Život jednog festivala kroz „sve boje filma”

Možda ste primetili da je u toku više filmskih festivala nego obično? Deo BURO. tima je u svega desetak dana ispratio dešavanja na Sarajevo Film Festivalu, potom se spustio do mora na 39. Filmski festival u Herceg Novom, dok istovremeno pomno pratimo i Niški filmski festival.

Međutim, mislim da nije u pitanju samo zgusnut kalendar, već znatno bolja organizacija i jasna odluka ljudi iz sveta filma da stvari preuzmu u svoje ruke kada je reč o kulturi.

Filmovi koje smo imali priliku da gledamo nose u sebi toplinu, život, stvarne dileme i mnoštvo emocija. Kao da su autori, glumci, ali i sami organizatori festivala postavili pitanje šta je to što pod hitno treba promeniti kako bi se filmu vratila suština.

Između morskih talasa i kamenih bedema Kanli kule i tvrđave Forte Mare, 39. Filmski festival Herceg Novi – Montenegro Film Festival pretvorio je grad u otvorenu pozornicu. Svaki kutak grada bio je osmišljen kao deo te pozorišne kulise, na kojoj se odigravao neki zanimljiv čin.

Pošto nismo bili u prilici da odgledamo svaku scenu, porazgovarali smo sa Aleksandrom Božović, direktorkom Filmskog centra Crne Gore i predsednicom Saveta festivala. O misiji vraćanja publike u bioskopske dvorane, decentralizaciji kulture, novim generacijama autora i snazi filmskog jezika…

A u razgovoru se prirodno nametnulo i pitanje samog prostora, jer kada se spoje mediteranski ambijent, miris mora i vekovne hercegnovske tvrđave raspoređene na nekoliko lokacija, gledanje filma pod otvorenim nebom dobija dimenziju koja gledaoca u potpunosti ispunjava, kao da i sam proživljava neki film.

Pitali smo Aleksandru koliko je takav koncept bioskopa na otvorenom danas zaživeo u Crnoj Gori i van samih festivalskih dana.

Aleksandra Božović: …Mi nemamo puno bioskopa na otvorenom. Jedini bioskop na otvorenom koji postoji u Crnoj Gori jeste bioskop u Baru. U Herceg Novom, Kanli kula postane bioskop na otvorenom, kao i Forte Mare tokom trajanja festivala. A kako mi u Filmskom centru imamo pokretan bioskop, onda se te projekcije na otvorenom u stvari dešavaju uz pomoć našeg pokretnog bioskopa.

Znači, imamo projektor, imamo platno, imamo zvučnike, tako da, ovaj, film na otvorenom nije postao izuzetak, već onako jedna redovna pojava u svim opštinama u Crnoj Gori tokom leta. I stvarno ljudi tad imaju prilike da uživaju u filmu.

Biti na čelu jedne ovakve manifestacije i predvoditi instituciju koja nosi razvoj nacionalne kinematografije zahteva ogroman napor i nosi bezbroj obaveza. Zamolili smo Aleksandru da se osvrne na taj put, sa svim njegovim izazovima, i upitali je šta je ono što njoj lično donosi najveću satisfakciju i ostaje kao trajna vrednost.

Aleksandra Božović: Pa ja nekako mislim da je divno biti na filmskom putu i da je nekako filmski put nešto što daje jednu satisfakciju kada vidite kako su ljudi zadovoljni, bez obzira na sve izazove, neke na koje možete, a neke na koje ne možete da utičete, koji ovaj posao nosi. Daje jednu najveću satisfakciju – upoznavanja, povezivanja svima onima koji se ovim poslom bave, znači poslom u filmu, filmskoj industriji…

Aleksandra Božović: To nije nimalo lak posao u svim ovim vremenima izazova i nestabilnosti i različitih situacija i državnih i društvenih koji utiču da jedan film nastane, a mi na festivalima delimo jednu najveću vrednost – to je da se voli film, da se priča filmskim jezikom, a to je jezik onda koji je iznad svih jezika.

Jezik koji ne pravi razlike, već povezuje najrazličitije ljude sa različitih kontinenata, različitih kultura, različitih zemalja, one koji su dobijali nagrade, predivne ljude, neki imaju puno novca, neki imaju malo novca, ali svi oni pričaju svojim jezikom, a vi ovde imate mogućnost da ih upoznate i razumete. Tako da je najlepša moguća stvar koju ovaj posao donosi jeste da vi možete da upoznate divne ljude, da možete da donesete utiske i uspomene…

Kada je reč o ovogodišnjoj selekciji, „Sve boje filma” su publici tokom sedam dana donele više od 80 filmova na šest lokacija i u Herceg Novom, okupile brojne filmske stvaraoce, novinare, mlade filmofile i ostale ljubitelje filma, a domaći i regionalni filmovi privukli su izuzetnu pažnju.

Aleksandra Božović: Meni su posebno dragi svi crnogorski filmovi, na primer, i crnogorska manjinska koprodukcija, „Pukotina u ledu“ Maje Miloš… A nekako, kad imate i neki lični odnos sa nekim ko je deo tog filmskog ostvarenja, kao što je eto na primer sa Majom, kad pratite razvoj i onda vidite šta je proizvod toga, šta je taj čovek koga vi znate više od 20 godina stvorio, napravio.

Kao i film Bojana Stijovića „Crna truba“ na kome, tako nekako kao roditelj, Filmski centar vodi računa o projektima, nekako vam bude izuzetno drago kada film nastaje, kad se film snima, kad doživi svoju svetsku premijeru i dok stigne do publike.

