Razgovarali smo o filmu „Truly Naked“, koji ogoljava najkontroverzniju industriju na svetu

Biti istinski go gotovo da nema nikakve veze sa kožom, ističe moja sagovornica rediteljka Murijel d’Ansembur (Muriel d’Ansembourg). Reč je o tome da dozvolite nekome da vidi vašu čežnju, nesigurnost i strah – one delove sebe koje obično krijemo plašeći se da zbog njih nećemo biti voljeni. A da upravo u tome leže i naša lepota i naše najautentičnije biće.

Ovim rečima Murijel sažima suštinu svog filma „Truly Naked“, koga smo pogledali na tvrđavi Forte Mare na 39. Filmskom festivalu u Herceg Novom.

Danas je telo dostupnije nego ikad, a ipak deluje kao da nam intimnost izmiče. Sačuvati je znači usporiti i izabrati prisutnost, jer nas samo prava intimnost približava ne samo drugima, već i nama samima.

Glavni junak je tinejdžer koji svet i odnose gleda isključivo kroz prizmu očevog posla u pornografskoj industriji

Selidba u miran primorski gradić Aleku nudi priliku za novi početak, a i susret sa buntovnom Ninom menja sve. Njihov odnos prerasta u priču o odrastanju, potrebi za prihvatanjem i mukotrpnom putu ka otkrivanju nežnosti, daleko od ekrana i performansa na koje je navikao.

Filmovi koje smo gledali na festivalu nudili su razne odgovore, na probleme koje smo do sada retko otkrivali u filmovima, pa tako i „Truly Naked“.

Kroz razgovor sa Murijel osvetlili smo složene porodične veze, jaz između pornografije i stvarnosti, rad na osetljivim scenama, ali i pokrenuli priču o tome zašto se društvo danas i dalje više plaši emocija i seksa nego nasilja.

„Performans nas neprestano okružuje na našim ekranima, pa smo naučeni da kreiramo lažnu sliku o sebi za druge ljude. Ali pitam se, koliko nam ta ulepšana verzija zapravo pruža istinsko prihvatanje, istinsku pripadnost?“, upitala je Muriel.

Svet industrije za odrasle deluje kao neobičan okvir za priču o odrastanju. Šta Vas je privuklo tom miljeu?

Murijel: I moja majka i sestra su me pitale: ‘Zašto pornografija? Ne razumemo.’ Ali moji filmovi govore o ljudima koji čeznu za intimnošću. Uvek tražim okruženje koje je, po mom osećaju, najudaljenije od one vrste nežne intimnosti koja prati prve korake u seksualnosti. Želela sam da otežam svojim likovima, oni žude za bliskošću, ali ne znaju kako da do nje dođu, a ja ih stavljam u situaciju gde je to još teže.

Mejnstrim pornografija je kilometrima daleko od stvarnosti: u njoj nema nespretnosti, ranjivosti, onih momenata kada stvari pođu po zlu, pa se nasmejete i probate ponovo. A upravo to je pravi početak intimnosti. Kada mladi uzimaju mejnstrim pornografiju kao uzor, ulaze u opasnu zabludu.

Tinejdžeri danas jednim klikom mogu da pristupe eksplicitnom sadržaju – kakav biste dijalog voleli da ovaj film otvori između roditelja i dece?

Murijel: Toliko toga u razgovorima o seksu nosi u sebi osećaj stida, a to obično zatvara dijalog umesto da ga otvara. Mislim da bi već bio veliki korak napred kada bi se ljudi osećali dovoljno opušteno da razgovaraju o jazu između performansa koji se vidi u mejnstrim pornografiji i stvarne realnosti u sopstvenoj spavaćoj sobi. Prava intimnost može biti prelepa, ali i nesavršena, ranjiva i ponekad neprijatna. Ona definitivno nije jednostavno izgrađena oko penetracije i orgazma kao jedinog cilja.

Mislim da je greška verovati da morate da se osećate potpuno prijatno pre nego što započnete razgovor. Ne morate. Možete čak reći: ‘Ne znam baš kako da pričam o ovome, ali želim da pokušam‘. Ta iskrenost vredi više nego da sve kažete savršeno. Deci nije potreban besprekoran roditelj, već roditelj koji je iskren, prisutan i voljan da pokuša. Volela bih da ovaj film otvori takvu vrstu razgovora, jer u ovom trenutku internet do njih stiže prvi, a najčešće je to mejnstrim pornografija. Čak i ako vas dete u prvi mah odbije, barem ste pokušali i znaće da može da vam se obrati sa pitanjima. I da – započnite taj razgovor rano!

Danas deca dolaze u kontakt sa onlajn pornografijom već sa sedam godina

Često se osvrćete na paradoks da se publika i društvo u celini i dalje više plaše seksa nego nasilja na platnu. Otkud taj strah?

Murijel: To je jedna od mojih najvećih frustracija. Seks je nešto što je svima nama intimno blisko – svi ga imamo ili ćemo ga imati, ali smo odgajani uz ogroman stid. Kada vidimo seks na filmu, taj stid ispliva na površinu, a preživljavati to u bioskopskoj sali pred drugim ljudima ume da bude neprijatno.

To je čin koji delimo u strogoj privatnosti, pa kada ga vidimo javno izloženog, uvlači nam se pod kožu. Potpuno je apsurdno: da me stavite pred izbor da li želim da gledam dvoje ljudi koji vode ljubav ili nekoga ko ubija čoveka, tačno znam šta bih izabrala. Pa ipak, lakše podnosimo nasilje, dok od istinske seksualnosti i ranjivosti bežimo jer nas ogoljava.

