. Ali to nije ništa čudno – sve što je subverzivno, kapitalizam brzo prisvoji i „izvrne“ tako da izgubi svoju oštricu i utopi se u algoritam. To se desilo bendu Nirvana mnogo pre društvenih mreža i interneta, a sve je počelo albumom koji je bio toliko dobar da je bend munjevitom brzinom lansirao u mejnstrim. Pričamo, naravno, o izdanju Nevermind, koje danas obeležava 35 godina od objavljivanja.
Nirvana je bend koji se proslavio još s debi izdanjem Bleach iz 1989. godine, koje, iako nije ostvarilo značajnije komercijalne rezultate, nije prošlo nezapaženo kod muzičkih kritičara.
Međutim, tek sa izlaskom drugog studijskog albuma Nevermind 1991. godine, pozicija benda se transformisala doslovno preko noći. Ovaj album postao je ključni noseći stub njihovog celokupnog nasleđa, a najvažniji zamajac te transformacije bio je upravo vodeći singl i pesma koja otvara izdanje: Smells Like Teen Spirit.
Pesma je bendu donela višemilionske prodajne tiraže na globalnom nivou i otvorila vrata mejnstrim medijskog prostora. Kao noseća numera izdanja, postigla je najviše plasmane na svetskim top-listama tokom 1991. i 1992. godine, postavši primarni katalizator koji je alternativni rok i grandž kulturu iz mračnih klubova preveo u sam vrh popularne kulture.
Zato je pesma postala je stvaralački teret koji je Kobejn u kasnijim fazama sve češće odbijao da izvodi uživo, revoltiran time što je njena popularnost zaklonila ostale autorske domete benda. U opsežnom intervjuu za magazin Rolling Stone iz 1994. godine, Kobejn je otkrio da mu je primarni konceptualni cilj pri stvaranju ove numere bio da kreira „ultimativnu pop pesmu”.
Iako je taj cilj u potpunosti ostvaren, a pesma momentalno dobila status remek-dela i redovno uvrštavana na liste najboljih svih vremena, njena eksploatacija proizvela je distanciranost i rezignaciju autora.
„Jednom kada je ušla u mejnstrim, bilo je gotovo. Jednostavno sam umoran od toga da se stidim zbog nje. Prevazišao sam to… Razlog zašto izaziva tako veliku reakciju jeste taj što su je ljudi videli na MTV-ju milion puta. Utisnuta im je u mozak. Ali mislim da postoji toliko drugih pesama koje sam napisao, a koje su jednako dobre, ako ne i bolje od te pesme, poput Drain You. Ta je definitivno jednako dobra kao Teen Spirit. Volim tekst i nikada mi ne dosadi da je sviram. Možda, da je bila velika kao Teen Spirit, ne bi mi se toliko sviđala“, rekao je.
Prvog marta 1994. godine, svega pet nedelja pre pronalaska tela Kurta Kobejna, Nirvana je održala nastup u prostoru Terminal 1 u Minhenu, ostvarivši time svoj poslednji zvanični koncertni izlazak pred publiku. U tom trenutku, ni prisutna publika, ni članovi benda – basista Krist Novoselić i bubnjar Dejv Grol – nisu mogli ni da pretpostave da će ovaj nastup u istorijskom kontekstu poprimiti duboko potresan i zloslutan značaj.
Tokom osamdesetominutnog nastupa, tokom kog je bend izveo repertoar od ukupno 23 pesme, primetno je izostavljena upravo Smells Like Teen Spirit.
Ali album Nevermind je mnogo više od Smells Like Teen Spirit…
Kurt Kobejn je uložio ogroman napor ne bi li se distancirao od tektonskog uticaja koji je album Nevermind ostavio na savremenu kulturu, konstantno nastojeći da relativizuje njegov značaj, ospori status remek-dela koji mu je pripisan, pa i da ga otvoreno diskredituje u javnosti.
Međutim, uprkos svim njegovim nastojanjima, album ostaje fokalni momenat i centralni legat njegovog stvaralaštva.
Kako piše Louder, proces rada u studiju odvijao se u intenzivnim desetočasovnim smenama, pri čemu je bend monotoniju i napor celodnevnog snimanja razbijao opuštenim, humorističnim izvođenjima obrada pesama izvođača kao što su Alice Cooper, Black Sabbath i Aerosmith.
Glumački i vokalni pristup Kurta Kobejna bio je do te mere tehnički precizan i razrađen da su svi snimljeni take-ovi odlikovali izuzetnom ujednačenošću i stablinošću, što je muzičkom producentu Buču Vigu omogućiilo da kombinuje i montira najbolje vokalne sekvence u konačni, besprekorni miks.
Jedina kompozicija koja je tokom ovog procesa stvorila ozbiljnije produkcijske izazove bila je Something In The Way – melanholična i turobna numera pozicionirana kao završnica albuma, koju je Kobejn komponovao svega sedam dana pre samog ulaska u studio.
Izazov izvođenja i intonacije Vig je prevazišao odstupanjem od standardnih studijskih procedura: umesto snimanja u izolovanoj vokalnoj kabini, zabeležio je Kobejnovo izvođenje u neformalnoj atmosferi, dok je muzičar sedeo na studijskom kauču i svirao na svojoj akustičnoj gitari sa najlonskim žicama, čime je postignuta željena intimnost i autentična emocija pesme.
Album Nevermind zvanično je lansiran 24. septembra 1991. godine, da bi tokom čitave naredne, 1992. godine, poprimio status globalno najprisutnijeg, najkomentarisanijeg i najčešće kopiranog albuma na svetskoj muzičkoj sceni.
Osvrćući se na taj period, Dejv Grol je izrazio žaljenje što objavljivanje materijala nije bilo odloženo za bar šest meseci, čime bi se ploči omogućio prirodniji, organski razvoj i postepeni uspeh na tržištu.
„Vremenski razmak od trenutka kada je Nevermind objavljen do trenutka Kurtove smrti iznosi manje od tri godine. To je izuzetno kratak period, nedovoljan da se čovek psihološki prilagodi i saživi sa promenama koje vam u potpunosti i iz korena transformišu život”, istakao je Grol u intervjuu za magazin Rolling Stone.
Povodom 10. godišnjice albuma, Novoselić je rekao: „Na njemu nema slabih trenutaka. Nikada ne preskačem nijednu pesmu. Svaka pesma ima nešto da kaže. Bili smo dobro uvežbani, ušli smo unutra i jednostavno to odradili bez greške. Nije bilo nikakve usiljenosti niti samokritične kočnice. Jednostavno je poteklo iz nas.”
I to se čuje i slušaće se – još mnogo godina.
Naslovna fotografija: : Media Punch, MediaPunch Inc / Alamy / Profimedia