Alban Ukaj: Ne postoje dobri i loši ljudi, samo oni sa više ili manje problema

Ostvarenje koje je otvorilo Takmičarski program 32. Sarajevo Film Festivala, Shame and Money (Sram i novac), novi je film kosovsko-nemačkog reditelja Visara Morine, koji je ove godine nagrađen na Sandensu.

Kroz priču o seoskoj porodici, Morina govori o klasnim razlikama, ekonomskoj nesigurnosti, ponosu i sramu, ali pre svega o ljudima koji pokušavaju da sačuvaju dostojanstvo onda kada im okolnosti to otežavaju.

Jednu od glavnih uloga igra Alban Ukaj, glumac čija karijera već godinama prelazi granice između Kosova, Bosne i Hercegovine i šireg evropskog filmskog prostora.

Igrao je u filmovima braće Darden, Jasmile Žbanić i važnih autora regionalne i svetske kinematografije, ali i na pozorišnim scenama Sarajeva i regiona.

U Sarajevo je došao još početkom dvehiljaditih, a danas ga za ovaj grad, kako kaže, vezuje osećaj kontinuiteta i pripadanja.

Između dve festivalske projekcije razgovarali smo o Shame and Money, Prištini devedesetih, ljudima koji su oblikovali njegovu karijeru i o tome zašto retko gleda svoje filmove pre premijere.

Alban Ukaj: Intervju na Sarajevo Film Festivalu

BURO: Recite nam nešto više o svojoj ulozi u ovom filmu i otkrijte nam – da li je scenario bio presudan da je prihvatite ili učešće u filmovima Visara Morine prihvatate i bez čitanja scenarija?

Alban: Kad je Visar u pitanju, da, prihvatio bih ulogu i bez čitanja scenarija, samo zato što znam da je to reditelj koji ne pravi kompromise i znam kakvim temama se bavi. Baš malopre, u razgovoru sa publikom, istakli smo to – on još dok piše scenario za film u glavi ima glumce koji mogu da igraju određene uloge, tako da mu verujem i sa te strane, znamo se dugo, iako nismo mnogo sarađivali zajedno.

Imao sam manju ulogu u njegovom prvom filmu Babai (Otac), ovo nam je drugi put na filmu, ali se puno družimo. Često se konsultujem s njim oko nekih stvari, zanima me njegovo mišljenje – vrlo je direktan i može biti odličan korektiv i što se tiče glume i scenarija. Rad sa Visarom nije lak uopšte, vrlo je zahtevan reditelj, ali ja mu se apsolutno prepuštam jer verujem da mi neće dati da pogrešim.

BURO: I tema filma Shame and Money nešto je što vas se, pretpostavljam tiče.

Alban: Da, da. Scenario ovog filma bavi se nečim što mene mori već dugo. Napustio sam Prištinu 2001. godine, dve godine nakon rata. Došao sam u Sarajevo da studiram i ostao ovde, evo, već 25 godina. Ali odlazim često dole i mogu da kažem da se Priština mnogo promenila u tom periodu, i da je to nešto što možda ljudi koji žive dole, i ne primećuju.

Sve se kreće u nekom ubrzanom ritmu koji je skoro pa divljački, nemoguć. Fascinantno mi je to. Priština je grad sa mnogo omladine, polovina stanovništva sa Kosova ima manje od 25 godina, to je jedna od najmlađih populacija u Evropi. I pojavio se neki vajb, neki duh preduzetništva na Kosovu, pogotovo u Prištini i urbanim sredinama, gde je očigledna promena lajfstajla – i to je upravo ono što podvlači Visar, jaz između života na selu i života u gradu koji je postao toliko nepodnošljiv, da su sela ostala manje-više pusta ili su mesta za vikendice. Sve gravitira prema gradovima, najviše prema Prištini.