Film je gledala i mlađa publika. Šta je to što u odnosu dvoje glavnih junaka najsnažnije rezonuje sa devojkama koje su Vam prilazile posle projekcija?

Murijel: Najviše ih pogađa motiv svođenja na objekat umesto na ličnost. Mnoge devojke i žene su mi u razgovoru rekle da su to istog trenutka prepoznale i osetile, jer je reč o duboko ličnom iskustvu koje nose u sebi.

U filmu Nina uporno poziva Aleka da je zaista vidi da je pogleda u oči, a ne u telo

Iako postoji stid da se o tome naglas govori, vidim da film u njima otvara potrebu za razgovorom koji se nastavlja i kada odu kući. To mi je najvažnije: da likovi nisu crno-beli i da publika prema njima ne oseća osudu, već empatiju.

Kako ste gradili atmosferu poverenja na setu tokom snimanja ovako delikatnih scena?

Murijel: To je počelo znatno pre nego što smo uopšte snimili bilo šta intimno – imali smo tri nedelje proba, koje su bile intenzivne i intimne. Volim da vidim šta glumac prirodno unosi u ulogu, naročito kada su u pitanju glumci kojima je ovo prvo iskustvo, i po potrebi prilagođavam scenario njihovim jačim stranama.

Tokom snimanja razvila sam ritual da uveče sa Kaolanom pogledam deo materijala snimljenog tog dana

Red je bio da sve prodiskutujemo – šta je funkcionisalo, šta nije i zašto. Ne voli svaki glumac da radi na ovaj način, ali njemu je to zaista pomoglo i izgradilo istinsko poverenje među nama.

Pored toga, sarađivali smo sa koordinatorkom za intimne scene, Filin Jansens (Philine Janssens). Obezbedili smo poštovanje ličnih granica i niko nikada nije bio primoran da radi bilo šta u čemu se nije osećao prijatno. Bilo je mnogo komunikacije sa svih strana. I naravno, za intimne scene imali smo zatvoren set, gde su u prostoriji bili prisutni samo najneophodniji članovi ekipe.

Kako je Kaolan O’Gorman pristupio građenju Alekovog lika, s obzirom na to koliko je njegov unutrašnji konflikt složen?

Murijel: Kaolan bi bio najbolja osoba da odgovori na ovo pitanje, ali dosta smo razgovarali o njegovom liku i temama koje su se doticale njegovog privatnog života, uključujući i gubitak majke kada je imao dvanaest godina. Tokom proba radili smo na njegovom telesnom izrazu i jačini glasa. Kaolan po prirodi govori tiho i blago, pa može delovati veoma neprirodno kada odjednom mora da povisi ton. Na neki način to odgovara i samom liku, jer je Alekov konflikt uglavnom unutrašnji. Zato smo odlučili da radimo sa tim, umesto da se protiv toga borimo.

Ono što me je fasciniralo na Kaolanovom snimku sa audicije jeste to što nije pokušavao da se „proda“. Pustio je kameru da ga pronađe, umesto da glumi pred njom. Iza njegovih očiju se svašta dešava; publika uspeva da pročita ono što on ne izgovara naglas. To je bilo savršeno za situaciju u kojoj se Alek nalazi.

Gde je za Vas granica između porodične lojalnosti i manipulacije u odnosu između Aleka i njegovog oca?

Murijel: Mislim da ta granica nije sasvim jasna. Dilan, Alekov otac, voli svog sina. Ali ljubav bez odgovornosti i dalje može naneti stvarnu štetu, a on je često prilično manipulativan. On naglas ne priznaje koliko to njegovog sina emotivno košta, iako verujem da je duboko u sebi toga svestan. Teško mu je da to prizna, jer bi to značilo suočavanje sa stvarima u samom sebi.

Alekova lojalnost je duboka zato što je Dilan jedini roditelj koji mu je preostao, a ta zavisnost je delom ono što ovu dinamiku čini toliko teškom za rasplitanje. Želela sam da publika oseti koliko granice mogu biti zamagljene u određenim porodičnim odnosima.

Da li je zaista moguće da se neko ko je živeo život poput Alekovog „oduči“ od pornografskog pogleda na svet i žene?

Murijel: To biste morali da pitate njegovog terapeuta, koji će Aleku definitivno biti potreban, jer tamo gde se film završava, njegov život će i dalje zahtevati mnogo rada. Nije reč samo o „odučavanju“, više je reč o tome da nauči da razume šta se zapravo dešava.

Alek ne može tek tako da izbriše ono što je video

Ali može tome da doda nešto što je ranije nedostajalo: pažnju, strpljenje, spremnost da bude nesiguran i da se istinski poveže sa drugom osobom.

To putovanje traži vreme, i on kroz njega ne prolazi sam. Njegov put sa Ninom daleko je od jednostavnog preobražaja, on se neprestano spotiče. Ono što se menja nije to da on odjednom sve ispravno razume, već to što postaje spreman da se otvori prema drugom ljudskom biću. Ali da bi to postigao, mora takođe da nauči da sluša sopstvena osećanja, nešto za šta je bio zatvoren zbog posla sa svojim ocem.

Filmski festival u Herceg Novom iz godine u godinu raste zahvaljujući pre svega organizatorima, kreativnim stvaraocima koji svojim filmovima osvetljavaju bitne društvene teme, dajući im snažan ton umetničke borbe, ali veliki doprinos tome daje i organizacija WeBalkans. Ona direktno ohrabruje i finansijski podržava nastanak nekih novih filmova, ali i podstiče umrežavanje pojedinaca i novinara – omogućavajući im da prisustvuju festivalima, prate njihov program i izveštavaju o pričama koje menjaju našu stvarnost.