Elma Tataragić: Kratki film je (p)ostao prostor slobode
Selektorka Takmičarskog programa Sarajevo Film Festivala o filmovima koji je iznenađuju.
Povezano
Elma Tataragić je jedno od onih imena bez kojih je nemoguće zamisliti, a kamoli govoriti o savremenoj regionalnoj kinematografiji.
Kao scenaristkinja, dramaturškinja, producentkinja i selektorka Takmičarskog programa Sarajevo Film Festivala, već decenijama istovremeno posmatra film iz nekoliko različitih perspektiva – od prve napisane rečenice do trenutka kada ostvarenje stigne pred festivalsku publiku.
Na Sarajevo Film Festivalu, čija je jedna od osnivačica, od samog početka prati kako se menjaju autori, teme, okolnosti i načini na koje region priča svoje priče.
U Sarajevu razgovaramo o tome kako se regionalni film menja, zašto kratkomeražna ostvarenja postaju prostori slobode za umetnika i gde se krije hrabrost koja pomera granice kinematografije.
Intervju: Elma Tataragić
BURO. Koliko dugo selektujete takmičarski program na Sarajevo Film Festivalu?
Elma: Takmičarski program je uspostavljen 2003. i od tada ga vodim. Ali, prije nego što je takmičarski program postao takmičarski program u današnjem smislu, postojao je regionalni program nekoliko godina. On se dešavao u Miting Pointu u nekom večernjem terminu.
BURO. Na Sarajevo Film Festival dolaze filmovi iz svih svetskih kinematografija, ali se prikazuju i oni iz celog regiona. Kako vam, kad pogledate unazad, izgleda razvoj regionalne filmske umetnosti?
Elma: Kada se gleda regionalna kinematografija, recimo prije 20, 25 godina, to je bilo nešto sasvim drugačije. Vremena su bila drugačija. Prvo, regija je tek izlazila iz ratova ili tranzicije. Svi smo imali slične probleme sa društvom, koje je izašlo iz jednog sistema a ušlo u jedan potpuni haos, i taj haos se automatski reflektirao i na proizvodnju filmova, na samu produkciju, gdje se u svim praktično državama iz jednog sistema izašlo u nešto sasvim novo, i gdje se baš nisu odmah pohvatali konci.
To je bio period koji je bio vrlo krizan za kulturu općenito, a posebno za produkciju filmova, jer filmovi su skupi. Također je tu postojala jedna, nastala je jedna generacijska rupa jer je postao period u kojem se nije mnogo ili uopšte radilo. Imali smo niz starijih autora koji su snimali za vrijeme bivše Jugoslavije… al to je tako bilo i u Rumunskoj i u Bugarskoj…
BURO. I kod nas u Srbiji…
Elma: Da, da. Uzimam za primer bivšu Jugoslaviju, to nam je najbliže, ali nije bilo puno drugačije ni u drugim državama regije, gde smo imali tu stariju generaciju, koja je, je l’, naučila da radi u drugačijim okolnostima, a nazirala su se neka nova imena. Međutim, ta nova imena tek su se počela oblikovati početkom dvehiljaditih godina, praktično, te devedesete su svuda bile kao neki čudni prazan prostor, ne baš potpuno prazan, bilo je autora, bilo je filmova naravno, držao je neko baklju upaljenu, a onda imamo jedan bum niza generacija iza toga.
I sad stvarno možemo lijepo vidjeti u ovih zadnjih 20 godina – sad ovu generaciju, koja je tad bila mlada, nove nade.
Ti autori u nekim 40-im, 50-im već iza sebe imaju ozbiljne filmove. Nekako su utabali put mlađim generacijama, probili led. Također, to je bio period kad se nije puno ni putovalo, kad smo svi mi morali imati vize. Zemlje Balkana nisu bile u Evropskoj uniji, neki su imali sankcije, neki su tek izašli iz rata, potpuno rastureni.
Tako da se nije putovalo, i putovati negdje na neki veliki filmski festival ne samo da je bilo skupo nego je bilo i organizacijski nemoguće. I u tom trenutku mi smo shvatili da regiji nedostaje jedan zajednički prostor, u koji bi se moglo lakše doći i gdje bi mogli lakše da počnemo sarađivati nakon svega i razmjenjujemo iskustva jer smo naša iskustva su ipak slična, i Sarajevo je postalo postalo praktično to mjesto.
