Kuda Pavla Veselinovića vodi put glume…

Imala sam osećaj da je Pavlova glava oduvek bila puna najrazličitijih pitanja. Još od osnovne škole nezasito je čitao, a sve što bi upio voleo je da prokomentariše, oživi kroz igru i preispita sa svima u okolini, tražeći suštinski odgovor zašto je nešto baš takvo kakvo jeste.

Pavle Veselinović je, kao i ja, iz Užica. Znam ga još iz detinjstva. Zajedno smo išli u školu glume Tanje Jovanović, čije su časove pohađali i Radovan Vujović, Aleksandar Vučković, Dejan Maksimović, Vanja Kovačević, Lazar Tasić, kao i mnogi drugi koji svoje umeće možda nisu potvrdili na sceni ili pred kamerama, ali zasigurno su činili jednako važan deo te naše male trupe.

Pavle je oduvek brinuo o drugima. I danas pamtim kako me je pratio do kuće kroz mračne ulice, iako se moj dom nalazio znatno dalje i od pozorišta i od njegove kuće. Još uvek se sećam tih naših šetnji, on bi uvek u hodu nešto recitovao ili vodio strastvene dijaloge više sa samim sobom nego sa mnom. Možda ga tada nisam uvek u potpunosti razumela, ali sam istinski uživala slušajući ga, ponosna što poznajem tako fascinantnu i nesvakidašnju osobu.

Godinama kasnije, u ovom razgovoru, shvatam da se ta dečačka glad za istinom i preispitivanjem nije izgubila, samo je prerasla u zreo umetnički stav. Za Pavla gluma nikada nije bila samo posao, već čin odgovornosti prema zajednici, gde se kroz svaku ulogu, od scene do ulice, traga za katarzom, smislom i pitanjem čovekovog postojanja.

Svakog lika kog tumači istražuje, kako i sam kaže, „možda i previše“, uvek sa željom za usavršavanjem i nekim novim glumačkim, ali i životnim otkrićem.

Šetnja, trčanje i upijanje sunca danas su mu glavni načini da razbistri um i pronađe preko potreban mir nakon sezone prepune posla. Protekla godina donela mu je niz uspeha: od, kako navodi, najdraže uloge u predstavi do sada „Ako pčele nestanu sa lica zemlje“ Malog pozorišta „Duško Radović“, koja je u burnom periodu naše zemlje, postala veran krik za istinom; preko selekcije za prestižnu dvomesečnu filmsku radionicu u Nemačkoj, pa sve do novih uloga pred kamerom o kojima još uvek ne sme mnogo da otkriva, ali među kojima se izdvaja rad na novom filmu Srđana Dragojevića.

Pavle: Uvek sam u svojoj glavi imao neke ideje o tome dokle se najdalje može otići u toj transformaciji, u ulasku u ulogu, što iz unutrašnjeg što sa spoljašnjeg plana. Pa onda uvek te neke promene u fizikusu, u glasu, u habitusu, u kilaži, a onda naravno sve to treba iznutra pokriti. Nekad kreneš spolja ka unutra, nekad iznutra ka spolja.

Pre tri godine gostovao sam u nekoj diplomskoj predstavi, igrana je u Teatru Vuk, ‘Kući!’ se zvala. I onda sam za tu ulogu smršao nekih 12 kilograma i samo nikad nisam vratio tu kilažu. I sad, eto, pokušavam da je vratim, jer ja uvek vidim tako neke stvari na sebi koje želim da malo unapredim.

Zapravo ja želim da malo drugačije izgledam u svakoj ulozi

Pavle

Film koji priprema zasnovan je na priči spisateljice Rumene Bužarovske, u pitanju je priča o ženama. Film otvara pitanja i teme koje do sada nisu toliko ili uopšte viđene u srpskoj kinematografiji. I Pavlu je veoma drago što igra u jednom takvom projektu, ali i filmu reditelja kakav je Srđan Dragojević.

Nažalost, više detalja o filmu znaćemo tek sledeće godine.

Kako su izgledali kastinzi na kojima si bio?

