Povodom izložbe „Mere tela”: Razgovor sa Tanjom Juričan i Zoricom Čolić
Izložba koju ne treba propustiti.
Povezano
Izložba „Mere tela“ u Salonu Muzeja savremene umetnosti koja predstavlja radove umetnica Zorice Čolić i Tanje Juričan, biće otvorena 28. avgusta u 19 časova. Kustos izložbe je Miroslav Karić.
Umetničke prakse Tanje Juričan i Zorice Čolić povezuje kritički odnos prema različitim fenomenima savremenog društva, kao i interesovanje za načine na koje društvene vrednosti i norme utiču na telo, odnose, obrasce ponašanja i svakodnevni život.
Na predstojećoj izložbi dve umetnice razmatraju načine na koje društvena pravila, očekivanja i sistemi vrednosti postaju deo našeg telesnog i ličnog iskustva.
Ovim povodom pripremili smo „unakrsni intervju“ sa Tanjom i Zoricom i razgovarali o njihovim radovima, koji će biti izloženi u Salonu MSUB.
Razgovor povodom izložbe „Mere tela“
Telo i telesnost nalaze se u središtu izložbe „Mere tela“. Šta vas u ovoj temi umetnički najviše interesuje?
Tanja Juričan: Radije bih rekla da je u središtu izložbe „Mere tela“ odnos između tela i norme. To je ujedno i tema koja me umetnički zanima: telo u odnosu prema sistemima koji ga mere, određuju i usmeravaju, ali i sami ti sistemi kao društveni proizvodi. Posebno me interesuje mera kao tehnički alat i deo tehnologije norme. Nasuprot tome, telo je živo i promenljivo, pa njihov odnos u naslovu otvara produktivnu tenziju.
Zorica Čolić: Interesuje me telo kao mesto na kojem se različiti sistemi susreću: lično iskustvo, društvene norme, medicina, tehnologija, mediji i ekonomija. Zanimaju me načini na koje mu pripisujemo određene norme i mere, ali i sve ono što tim normama izmiče — želja, uživanje, nelagodnost, fantazija.
U tom smislu, „mera“ nije samo fizička veličina.
To je i skup pravila koja nam govore kako bi trebalo da živimo, osećamo se i funkcionišemo. Moji radovi pokušavaju da te mere učine vidljivim, ali i da otvore prostor za nešto što im izmiče.
Koliko u svojim radovima polazite od ličnog iskustva, a koliko od posmatranja sveta koji vas okružuje?
Tanja Juričan: Rad najčešće započinjem temom koja me lično inspiriše, tako da ne pravim strogu razliku između ličnog iskustva i posmatranja sveta. Način na koji posmatramo određen je iskustvima koja su nas oblikovala i taj aspekt pokušavam da razumem u procesu rada. Nastojim da osvestim okvire sopstvenog pogleda, kao i ono što utiče na naše gledanje i tumačenje.
Zorica Čolić: Te dve stvari za mene nisu odvojene. Lično iskustvo je uvek već deo sveta koji nas okružuje, a ono što posmatramo spolja neizbežno prolazi kroz vlastito iskustvo. Zato u radu mogu da pođem od nečeg vrlo ličnog, fizičkog ili svakodnevnog, ali me zanima trenutak kada to iskustvo više nije samo moje. Kada kroz njega postane moguće prepoznati nešto šire, možda čak i nešto što delimo a da toga nismo sasvim svesni.
Šta je to u odnosu telesnog i duhovnog što vas umetnički inspiriše i na koji način takva razmišljanja transponujete u vizuelni jezik?
Tanja Juričan: U tom odnosu posebno me zaokuplja kako se strah, neizvesnost, obećanje i krivica pretvaraju u autoritet i upisuju u telo i svakodnevno ponašanje.
Intrigira me dvostrukost: potreba za autoritetom i istovremeni otpor prema njemu.
Moj rad se često nalazi upravo na toj granici, kao neka vrsta obračuna sa autoritetom. Tim temama pristupam kroz izbor materijala i postupke kojima ispitujem postojanost njihove fizičke i simboličke vrednosti.