U međuvremenu, u ovom periodu, dvadeset i nešto godina, svašta se desilo, ali evo, svi lakše putujemo, neke zemlje su ušle u Evropsku uniju, neke nisu nažalost, ali dosta sarađujemo međusobom. Evo, u takmičarskom programu – u kategoriji dugometražnog igranog filma od devet filmova osam je koprodukcija, uglavnom regionalnih.
Dakle ta saradnja je uspjela. I ono što je također uticalo na bržu pojavu novih generacija jeste to što se promijenio sam medij filma, tehnika snimanja, početkom dvehiljaditih. Prešlo sa filmske trake koja je još uvek živa, koja se još uvijek koristi, na digitalno, što je demokratiziralo medij. Nastao je bum praktično, posebno u produkciji kratkometražnog filma, svake godine vidimo porast svih filmova, a posebno u kratkom.
BURO. Čini se da kratkometražni film cveta.
Elma: Da, jer tu je najveća sloboda. Tu ima dan, dva, tri dana snimanja i možemo stvarno da probamo nešto, dok se igrani snima 20, 30, 40 dana, i tu je veća odgovornost.
Kratki film je prostor slobode.
Zanimljivo je da mu se sve više okreću i zreli autori, koji iza sebe imaju dokumentarne ili dugometražne igrane filmove, vrate mu da nešto pokušaju, da probaju.
BURO. Kakva je budućnost kratkog filma? On se obično prikazuje na festivalima.
Elma: Postoje i posebne streaming platforme za kratke filmove, nekoliko njih, ne previše, ali ih ima i na svetskom nivou. Kratki film je forma koja, nažalost, nema široku distribuciju kao dugometražni igrani film, al se pojavljuju neke druge kratke forme, ovo što sad vidimo na TikToku, na Instagramu…
Mislim da je kratki film zanimljiv prostor i, praktično, na svijetu je više festivala koji prikazuju kratke filmove nego dugometražne, a i svi festivali koji prikazuju dugometražne, prikazuju i kratke. I to je zato što je kratki film, da ponovim, prostor dobrog autorskog eksperimenta, iskaza, prostor slobode, koja je vrlo važna za umjetnost i za umjetnike. A i prostor gdje pronalazimo neke nove talente i neka nova lica.
BURO: Pišete li i vi scenarije za kratke filmove?
Elma: Upravo sutra imam premijeru svog kratkog filma. Biće to moj, ne znam tačno koji po redu, kratki film, drugi da sam ga i režirala – da sam, hajde da kažem, i autorica, jer ja nisam rediteljica, ja sam scenaristica. Svajako, iza sebe imam više dugometražnih igranih filmova. Al mi je kratki film zanimljiv prostor, dobar ventil. U njemu mogu da probam neke stvari koje mi ne bi pale na pamet u dugometražnom igranom filmu.
BURO. Kao scenaristkinji, u kojoj meri vam je važan scenario prilikom selekcije filmova za festival?
Elma: Pa scenarij je prva važna faza u snimanju film, važna faza na kojoj se najduže radi, faza od koje se sve počinje. Ali, kad gledate film, scenario je samo jedan dio svega toga. Meni je naravno važan, mislim i da je svakom ko gleda film bitno kako se priča odvija, kakvi su likovi, da li je tema relevantna, likovi uvjerljivi, da li su završene sve linije priče. Ali, kad kao selektorka gledam film, ipak gledam i druge elemente.
I ono što je najvažnije da kažem jeste to da ja ne biram sama filmove, imamo cijeli jedan tim – od predselekcionog, pa onda i selekcionog tima, gdje svi gledamo filmove, razgovaramo o njima, razmjenjujemo mišljenja i nekad se desi da se sva ta mišljenja i mijenjaju. Desi se da neko da neki komentar, pa vi ponovo pogledate film sa druge tačke gledišta. Naravno ja sam scenaristica jednako koliko sam i selektorica, to su verovatno neki dijelovi mene koji utiču jedan na drugi, ali koji se često i svađaju.
BURO: Koji kriterijumi su vam najvažniji kada gledate film i birate ga kasnije?
Elma: Neka vrsta hrabrosti.