Pavle: Ti kastinzi su zapravo retko kad otvoreni, inače su zatvorenog tipa i tebe zove direktno kasting reditelj, ja sada imam i agenticu. Mene su neki ljudi, srećom, odavno zapazili. U suštini za odabir uloge, ti uvek imaš pitanje lica. Ja oduvek delujem kao da imam 16 godina, iako imam 26, pa to primete kao prvu stvar. Ali ja sam imao bar na desetine kastinga do sad u životu. Tako da sam ja dosta uspešno zapravo s tim prolazio, zadovoljan sam. S druge strane postoji nekako pitanje sad mog izbora, ja stvarno ne mogu da radim sve, niti želim.

I, eto, ta prva serija Siniše Pavića, bila je moja prva uloga i trening sjajan za mene. Ali kad god je pitanje nekog kastinga za neku seriju koja, bez obzira koliko dana se snima i koliko god bi novca mogla da donese, ja je ne radim ako već procenim da to nije za mene.

Meni je film ipak omiljeni medij izražavanja. Svi sad vole serije, ja ne, meni je film i dalje na prvom mestu, ali filmovi se, nažalost, retko snimaju i ti većinom imaš priliku da snimaš serije. Naravno, pozorište, isto volim, pogotovo mi se sad vratila ta želja za pozorištem otkad su se te „Pčele“ desile.

Ja sam kastinge od početka jako dobro radio zato što sam ih posmatrao: ti ne dolaziš ovde da dobiješ posao, nego ti dolaziš ovde da uradiš scenu! Ti imaš neki zadatak koji si dobio, i ti to treba da odigraš. Ja odglumim i ne razmišljam šta će biti posle.

Pavle: Ja se zaista trudim, na primer, i sa tim dijalektima, volim da ih razradim. Na primer, u „Vreme smrti“, ja igram tog Makedonca i onda sve vreme govorim srpski s tim nekim makedonskim naglaskom. Ljudi koji me nisu poznavali mislili su da sam ja iz Makedonije, neki glumac otprilike došao iz Skoplja.

Tipa Raša Vujović, koji je iz Užica, koji je išao u istu školu glume, pitao me: ‘Čekaj, kad si ti u Skoplju završio glumu?’, a ja njemu kažem: ‘Ne, Rašo, jebote, ja sam iz Užica. Išao sam u istu školu gde i ti, evo slika sa Tanjom’. On kao pa ‘kako, ne mogu da verujem’

Tako da ja zaista volim jako temeljnu pripremu. Ona nekad ljudima deluje kao preterivanje, ona nekad i jeste preterivanje i biva nepotrebna neka daljina u koju odlaziš, al’ to je verovatno nešto u meni što mi ne da mira dok se ne istraži do kraja.

Mi smo imali taj jedan period hiperprodukcije koji se dešavao tamo, tipa, 2018, 2019. do 2022, 2023, i onda su se snimale gomile serija. Tipa, ja mislim da je jedne sezone snimljeno 30 i nešto serija. Od toga danas pamtiš jednu otprilike. Tako da je ta hiperprodukcija bila jednako loša kao što je loša današnja situacija kad se ne snima skoro ništa, odnosno snima se režimski…

Od filma do pozorišta i od pozorišta do filma

Beg od obaveza pronalazi i u muzici i festivalima poput OK Festa ili humanitarnih „Ljubav“ žurki, dok su mu u gradu omiljena skrovišta mesta sa dušom, poput novog kafića „Fiokica“ nedaleko od KST-a, koji su otvorile mlade kolege glumci osnovavši pravu malu kulturnu bazu.

Pošto je filmofil, bez oklevanja izdvaja i preporučuje Tagićevu „Yugo Floridu“ kao redak domaći biser koji intimnu priču uzdiže do univerzalnog nivoa. Iako ne mari mnogo za reč „idol“, svoje umetničke svetionike jasno prepoznaje u velikanima poput Nebojše Glogovca i Pavla Vuisića, ali i u posvećenosti Danijela Dej-Luisa, Roberta De Nira i Hoakina Finiksa.

Pavlov glumački put od samih početaka bio je obeležen potpunim, beskompromisnim davanjem. Još kao dečak igrao je u nagrađivanoj predstavi „Smećarnik“ (u režiji Stevana Bodrože), koja je trijumfovala na festivalu „Joakim Vujić“. Valja napomenuti i nezaboravno takmičenje u recitovanju, kada je kao srednjoškolac osvojio drugo mesto na republičkoj smotri „Pesniče naroda mog“, izrecitovavši čak 148 imena ovaca iz pesme Matije Bećkovića.

