Zašto skejtbording (ni)je za devojčice? Film Dine Dume pruža odgovor

Od samog početka, još dok je pisala scenario, rediteljka Dina Duma želela je da izbegne romantizaciju siromaštva, a konstantno ju je mučilo pitanje kako da ne svede romsku zajednicu na društveni problem. Osećala je veliku odgovornost prema likovima: želela je da budu shvaćeni, da postoje izvan poznatih predrasuda i stereotipa, da budu duhoviti, nežni, snalažljivi, da se vole i druže.

Ipak, pre svih ovih promišljanja, Dina je morala da pronađe samu inspiraciju za film.

„To je bilo jednog dana na keju Vardara, vozila sam bicikl i primetila jednu devojčicu obučenu u dimije (šalvare) kako vozi skejtbord. Imala je oko 12 godina i bila je jako zrela, kao odrasla žena.

Neka čudna zrelost je bila u njoj. I ta slika me nekako oduševila, stala sam, gledala je i kasnije me nije napuštala, ostala je baš dugo sa mnom. Nisam odmah počela da pišem scenario, ali kako je vreme prolazilo, stalno sam joj se vraćala i tako je zapravo nastao lik Adele”, istakla je Duma.

Kada je ubrzo potom prelistavala svoj stari školski almanah (godišnjak) i naišla na fotografiju jedne drugarice, shvatila je da je nije videla više od 15 godina i da ne zna gde je.

Ona je sa 13 godina ostala trudna i udala se. Isto je bila Romkinja

„U to vreme nismo imali Fejsbuk, nismo imali društvene mreže, pa sam je tražila i po društvenim mrežama, ali nisam mogla da je nađem. I shvatila sam da treba da počnem da istražujem i vidim šta se sada dešava, nakon 15 godina, da li je situacija i dalje slična, da li maloletnički brakovi i dalje postoje. I shvatila sam da i te kako postoje”, objasnila je Duma.

Tako je rođen film „Skejtbording nije za devojčice”, drugi dugometražni igrani film Dine Dume.

Nakon evropske premijere na Sarajevo Film Festivalu, gde su mlade generacije autorku i glumačku ekipu dočekale veoma ponosno, film je prikazan i u Crnoj Gori. Na Kanli kuli, u bioskopu pod vedrim nebom, ova projekcija je izgledala nestvarno, publika je mogla da se stopi sa pričom i da razume ove devojke, ali i da zajedno sa njima, makar na kratko, prolazi borbu za pravdenijim životom.

U okviru 39. Filmskog festivala Herceg Novi, razgovarala sam sa Dinom Dumom o patrijarhatu koji i kad je ‘nevidljiv’ jednako guši devojčice na ulici i rediteljke na setu, magiji nastaloj bez klasičnog scenarija i slobodi osvojenoj na četiri točka.

Radnja se odvija u srcu skopskog naselja Šuto Orizari i prati jedanaestogodišnju Adelu i njenu stariju sestru Zaru u trenutku kada se njihova majka bori sa nemaštinom.

Kako bi spasila porodicu od finansijskog kraha, maloletna Zara pristaje na ugovoreni brak, dok njena mlađa sestra i najbolja prijateljica Adela, prkosna devojčica na skejtu, kroz nepokolebljivu sestrinsku ljubav odbija da se pomiri sa sudbinom koja im je nametnuta.

Dina Duma je odlučila da ga stvara sa Romima, a ne samo o njima

Kako film ne bi upao u zamku stereotipa, dijalozi nisu uvežbavani već su prepušteni živoj improvizaciji, a snimalo se u stvarnim domovima u kojima su porodice noću spavale, a ekipa danju radila.

„Bilo mi je važno da ne prikažem stereotip, nego baš da uđem suštinski u njihovo iskustvo. I bilo mi je jako važno da scenario radimo zajedno, ali i sam film da radimo zajedno.

Zajednica je radila na filmu – bili su tu statisti, imali smo rasvetljivača, fiksera i naravno glumce koji su Romi. Tako da, ne samo u pisanju, nego su u celom filmu kompletno bili uključeni, posebno Romi, konkretno Romi iz Šuto Orizarija (Šutke).

Kada smo imali scenario, u fazi u kojoj sam ja bila dramaturški zadovoljna da ga podelim, mnogo su mi pomogli jer smo otvoreno razgovarali o svim stvarima, iako je to tema koju je teško… primiti, prihvatiti.

Shvatila sam, kada sam razgovarala sa aktivistima, ali i sa ženama koje nisu aktivistkinje, koje su obične žene iz svakodnevnog života, da je veoma potrebno i važno napraviti ovaj film i da se uopšte govori o ovoj temi”, istakla je Duma.