I taj pokušaj da se brzo obogatimo, na taj divljački način, u pokušaju preživljavanja, u kapitalizmu, neminovno nosi sa sobom i konflikt između slojeva društva.

BURO: U Srbiji se to odavno dešava.

Alban: Da, u svakoj zemlji bivše Jugoslavije. Kad sve gravitira prema glavnom gradu… Srećom, mnogo putujem i za Beograd i za Zagreb, često vozim auto sam, i primećujem – prolazite kilmetre i kilometre pored sela u kojima se ne oseća miris balege. To dovoljno govori o svemu, više se niko ne bavi stočarstvom. Sve manje i poljoprivredom, jer ispada da je lakše uvoziti krompir iz Brazila nego imati svoj. Nisam siguran u kojoj meri će to moći da potraje, koliko ćemo preživeti na taj način – da ništa svoje ne proizvodimo…

Ne znam hoće li naše generacije to doživeti, opet, ubeđen sam da će se ljudi vratit selu vrlo brzo. Znate, Kosovo je bilo najnerazvijenija sredina u bivšoj Jugoslaviji. Tek krajem 60-ih je krenuo neki pomak u ekonomskom smislu. Ali ljudi su se na selu bavili stočarstvom, ako ispratite koren reči Alban (Albanac), shvatićete da on dolazi od reči „ar bën“, što znači „onaj koji radi na zemlji, zemljoradnik“.

BURO: To je i koren vašeg imena.

Alban: Tako je, Arben. Ar znači „iz zlata“, i ar znači „livada“. Bën znači „onaj koji radi, koji čini“. No, ta ekonomska ekspanzija u šezdesetim godinama stala je negde osamdesetih, počele su da se osećaju klasne razlike. Kosovo je nekako ostalo u toj nekoj, nažalost, rupi, devedesetih je to preživljavanje, nešto što smo mi tada nazivali peaceful resistance. Nakon završetka rata i nakon što je to vreme potpuno pregazilo neke generacije, ljudi su imali želju da ispune svoje snove. Jer te godine ne možete vratiti nazad. Ako ste ’89. imali, ne znam, 15 godina, već za 10 godina propustili ste taj neki period formiranja, vreme kad razmišljate šta želite da budete u životu, šta bi trebalo da bude vaša profesija, vaš životni san.

To je propušteno, i u pokušaju da se to stigne, krenulo je neko novopečeno obogaćivanje, preduzetništvo, došli su novopečeni bogataši koji su promenili celokupan način života u jednoj zemlji, u pokušaju da potisnu ono što se pre dešavalo, da potisnu siromaštvo, i u potpunom denialu, počeli su da žive neki potpuno novi život, malo su možda i preterali u tome.

U Prištini se mnogo gradi, ima delova grada koje, bez obzira na to koliko često putujem, danas ne prepoznajem uopšte. Menja se fizionomija grada. Sve ono što dolazi sa sela postalo je sramotno i tako dalje, i tako dalje, i tako dalje. Mislim da ne postoji ključ koji će to da reši, to je, jednostavno, faza tranzicije. Verujem da će se jedna ili dve generacije morati žrtvovati zbog toga, ali da treba da prođe izvesno vreme dok se i na nivou sociološke emancipacije, kulturološki, nešto ne promeni, iznađe novi način života, identitet koji se mora naći.

BURO. Kakav je lik koji tumačite u filmu Shame and Money?

Alban: Igram novopečenog bogataša, preduzernika, koji je u propagandnom stanju kompeticije, znate ono – da dokažem komšiji ili onome preko puta mene kako imam bolji auto, veću kuću, lepšu ženu. Ne zato što mi to stvarno treba ili želim, nego da se u očima drugih ne pokažem onakav kakav stvarno jesam, da budem onakav kakvog želim da me drugi vide. U skladu sa ovom Instagram erom, je l’?

