Povezano
U Užicu postoji mnogo kvalitetnih pojedinaca, organizacija, udruženja, institucija, školica sporta, umetnika i edukatora koji rade sjajne stvari sa decom, ali do prošle godine nije postojalo mesto na kom su svi oni zajedno mogli da udruže svoje snage.
Zato se pojavio jedan ‘brat’ koji je okupio porodicu i napravio veliki sajam za decu, ali i odrasle!
Kada uđete u Veliki park pred vama se otvori mali grad i sajam dečije sreće
organizatorka Bratić festivala, Bojana Ivanović
„Rekla bih da prvi osećaj bude: ‘Gde prvo da krenem?’ Negde se igra, negde trenira, negde slika, negde se nešto pravi, na drugoj strani čujete muziku, neko izvodi eksperiment, neko prodaje ono što je sam napravio, porodice sede na travi, deca pronalaze drugare.
Ali najvažnije nam je da taj grad ne bude haotičan, usiljen planiranjem i obaveznim smerom. Želimo da porodica može da pronađe svoje mesto, udobno se smesti i provede tu sate onako kako se i gde oseti najprijatnije”, istakla je Bojana.
Koliko nam je poznato, ovakav koncept u Srbiji još ne postoji
„Deca odrastaju, a Bratić raste zajedno sa njima. Zato ove godine više nismo samo dečiji, već porodični festival, a u program mnogo snažnije uključujemo mlade, kulturu, humor i muziku”, istakla je Bojana.
KAKO BRATIĆ FESTIĆ IZGLEDA?
„Shvatili smo da, ako govorimo o deci, ne možemo porodicu posmatrati samo kao roditelja koji dete dovede na aktivnost, sačeka ga i odvede kući. Želimo da porodica dođe na Bratić i ostane na Bratiću.
Ideja je da se udobno smestite u parku i provedete dan. Dok deca istražuju svoj Bratić grad, roditelji imaju prostor za druženje, sadržaje, izlagače, hranu i predah, a kako dan odmiče, festival raste i menja se. Porodični deo polako prelazi u program za mlade i odrasle, stand-up, koncert i DJ nastup”, navela je Bojana.
Bratić grad tokom dana odrasta zajedno sa svojim posetiocima. Menjaju se energija, publika, sadržaji i muzika. Od dečjeg grada postaje porodični, a zatim grad mladih i odraslih. Oni, kako navode, ne žele da ratuju protiv tehnologije i telefona, jer to nažalost u poslednje vreme predstavlja detetu glavni vid zabave, već žele da ponude ravnotežu – park, ljude, razgovor, igru, muziku, smeh i doživljaj zajedničkog iskustva.
Ono što je možda najvažnije jeste da Bratić nema klasičnu podelu na publiku i izvođače.
Ideja je da budete učesnik
organizatorka Bratić festivala, Bojana Ivanović
„Kod nas dete ne dolazi da gleda sport, ono ga proba. Ne dolazi da sluša priču o umetnosti, ono stvara. Ne posmatra eksperiment, učestvuje u njemu. Upoznaje zanimanja, ljude, veštine, muziku, pokret i kreativnost”, naglasila je Bojana.
„Zato nam je važna raznovrsnost učesnika. Na nekoliko desetina metara dete može da pređe iz sporta u umetnost, iz edukativne radionice u igru, da nešto napravi, nauči, pita, pogreši i proba ponovo.
A ove godine posebno nam je zanimljivo što se tokom dana menja i sam karakter festivala. Ujutru pripada najmlađima, zatim porodicama, onda sve više mladima, da bi se uveče čitav prostor pretvorio u mesto muzike, humora i druženja”, istakla je Bojana.
Bratić povezuje!
„Ne postoji radionica na kojoj ćemo detetu objasniti: ‘Sada ćemo naučiti kako da budeš dobar drug’. Stavite decu zajedno, dajte im zajednički prostor, igru, zadatak, loptu, boje, muziku – i pustite ih da pronađu jedni druge. Mi povezujemo decu međusobno, roditelje i decu, porodice, mlade, umetnike i publiku, organizacije sa ljudima kojima su namenjene, a na kraju i ljude sa sopstvenim gradom. Zato volimo da kažemo: Bratić nas uči drugarstvu”.
Jer jednom gradu nisu potrebni samo novi sadržaji.
Potrebna su mu mesta na kojima se ljudi ponovo pronalaze
Kakva su iskustva, šta kažu deca, a šta odrasli?
Deca su najiskreniji kritičari, tako da kod njih nema mnogo prostora za PR. Ako im nešto nije zanimljivo, jednostavno odu na sledeću stvar. Ako jeste, neće da idu kući.
Prošle godine nam je upravo to bilo najvažnije iskustvo – deca su želela da probaju sve. Roditelji su, sa druge strane, prvi put na jednom mestu mogli da upoznaju veliki broj ljudi i organizacija koje rade sa decom, razgovaraju sa njima i vide ih „na delu“.
A nama je možda najvažnija potvrda bila što su ljudi ostajali. Nisu samo prošli kroz festival. Zadržavali su se, vraćali, sretali poznanike, deca su pronalazila drugare.
Tada smo shvatili da Bratić nije samo skup aktivnosti. Bratić je zajednica.