Kasting je trajao godinu dana. Zanimljivo je da veći deo glumačke ekipe čine devojčice koje nikada nisu bile pred kamerom, dakle to su naturščići (glumci bez iskustva), osim Simonide koja je profesionalna glumica.

„Dosta dugo nam je trebalo da pronađemo Adelu, odnosno da vidimo da je ona zaista posvećena, zato što na primer Efćar, koja glumi Adelu, nikada pre nije bila u bioskopu.

‘Adela’ nikada nije bila u bioskopu i tek će prvi put u Makedoniji gledati sebe na velikom platnu

Tako da smo morali da se uverimo da je to nešto što je zaista zanima, da bi želela da bude deo takvog projekta, pre nego što prelomimo: ‘Okej, sada će ovo biti naš lik’. Dosta smo radili na tome. A nakon što smo se odlučili za nju, bilo nam je malo teže da pronađemo Zaru, njenu sestru.

Međutim, jednog dana je došla i dovela svoju sestru od tetke (rođaku)…i pitala nas: ‘A je l’ može da dođe moja rođaka? Ja se sa njom družim… I onda kada su one sele pred kameru zajedno, videle smo da je to zaista magično i da je to nešto što želimo da imamo u filmu”, istakla je Duma.

„A recimo Simonida je prava profesionalna glumica i za nju je zaista bio izazov da radi sa njih dve, zato što one nisu znale scenario. Bilo mi je važno da ne uče replike unapred, nego smo ih bukvalno ohrabrivali na improvizaciju, da to bude živo, i Simonida je morala da se prilagodi tom procesu.

Bilo mi je važno da ne uče replike unapred, nego smo ih bukvalno ohrabrivali na improvizaciju

Dodatno mi je bilo veoma važno da snimamo na autentičnim lokacijama, da sve to bude realistično. Bila je čak jedna situacija u kući gde smo snimali, gde Adela zapravo živi: mi smo danju snimali, a noću su dolazili ukućani i spavali, i tako svaki dan.

Recimo bila je situacija da kako su večerali, tako su i ostavili, pa mi nastavimo tako da snimamo… To je bio proces koji je bio veoma živopisan i sasvim drugačiji od onoga na šta smo navikli, jer je sama priroda snimanja bila živa i morali smo svi kao ekipa da se prilagodimo tome”, navela je Duma.

Govoreći o fenomenu „nevidljivog patrijarhata“, Dina Duma ističe da je u filmu svesno izostavila dominantnu mušku figuru kako bi pokazala da su obrasci kontrole nad ženskim životima duboko ukorenjeni i sveprisutni čak i kada samog muškarca nema u kadru.

Povlačeći paralelu sa sopstvenim profesionalnim iskustvom i dvostrukim aršinima sa kojima se žene u režiji i društvu svakodnevno suočavaju, rediteljka naglašava:

„Ne smem da budem emotivna jer ću ispasti preemotivna, ne smem da povisim ton jer sam onda arogantna, dok se muškom kolegi u istoj poziciji sve prašta, ako zaplače, on je divno osećajan, a ako viče, to se smatra normalnim. Sa tim nametnutim pravilima i pritiscima suočavamo se bukvalno od rođenja pa dok ne umremo“, zaključila je Duma.

Osvrćući se na dinamičan festivalski ritam u Sarajevu i Herceg Novom – mestu za koje je vežu lepe uspomene još od nagrađenog studentskog rada – rediteljka Dina Duma ističe da prikazivanje ostvarenja na Balkanu uvek nosi posebnu emotivnu težinu jer domaći gledaoci najdublje prepoznaju specifičan regionalni humor i kulturne nijanse. Iako je film imao odličan prijem i pred međunarodnom publikom u Njujorku, autorku posebno raduje reakcija mlađe publike.

Za nju je upravo taj dijalog sa mladima od presudnog značaja: inspirisana stvarnim događajem iz svog školskog perioda, rediteljka je ovim ostvarenjem želela da osvetli problem ranih brakova i novim generacijama pruži neophodnu svest i alate kako bi u budućnosti znale da prepoznaju slične situacije i adekvatno reaguju na njih.

Filmski festival u Herceg Novom iz godine u godinu raste zahvaljujući pre svega organizatorima, kreativnim stvaraocima koji svojim filmovima osvetljavaju bitne društvene teme, dajući im snažan ton umetničke borbe, ali veliki doprinos tome daje i organizacija WeBalkans. Ona direktno ohrabruje i finansijski podržava nastanak nekih novih filmova, ali i podstiče umrežavanje pojedinaca i novinara – omogućavajući im da prisustvuju festivalima, prate njihov program i izveštavaju o pričama koje menjaju našu stvarnost.