Posebno mesto u njegovom glumačkom sazrevanju zauzima eksperiment u „Teatrijumu“ Tike Stanića, gde je pred pedesetak ljudi izveo Šekspirove solilokvije prožete ličnim, intimnim iskazima. Bio je to uvod u Pavlovo duboko promišljanje o najzahtevnijem dramskom liku, pre nego što će kroz „Pčele“ napraviti svoj veliki ulazak u institucionalni teatar.

Pavle: Hamlet je inače neka moja fiksacija, pozorišna i životna. I sa raznim ljudima, i rediteljima, i dramaturzima, što uopšte nekim ljudima koji se bave teorijom i kritikom, razgovarao sam dosta o Hamletu.

Kako neke uloge prirastu k srcu više nego druge?

Pored serije „Junaci našega doba“ publika je Pavla mogla zapaziti i kroz uloge u serijama „Vreme smrti“ i „Što se bore misli moje“, gde je pokazao izrazitu glumačku zrelost, autentičnost i dar za temeljnu transformaciju. Takođe Pavle je ponosan i na film „Izlet“, iako je šaljivo prokomentarisao da je većina scena sa njegovim likom iz ovog filma zapravo izbačena. Film će biti prikazan i na Filmskom festivalu u Nišu, koje uprkos nepovoljnoj situaciji, hrabro organizuje Udruženje filmskih glumaca Srbije.

Pavle: Mislim da je predstava Kvarno seme, u kojoj sam igrao, a pravljena je kao ispit treće godine Nikole Terzića sa Fakulteta dramskih umetnosti, rađena sa ful scenskom opremom, rekvizitom, kompozitorom, zapravo jako vredna. Smatram da bi mogla da se izvodi i van fakulteta, ali je pitanje koliko takav stil i jezik, koji je čak neko iz publike prokomentarisao kao ‘komični horor’, može da zaživi negde, u nekom prostoru, u Srbiji.

Ipak, uloga koja je obeležila njegov dosadašnji rad i postala njegova najvažnija, najranjivija i najdraža, desila se upravo na Večernjoj sceni Malog pozorišta „Duško Radović“, u predstavi „Ako pčele nestanu sa lica zemlje“ po tekstu Tijane Grumić i u režiji Anje Suše.

Nastao u trenutku velikih državnih previranja, tragedija i uličnih protesta, ovaj komad je prevazišao okvire klasične dramske predstave i postao pravi angažovani generacijski čin. O tome kako se ulica preselila na daske koje život znače i zašto je ovaj proces bio jedinstven, Pavle govori sa posebnom strašću:

Pavle: U to vreme, kada smo držali petnaestodnevnu opsadu ispred RTS-a, oni su objavili otvoren kasting za predstavu. Poslao sam monolog ne znajući uopšte o čemu se radi i pozvali su me u uži izbor. Bilo je oko 150 prijavljenih. Čim sam pročitao tekst koji je režirala Anja Suša, a pisala Tijana Grumić, shvatio sam da je to to. Bilo mi je toliko prirodno, emotivno i jako me je radilo. Znao sam da im treba neko ko nosi to dečje u sebi, a može da pruži traženu emociju.

I čim sam izašao sa audicije, pomislio sam: ‘Ja ovo mogu da igram!’

„Tekst je autorski, ali je inspirisan romanom ‘Omladina bez boga’ iz tridesetih godina, koji se bavi usponom nacizma i time kako se mladi oblikuju pod takvim režimom. Međutim, kada su Anja i Tijana počele da rade, desila se tragedija u školi ‘Vladislav Ribnikar’, a kasnije i pad nadstrešnice.

Pavle: Mi, generacija Z, do tada smo važili za inertne, prikovane za telefone, a onda smo odjednom pokazali najveću empatiju, saosećanje, otpor i borbu koja na ovim prostorima nije viđena decenijama. Tako se i sam diskurs predstave u procesu promenio – iz ‘Omladine bez boga’ u ‘Omladinu sa bogom’. Nijednog trenutka se na sceni direktno ne pominje Srbija, ali je asocijativno sve kristalno jasno.“

Neverovatan je osećaj kada u stvarnom vremenu gledaš kako se život i ulica prelivaju na scenu.