No, svog lika ne smatram ni dobrim ni lošim, nekako, ljude delim na one sa više ili manje problema. Njega je zahvatio taj neki jaz u odrastanju – između devedesetih i danas, gde sada pokušava da ispuni taj neki svoj dečački san, da ostvari sebi sve ono što ga je ložilo davno što je gledao na MTV- u.

BURO: Kad smo kod MTV-a, da li Priština i dalje ima jaku alternativnu muzičku scenu, često ste govorili o tome?

Alban: Možda sam pomalo nostalgičan kad pričam o tome. Ili su to one floskule koje koristimo – kako je nekad bilo, a kako ovi mladi danas… Ta alternativna muzička scena posebno je bila jaka devedesetih, po meni je to jedna od fascinantnijih underground scena, sa mnogo bendova svih žanrova, od alternative, grandža, blek metala, panka, treš metala, hardkora, det metala, hip hopa. Stvari su se u međuvremenu menjale, ali se nešto i nastavilo. Pogotovo ta hip-hop scena je danas vrlo jaka na Kosovu, posebno u Prištini, gde ima i divnih mladih rok bendova.

Možda samo danas nema publike za to jer naše uho funkcioniše na rington, onaj, takve su nam i note u pesmama, tri – četiri note koje možemo staviti kao zvono telefona i to nas nekako vozi, a opet, sve to postaje ubitačno za uho u nekom trenutku… No, ima ljudi koji čuvaju tu scenu, radi sebe. Jedan moj drug, Dževdet Bajraj, koji je umro nedavno, nažalost, bio je divan pisac, živeo je u Meksiku… dao je neki intervju, čini mi se za B92, za onaj stari B92, ne ovaj današnji u kojem je govorio o tome koliko ima pesnika na našim prostorima. Rekao je: „Ovde ima više pesnika nego čitaoca poezije“. I to je istina. Oni čitaju jedni druge. Tako je i sa andergraund muzičkom scenom u regionu.

Ljudi prate jedni druge i rade radi sebe, obavljaju dva tri posla paralelno, al’ imaju neki bend, neku garažu gde se jednom dvaput dnevno nalaze da vežbaju svoje pesme. Tako da – da, i dalje me fascinira želja da se održi ta alternativna scena u Prištini. Nadam se da će istrajati.

BURO: A šta vas i dalje uzbuđuje kad je pozorište u pitanju? Konstantno ste prisutni na pozorišnoj sceni, ne samo u Sarajevu, gledamo vas i u Beogradu..

Alban: Kad je pozorište u pitanju, tu stvarno ne želim i ne mogu da pravim nikakve kompromise. To je moj hram, iako sam ateista, pa to malo zvuči kontradiktorno, ali verujem u produhovljenost, to produhovljeno mesto u kojem se ja molim, to je to je teatar.

BURO: Najčešće igrate u pozorištu SARTR?


Alban: Tamo sam zaposlen, ali gostujem svuda. Gostujući sam glumac u Kamernom teatru, nedavno smo radili koprodukciju sa Uliks teatrom, u novembru imamo koprodukciju u Bitefu…

BURO: U septembru imate premijeru predstave u kojoj igrate sa Mirom Karanović i Svetozarom Cvetkovićem.

Alban: Da, reč je o komadu Njih više nema. Mira je jedna od najvećih glumica na našim prostorima. Jaka je, ne možete ostati ravnodušni kad ste ispred nje, a isto je i sa Cveletom.

BURO: Režirate li nešto novo, pišete li scenario za film?

Alban: Pišem scenario za kratki film.

BURO. Kao glumac, koji režira, možete li da izdvojite rad sa nekim rediteljima koji je za vas bio posebno značajan? I koje volite da gledate?

Alban: To su, naravno, braća Darden, koji vas, što se kaže, vrate na fabrička podešavanja. Obožavam da gledam Tomasa Vinterberga i Pola Tomasa Andersona, svaki njegov film gutam u jednom dahu.


Fotografije: Katarina Stefanović