Zorica Čolić: Ne razmišljam mnogo kroz opoziciju tela i duha, jer mi se čini da je ta podela neodrživa. Više me zanima kako se ono što nazivamo psihičkim, simboličkim ili društvenim uvek na neki način upisuje u telo. Mene zanima upravo njihova isprepletenost — kako se emocija, ideja, društvena norma ili fantazija upisuju u telo, i kako telo zauzvrat oblikuje naše iskustvo sveta.
Da li vam je važnije da ono što prikažete bude eksplicitno i direktno ili obogaćeno slojevima mogućih značenja kroz koje će i posmatrač „učitati“ svoja tumačenja?
Tanja Juričan: Tragam za određenom vrstom jednostavne složenosti. Važno mi je da rad ne ponudi jedno konačno čitanje, već da ostavi prostor za različita tumačenja. Zato jednaku pažnju posvećujem i početnoj ideji i značenjima koja nastaju u susretu sa posmatračem.
Zorica Čolić: Više me zanimaju radovi koji nisu jednoznačni. Često polazim od vrlo konkretnih materijala, situacija ili pitanja, ali ih kroz različite spojeve i pomeranja dovodim u odnos koji može da proizvede nekoliko mogućih čitanja. Važno mi je da rad ne funkcioniše samo na nivou onoga što je predstavljeno, već i na nivou onoga što sugeriše, ali ne izgovara do kraja. Posebno mi je zanimljivo kada se u istom radu mogu istovremeno pojaviti humor i nelagoda, privlačnost i odbojnost, nešto stvarno i nešto potpuno apsurdno. Mislim da upravo ta tenzija ostavlja prostor za publiku.
Koji rad sa izložbe biste možda izdvojili kao paradigmatski za njenu temu i naslov „Mere tela“?
Tanja Juričan: Ako govorim o svojim radovima, rekla bih da se „Brojanica“ najdirektnije postavlja prema temi i naslovu izložbe „Mere tela“. U njoj se posebno jasno prepliću pitanja mere, ponavljanja, rituala i disciplinovanja tela.
Zorica Čolić: Izdvojila bih Cutaneous Vision, jer se u njemu možda najdirektnije pojavljuje ideja tela kao nečega što je moguće meriti, menjati, nadograđivati i oblikovati prema različitim očekivanjima. Telo se tu pojavljuje gotovo kao prazna površina ili materijal koji možemo raspoređivati prema sopstvenoj volji i želji. Ali što više pokušavamo da ga učinimo potpuno upravljivim, to postaje očiglednije koliko je ta ideja zapravo nestabilna.
Zato u radu ima i humora — telo nikada ne uspeva da bude sasvim poslušno.
Na izložbi izlažete sa koleginicom. Kako vidite njeno stvaralaštvo u odnosu prema vašem radu i konceptu ove izložbe, ali i iz lične perspektive?
Tanja Juričan: Mislim da se naše prakse dobro susreću upravo zato što telesnom prilaze iz različitih pozicija. U Zoričinim radovima telo je eksplicitno zastupljeno kao motiv, dok je kod mene implicitno prisutno, kroz količinu rada, njegove tragove i, paradoksalno, kroz njegovo odsustvo. Zoričini radovi direktnije otvaraju pitanje tela kao promenljive kategorije koju oblikuju tehnologija, medicina, ekonomija i kulturni obrasci, dok se u svom radu više bavim time kako se društvene norme upisuju u ponašanje i svakodnevne prakse. Zajedničko nam je, čini mi se, razumevanje tela kao prostora u kojem se društveni procesi reprodukuju.
Zorica Čolić: Mislim da nas povezuje interesovanje za načine na koje društveni obrasci postaju deo našeg svakodnevnog iskustva, iako im pristupamo iz različitih pravaca. U mom radu je telo često direktno prisutno kao materijal i kao problem, dok Tanja kroz drugačije formalne postupke istražuje odnose između pojedinca, društvenih rituala, pogleda i različitih sistema koji oblikuju naše ponašanje. Zato mi je zanimljivo što se radovi ne poklapaju, već se međusobno malo pomeraju. Zajednički prostor ne proizvodi jednoznačnu poruku o telu, već omogućava da se tema sagleda iz više uglova.