„Mi završimo probu predstave, pa ja odem direktno na Slaviju. Bilo je to strašno emotivno i katarzično, a s druge strane i opterećujuće, jer sve ono što proživljavaš na ulici, posle nastavljaš da obrađuješ u pozorištu. Sećam se, pred jedno igranje krajem maja, čujemo sirene, izađemo na balkon pozorišta i gledamo policijske marice kod RTS-a i ljude koji se okupljaju, a predstava nam počinje za pola sata. U tom trenutku shvatiš da to više nije nikakav meta-nivo, već sirova stvarnost.“

Predstava počinje u ritmu 150 – udara te u pleksus na prvu i ne pušta do kraja. Nema rezova, nema mraka

„Ljudi u publici već od petog minuta počinju da plaču. Svih 24 igranja prošle sezone bila su rasprodata, igrali smo i po četiri puta mesečno, a svako izvođenje se završavalo stajaćim ovacijama. Ponekad sam imao potrebu da siđem u publiku i samo zagrlim te ljude, toliko jaka energija se u tim trenucima razmeni…“

Kada se svetla upale i vidiš sva ta uplakana lica, imaš utisak da to nadilazi teatar i postaje čin zajedništva

„Ovo ne govorim iz glumačke sujete, potpuno je nebitno što ja igram u tom komadu, da ne igram, bilo bi mi neizmerno krivo što nisam deo toga. Lik koji tumačim izuzetno mi je značajan, jako sam osetljiv i vezan za tu ulogu jer je ogoljena i ranjiva.

Stepen angažovanosti pozorišta uvek zavisi od težine problema u društvu, i zato je bilo presudno da u ovom gradu i državi postoji ovakva predstava. Kada kao glumac doživiš jedan ovakav proces i projekat, svestan si da je to nešto što se desi jednom u celoj karijeri.“

Našao se i u Senidinom spotu za pesmu Idi Gade

Sklonost ka vizuelnoj estetici i potpunom uranjanju u lik pokazao je i na muzičkom spotu za Senidu, koji je radio sa rediteljem Davidom Jovanovićem (autorom filma Sunce nikad više). Njih dvojica su projekat koncipirali gotovo kao kratkometražni autorski film čija Director’s cut verzija živi na platformi Vimeo, a Pavlova glumačka transformacija ostavila je jak utisak i na samu muzičku zvezdu tokom susreta na Tašmajdanu:

Pavle: Pošto sam ušao u ful karakter, Senida mi je nakon koncerta na Tašmajdanu, na kom smo bili, rekla: ‘Vau, kako si ti sve vreme bio u fucking karakteru!’ I onda je u jednom trenutku iz zezancije predložila: ‘Znaš šta, mi treba da napravimo spot gde smo ti i ja kao Džoker i Harli Kvin’. Ja sam ćutao, a ona je napravila pauzu i dodala: ‘Ali nije Balkan još spreman za to.‘

Prvi iskorak ka Evropi

Preko internacionalnih platformi Filmmakers i Talenta, Pavle je prošlog leta prošao zanimljivu trostepenu selekciju i postao jedan od retkih glumaca sa naših prostora primljenih na prestižnu dvomesečnu radionicu na Filmskoj akademiji u Ludvigsburgu, jednoj od najcenjenijih u Evropi.

Pavle: Znači, mi smo imali premijeru Pčela i ja sam posle 10 dana otišao za Nemačku na tu radionicu. Pozorište mi je izašlo u susret što se tiče repertoara, ali ja sam svakako dva puta leteo iz Nemačke ovde da igram predstavu.

Uglavnom, ta radionica je sigurno najbolje iskustvo koje se meni u životu desilo.

„A onda profesorka dođe sa RADA (Royal Academy of Dramatic Art), najveće škole u Londonu, koja sad tu radi s tobom jedan deo radionice.

Ja sam bio najmlađi na toj radionici, ja i ta jedna Francuskinja, mi smo imali 25, prosek je bio negde oko 30 godina. Bilo nas je nekoliko sa Balkana, na kraju je onaj ko je najviše napredovao na toj radionici, dobio stipendiju i to je bio momak, Lazar Đurđević iz Crne Gore, što mi je posebno drago.