Kako izgleda učenje kroz igru?
Izgleda tako da dete često ni ne zna da upravo uči. To je nešto što smo kroz godine rada sa decom naučili, radoznalost je fantastičan pokretač učenja. Kada detetu ne kažete „sada ćemo nešto da naučimo“, već mu date problem, materijal, loptu, instrument, boju, eksperiment ili ulogu, ono samo kreće da istražuje.
Kroz igru dete uči i mnogo više od konkretne veštine
Uči da sačeka red, sarađuje, izgubi, pobedi, pita kada nešto ne zna, pomogne drugome, pregovara, upozna nekoga koga do tada nije poznavalo. Zato za nas igra nikada nije „samo igra“. Igra je možda najprirodniji način na koji dete upoznaje svet.
Prošle godine ste imali i male novinare, kako je to zamišljeno ove godine, a kako je izgledalo prošle?
Mali novinari su zapravo sjajan primer kako Bratić funkcioniše. Ideja je došla na inicijativu ljudi koji rade na stvaranju male dečje televizije/portala i koji su u Bratiću prepoznali pravo mesto da deca iskuse novinarstvo na terenu.
I upravo tako Bratić raste, uvek je otvoren za dobre inicijative. Ljudi pronalaze nas, mi pronalazimo njih, a prepoznajemo se po tome što imamo isti cilj i delimo iste vrednosti kada su deca i mladi u pitanju.
Prošle godine mali novinari nisu bili samo posmatrači festivala. Dobili su zadatak da istražuju, razgovaraju sa učesnicima, postavljaju pitanja i pokušaju da festival vide iz svog ugla.
A dete je zapravo samo po sebi istraživač. Ono stalno pita: „Zašto?“, „Kako?“, „Ko?“, „A šta bi bilo kada…?“ Ako tu prirodnu radoznalost ne sputavamo, već joj damo alat i prostor, ona postaje fantastična osnova za ono što sutra zovemo istraživačkim novinarstvom.
Šta možemo učiti od dece, mi odrasli?
Da budemo prisutni. Dete kada se igra – igra se. Kada mu je smešno – smeje se.
Kada mu se neko dopadne, potrebno mu je veoma malo vremena da ga pita: ‘Hoćeš da se igramo?’ Mi odrasli smo napravili mnogo komplikovaniji svet. Stalno negde žurimo, gledamo planove i zapisane ciljeve, mejlove i planiramo šta je sledeće.
Mislim da smo često nepravedni prema deci i mladima jer kritikujemo svet u kome odrastaju – telefone, društvene mreže, tehnologiju i način na koji komuniciraju. A taj svet nisu napravili oni. Napravili smo ga mi, ili neko pre nas. Zato ne možemo od njih zahtevati da budu prisutniji, da se više druže, izlaze, razgovaraju i pripadaju zajednici ako im mi svojim primerom ne pokažemo kako to izgleda.
Možda zato promena prvo mora da počne od odraslih. Da spustimo telefon. Da sednemo u park. Da razgovaramo. Da poznajemo ljude koji žive pored nas. Da podržimo nešto dobro što nastaje u našem gradu. Da budemo prisutni sa svojom decom, ali i jedni sa drugima.
Ne želimo decu da vraćamo unazad. Želimo da zajedno sa njima napravimo nešto dobro u vremenu u kome živimo.Tehnologija je deo njihovog sveta i može biti fantastična. Ali zajednica, pripadanje, igra, razgovor, smeh i drugarstvo nemaju digitalnu zamenu. I možda je upravo to ono što odrasli ponovo mogu da nauče od dece – da budu tamo gde jesu. Da budu prisutni.
Definicija drugarstva…
„Lako je reći da smo se ‘mi nekada više družili’, da nije bilo telefona i da je sve bilo drugačije. Jeste bilo drugačije. Ali svaka generacija odrasta u vremenu koje je dobila. Današnja deca i mladi nisu izgubili potrebu za drugarstvom. Naprotiv. Možda im samo moramo dati više prostora u kojima ono može stvarno da se dogodi.
Zato Bratić vraćamo parku, igri, muzici, razgovoru i zajedničkom iskustvu. Ne zato što želimo da ratujemo protiv tehnologije, već zato što želimo da napravimo ravnotežu i podsetimo i njih i sebe koliko je dobro biti deo nečega. A možda odgovor na pitanje šta je drugarstvo već dugo postoji baš u našem gradu.
U Užicu postoji čuveni grafit još iz devedesetih: ‘Neko ima pare, a neko drugare’
Nastao je u potpuno drugačijem vremenu, ali mi se čini da danas može da dobije sasvim novo čitanje. U vremenu ekrana, brzine, individualizma i stalne potrebe da imamo više, možda ponovo otkrivamo koliko je važno imati jedni druge. Drugari su bogatstvo. Zajednica je potreba. A Bratić upravo pokušava da napravi mesto na kome ćemo se toga setiti.
Bratić je zajednica. Bratić je porodica. Bratić je povezivanje. I, na kraju krajeva – Bratić nas ponovo uči drugarstvu”, zaključila je Bojana.
Zato pravac Užice!
Sve informacije, kao i program festivala možete pronaći na njihovom instagram profilu.
foto: Ivan Ristović