DISTORZIJA U MAGLI: Razgovor s Srđanom Gojkovićem Giletom

Album „U magli sjaj“ (Croatia Records) stiže u trenutku kada se grupa Električni orgazam približava jubilejima – pedeset godina postojanja benda i četiri decenije od objavljivanja „Distorzije“, jednog od najvažnijih izdanja jugoslovenskog rokenrola.

Jedanaest novih pesama predstavlja kolekciju melodičnih numera vođenih gitarskim rifovima, u kojima se prepoznaju uticaji klasika rokenrola i gradskog neizdrža koji je oduvek bio važan deo poetike Električnog orgazma. Posebnu pažnju privukla je pesma „Gde je Barbara sad“, snimljena sa Anicom Dobrom. Ona je otvorila i novu priliku za razgovor o vezama između domaćeg filma i rokenrola, o nasleđu ostvarenja poput „Kako je propao rokenrol“ i „Crni bombarder“.

Novi album snimljen je u standardnoj četvoročlanoj postavi benda. Uz Gileta tu su Branislav Petrović Banana, Zoran Radomirović Švaba i Blagoje Nedeljković Pače.

Razgovarali smo sa Giletom o tome kako danas doživljava nove pesme, šta povezuje „U magli sjaj“ i „Distorziju“, kako su nastale saradnje sa Anicom Dobrom i Zoranom Kostićem Canetom iz Partibrejkersa i šta za njega predstavlja rok bend u vremenu koje se drastično razlikuje od onog u kojem je Električni orgazam napravio prve korake.

Srđan Gojković Gile o novom albumu i pola veka Električnog orgazma

Šta tebi lično novi album predstavlja u odnosu na sve prethodne faze rada Električnog orgazma?

Pre svega povratak na stari način rada, ja donesem pesmu na probu i bend se onda bavi aranžmanom i načinom kako ćemo to odsvirati. Prethodna dva albuma su rađena drugačije. Tada sam predložio da pesme radimo tako što smo zajedno džemovali u studiju.

Sve to vreme ja sam i dalje pravio pesme, kod kuće, i mnoge nisam donosio bandu. Tako da su one za ovaj album nastajale gotovo u rasponu od dvadeset godina. Na neki način ovo je ’best of’ proteklog perioda sa pesmama koje sam pravio u tom periodu.

Singl „Gde je Barbara sad“ oslanja se na period nastanka filma „Kako je propao rokenrol“. Koliko se ta hemija između tebe i Anice Dobre promenila i kako manifestovala tokom snimanja pesme?

Mi nismo sarađivali u filmu „Kako je propao rokenrol“, samo smo bili deo istog projekta. Saradnja je usledila tek za „Crni bombarder“, gde je Anica pevala songove za film, koje smo Vlada Divljan i ja uradili. Anica je više puta bila gost Električnom orgazmu na koncertima. Tako da smo već godinama pričali o tome da bi bilo super da u nekom trenutku uradimo nešto novo, zajedno. I evo, taj trenutak se desio sad, na našem novom albumu.

Kako je nastala „Barbarina tema“ za potrebe filma, a kako nova pesma?

„Barbarina tema“ je bila instrumental za film „Kako je propao rokenrol“, ne sećam se detalja. Što se tiče pesme „Gde je Barbara sad“ nastala je u periodu kad sam radio sa grupom Magic Bush. Damjan Dašić i Marko Ćalić su predložili da napravimo pravu pesmu iz te teme. Oni su čak i snimili neku njihovu ideju kako bi to moglo da zvuči i pustili mi. Bilo je i deonica sa pevanjem, ali ne i ovaj tekst. Ja sam onda smislio neko potpuno drugo pevanje i napisao ovaj tekst.

U jednoj pesmi na novom albumu gostuje Cane (Partibrejkers). Pokušavam da se setim da li ste posle projekta Rimtutituki snimili još nešto zajedno…

Da, Cane je gostovao u nekoliko pesama na albumu „Zašto da ne“ iz 1994. godine, koji je skoro i reizdat na vinilu. Palo mi je na pamet da bi njegov glas dobro legao u pesmi „Kupio sam kola“, pa sam ga pozvao da gostuje i sve je to super ispalo.
Da li prepoznaješ šta povezuje „Distorziju“ i „U magli sjaj“?

Pa ako treba žanrovski da odredim, ta dva albuma oni su za mene power pop. Kad to kažem, mislim pre svega na ono što je nekad radila grupa The Who, ili Kinksi ili The Beatles. Znači brze, energične, kratke i melodične pesme.

Meni je „U magli sjaj“ možda bliži izdanju „Harmonajzer“. Šta ti misliš?

To pre svega zavisi od doživljaja onoga ko sluša. Što se mene tiče svakako nisam imao svesnu nameru da radim album koji liči na neki od naših prethodnih. U tom smislu nekog bi mogao da asocira na razna naša izdanja: „Distorzija“, „Letim,sanjam, dišem“, „Zašto da ne“, „A um bum“, „Harmonajzer“ pa čak i na moj solo album „Evo sada vidiš da može“, ili na ploču „Vlada, Gile, Piko i Švaba“.

Šta kod sebe, kao autora, primećuješ kao najveću promenu?

Definitivno se ne bavim takvom vrstom samoanalize. Kad pravim pesme sve to ide iz nekog instinkta i unutrašnjeg osećaja, nema tu previše razmišljanja i kalkulacije. Samo se trudim da ne smetam i da dopustim da se pesme same naprave, kroz mene. Moje je da dozvolim da se to desi, stvorim neke preduslove za to. Uzmem gitaru i krenem da sviram, ne znajući šta. I u takvim okolnostima pesma se sama pojavi.

S obzirom da si album potpisao i kao producent, koliko se promenio tvoj odnos prema radu u studiju i snimanju u odnosu na analogne početke?

Ne preterano, nema veze da li je analogno ili digitalno. To je neki tehnološki razvoj, ali princip postavke zvučne slike je isti.

Šta je uopšte danas „rok bend“ za tebe? Koliko se neka, nazovi, definicija promenila kroz decenije?

Za mene se to nije promenilo. Znači, mala grupica kreativnih ljudi, sami protiv čitavog sveta, u borbi da iskažu svoju kreativnost i viziju. Nikada mi bunt nije bio glavna stvar. Ja se više bavim uticajem života, na psihu pojedinca. Nekad je i bunt prisutan, ali nikako obavezna kategorija.

Da li si na početku karijere mogao da zamisliš da će Električni orgazam dočekati pola veka postojanja?

Definitivno ne. Ali, nisam preterano ni razmišljao o tome. Ono što se dešavalo već posle albuma „Paket aranžman“, znači mog prvog izdanja, jeste da sam imao nameru da budem deo rokenrol benda, dokle god mogu.

Ako bi morao da sažmeš put koji je Električni orgazam prešao do sada u jednu rečenicu, kako bi ona glasila?

Kakvo dugačko i čudno putovanje je to bilo.