Ti tu radiš sa ljudima koji su iz Actors Studija iz Njujorka, u kom su učili Al Paćino, Dastin Hofman, Meril Strip…

Ali na primer, jedna ta devojka koja je s nama bila, Violet Braeckam, koju je lepo stvarno pomenuti u ovom intervjuu, pošto je ona bila Shooting Star, kao 10 mladih zvezda Evrope, na ovogodišnjem filmskom festivalu u Berlinu, znači na jednom od tri najveća festivala na svetu. Zatim tu je bila sa nama i jedna italijanska glumica koja je zvezda u Italiji otprilike, Denise Capezza, igrala je u filmu ‘Diva Futura’ koji je bio na filmskom festivalu u Veneciji. Tako da ta radionica je stvarno nešto jako prestižno.

Meni je zapravo najbitniji tamo bio taj ljudski trenutak, ne samo glumački. To izmeštanje iz svega što se dešavalo ovde, odlazak u inostranstvo i otkrivanje nečeg novog izmenilo me je po raznim segmentima ličnosti, i to nema veze samo sa glumom. Vratio sam se drugačiji i mnogo zreliji“, istakao je Pavle.

Kako da glumca Pavla Veselinovića put ne odvuče van Srbije?

Ipak, odlazak na dvomesečno usavršavanje u Ludvigsburg doneo je i teške odluke na domaćem terenu. Zbog preklapanja termina, morao je da propusti ulogu u filmu o Golom otoku legendarnog Miše Radivojevića, koji kao producent priprema njegov blizak prijatelj David Jovanović:

Pavle: Danas kad razmišljam, jedino mi bude malo krivo zato što bi bilo kul reći da si u godinu dana radio i sa Mišom Radivojevićem i sa Srđanom Dragojevićem, a uz to imao i predstavu koju režira Anja Suša. Ipak…

Tu radionicu ne bih menjao ni za šta. Kada odeš tamo, shvatiš: ‘Pa čekaj, ja mogu da radim isto što i ovi ljudi.’

Oni se posle vrate u Francusku ili Belgiju i snimaju ne znam kakve filmove, a ja se vratim ovde gde su naši uslovi prilično skučeni, i na filmu i u pozorištu, pa tek tamo vidiš kako sve to zapravo može da izgleda.

Ja se vratim u Srbiju i sačeka me šator ispred Skupštine…

Preko onlajn platformi i kastinga koji se danas neretko raspisuju na društvenim mrežama, Pavle se našao u užem izboru za rediteljski debi slavne glumice Kristen Stjuart, iako nije prošao, nedugo zatim je dobio i callback za novi film kultnog francuskog autora Leosa Karaksa, projekat u kom je glavna uloga poverena Adamu Drajveru, nažalost taj projekat trenutno stoji.

Pavle: Sada je poslovanje znatno drugačije pojavom interneta i platformi poput Filmmakers i Talenta. Imam i svoju agenticu Nevenu iz agencije Slavic Artists, koja se sve više povezuje sa inostranstvom, a engleski govorim prilično solidno. Na kraju je to uvek splet okolnosti, da li će ti se namestiti kasting, ili ćeš otići negde na godinu dana, živeti tamo, obilaziti kasting direktore i samostalno krčiti put. Kada odeš tako jednom na radionicu, a pre toga imaš kolbek za Leosa Karaksa i uži izbor za Kristen Stjuart, stvarno počneš da razmišljaš:

Pa čekaj, bre, ja bih možda mogao da počnem da radim i internacionalno

Iza Pavla je sezona nezapamćenog tempa. Nedavno je završio i snimanje novog domaćeg dugometražnog filma u kom tumači jednu od glavnih uloga, o kom za sada ne sme da otkriva detalje, a zvanično je potpisao i saradnju sa agencijom Slavic Artists. Uprkos gustim rasporedima i odlasku na Sarajevo Film Festival, gde pruža podršku bliskom prijatelju Danu Grabnaru i njegovom nominovanom filmu Komšija, Pavle traži granicu između industrije, ličnog mira i uspeha.

I u toj potrazi, često razmišlja o odlasku i novim pustolovinama. Iako mu želim svu sreću i veliki uspeh, najviše bih volela da talentovani, radoznali mladi ljudi ne moraju da odlaze iz Srbije kako bi stvarali i živeli dostojanstveno.

Ipak, sve dok je stvarnost ovakva, ne znamo kuda će put odvesti Pavla, čitavu njegovu generaciju, a bogme ni pčele!

foto: Anja Pantelić