Volim da vidim nekog ko je autorski slobodan da nešto proba, to ne mora biti hrabrost samo što se tiče priče ili hrabrost što se tiče teme…
Nekad je lako odabrati temu – u ovom svijetu u kojem živimo zaista imamo dosta tema. Ali reći to nešto, na na neki drugi način, biti hrabar u tome, istrajati u tome u smislu neke umjetničke slobode, to me uvijek fascinira. I mislim da to svi festivali traže.
BURO: Postoje li neke teme, na svetskom nivou, koje su učestalije od drugih?
Elma: Postoje uvijek neke tendencije. Dosta scenarija čitam, ne samo za CineLink, nego sam i u nekim drugim platformama, Torino Film Lab recimo. I desilo se, na primer, poslije kovida, i to na jednom svjetskom nivou, da svi odjednom rade neke porodične teme. Valjda smo svi tada bili usmjereni jedni na druge više nego inače i odjednom su svima postali važni odnosi. Kapitalni, suštinski odnosi: otac-majka-sin, majka-kćerka-majka, porodični odnosi, jer smo tokom pandemije, verovatno, svi bili upućeni jedni na druge i te teme su eksplodirale.
Također, imamo u regiji pojavu nečega što ranije nismo imali, a to su filmovi epohe. Kao da kao autori nismo u stanju da govorimo o današnjici, pošto je zbunjujuća i okrećemo se prošlosti. Barem ja to tako tumačim ili se tako osjećam, nekad stvarno ne znam gdje živimo, koji je svet. I ne govorim samo o Balkanu, govorim o cijeloj planeti. Povlačimo paralele sa prošlošću, pronalazimo modele u prošlosti ne bismo li pričali priče o današnjici. Dosta ima takvih filmova.
U regionalnoj kinematografiji su, recimo, ako govorimo o regiji prije 20 godina, mahom dominirale socijalne teme. “Smrt gospodina Lazareskua” bi mogao biti film koji opisuje sve naše filmove, manje više, s brojnim nijansama i sa brojnim razlikama, ali to je bio taj neki čovek izgubljen u društvu koje se mijenja i koje nije u stanju da prati čoveka niti čovek da prati to društvo.
I danas ima takvih filmova, ali mislim da se prešlo iz društvenog u individualno, da je mnogo filmova koji tematiziraju bitne teme koje se tiču individualnih ljudskih sloboda.
BURO: Šta vas posebno raduje što se tiče regionalne kinematigrafije?
Elma: Upravo m raduje taj pomak. Mislim da mlađe generacije lakše ulaze u žanrovske i tematske poduhvate nego starije generacije, ali to je sve povezano, u smislu – reditelji utiču jedni na druge, i tako se pomeraju generacije. Možda neko vidi nešto i pomisli – vidi, ovo je super, možda da probam i ja.
Raduje me ta hrabrost od pomeranja od onoga što se očekuje u regionalnoj kinematografiji – jer postoji očekivanje od istočnoevropskog filma – kad kažemo istočnoevropski film mi prozivamo određenu sliku, kolorit, priču. Ima dosta iznenađenja u tome. Evo, u takmičarskom programu svih ovih devet filmova, tačno su otišli tri koraka napred i sve nas potpuno iznenadili.
BURO: A koje je vaše najdragocenije filmsko iskustvo?
Elma: Zamislite, moj prvi kratki film zvao se „Prvo smrtno iskustvo“. Dakle, da, to moje prvo, smrtno iskustvo, bio je kratki film… Moje najvažnije iskustvo, definitivno, bio je film „Snijeg”, na kojem nisam bila samo scenaristica, nego i producentica. Da bismo ga završili, u taj film sam morala da uronim potpuno.
U radu na njemu sam mnogo naučila, jer sam hodala tuđim cipelama – ovde posebno mislim na ulogu producenta – u teoriji sam znala šta to znači, ali tada sam osetila kako je i u praksi. To mi je jedno od prvih velikih iskustava koja ostavljaju čoveka oštećenim, povređenog u ranama, a u stvari nagrađenim.
To su ona iskustva koja leče ili od kojih se posle lečite, ali koja se pamte.
BURO: Na čemu trenutno radite?
Elma: Završavamo film „Sanjam da gubim“, a raduje me i promocija poslednjeg filma koji sam radila sa Teonom Strugar Mitevskom.
Fotografije: Katarina Stefanović