Pokušavajući da uhvatimo pravu suštinu tog ambijenta, upitali smo Aleksandru u koji bi kultni filmski kadar ili prepoznatljiv soundtrack smestila atmosferu i duh hercegnovskog festivala. Odgovor je stigao bez mnogo dvoumljenja, uz iskren osmeh:

Pa „Amarkord“, Felini. (smeh)

Zarazna energija je samo rasla, od tradicionalnih ponoćnih razgovora sa autorima i kritičarima, promocija knjiga i stručnih izdanja, izložbi, koktela i umrežavanja sa Mladim evropskim ambasadorima, pa sve do neformalnih susreta i već prepoznatljivog revijalnog basketa na čuvenom terenu na Karači, gde su snage odmerili reditelji, glumci i selektori. Upitali smo Aleksandru koliko su upravo ti prateći sadržaji važni za stvaranje pravog festivalskog duha.

Aleksandra Božović: Pa dobro, to su sve boje filma, sve boje filma u smislu druženja. To je jedan festival, festivalska atmosfera sa svim svojim bojama. Tako da je divno što ovaj grad živi sedam dana filma, krajem avgusta na ovako lepom i sunčanom vremenu, i prosto nekako smo svi tu potpuno živi. Neki manje, neki više umorni, neki se kupaju, neki gledaju filmove, neki se druže, neki se zaljubljuju, neki se rastaju, neki prosto, ono uživaju…

Dok je u glavnoj takmičarskoj selekciji 39. izdanja festivala trijumfovalo ostvarenje „Oče naš“ Gorana Stankovića, osvojivši Veliku Zlatnu mimozu, čast da svečano zatvori festival na Kanli kuli pripala je dugometražnom dokumentarcu „Planina“, Biljane Tutorov i Petra Glomazića. Aleksandra je istakla kakvi utisci je vežu za taj film:

Aleksandra Božović: Pa moj profesor Goran Marković i mentor na doktorskim studijama kaže da su svi filmovi ili o ljubavi ili o smrti. Tako da je ovaj film o ljubavi. O tolikoj ljubavi da prosto nekako niko ne može da ne reaguje kada taj film gleda. Tako da ja mislim da je prosto taj rad koji je postojao na tom filmu, zatim od ljudi koji su ga radili, koji su istrajavali prema onima koji su bili tu akteri od osam godina zapravo rezultat ljubavi.

Aleksandra Božović: Filmski centar Crne Gore organizovao je projekciju na 2.000 metara nadmorske visine, pre mesec i po dana na Sinjajevini, na planini gde se snimao film „Planina“, za sve ljude sa planine koji su bili tu, koji tu izgone stoku, koji tu čuvaju svoja stada, znači, koji se bave tim poslom, da dođu, da pogledaju film.

Projekcija nije mogla da bude pod vedrim nebom jer nije vreme davalo tu mogućnost, već je bilo pod jednim ogromnim šatorom gde je bilo 350 ljudi koji su došli da gledaju film. Tako da je film stvarno jedna velika magija. I onda kada radite, u tim nekim trenucima i vi tu magiju živite.

Autorski filmovi koji osvajaju festivale često nose duboke, katarzične poruke koje se bave gorućim društvenim i intimnim lomovima. Ipak, stiče se utisak da mnogi od njih ostanu zarobljeni unutar festivalskih krugova. Upitali smo Aleksandru kako premostiti taj jaz i omogućiti da takva dela nastave svoj život u redovnim bioskopima širom zemlje.

Aleksandra Božović: Stvarno jedna vrlo bitna stvar je da film kada počne svoju festivalsku misiju, svoje festivalsko prikazivanje, dođe i do publike u bioskopima, međutim to nakon festivala više ne zavisi toliko od nas, pošto su filmovi iz različitih zemalja, regiona, tako imaju i različite distributere, pa to dalje zavisi od načina distribucije tih filmova koji su izabrani.

Ono što je meni nekako bilo izuzetno bitno od samog početka, od svog rukovođenja Filmskim centrom Crne Gore, da se ponovo otvore bioskopi, oni 30 godina nisu radili. U Crnoj Gori nije bilo bioskopa. U Crnoj Gori je bio samo jedan privatan bioskop u Podgorici, jedan bioskop na primorju, a ovo sve ostalo je izgledalo kao prikazivanje filmova na nivou incidenta.

I samim tim se izgubila kultura gledanja filma u bioskopu, izgubila se kultura odlaženja na festival. Prosto je televizor, kao najveći element u svačijoj kući, potpuno zamenio to, a onda je televizor zamenio telefon. I sad se, znači, sve ono što se snima i radi, gde se ulažu ogromna sredstva, novac, snaga, sve to gleda na jednom telefonu koji je mali. To nije dovoljno za poruke koje taj film nosi, kako ih doživeti i shvatiti kada je taj telefon na nivou vaše šake. Znači, ne može uopšte da vas zaokupi vaša čula.

A gledanje filma u bioskopu, pred velikim bioskopskim platnom, sva čula se aktiviraju, tako da te poruke koje su bitne mogu da se uopšte percipiraju i da se o njima razmišlja i ‘sutra’ da se po njima dalje dela, razmišlja, živi, da je nešto što u stvari umetnost nosi, a to je katarza.

Filmski festival u Herceg Novom iz godine u godinu raste zahvaljujući pre svega organizatorima, kreativnim stvaraocima koji svojim filmovima osvetljavaju bitne društvene teme, dajući im snažan ton umetničke borbe, ali veliki doprinos tome daje i organizacija WeBalkans. Ona direktno ohrabruje i finansijski podržava nastanak nekih novih filmova, ali i podstiče umrežavanje pojedinaca i novinara – omogućavajući im da prisustvuju festivalima, prate njihov program i izveštavaju o pričama koje menjaju našu stvarnost.

Aleksandra Božović: I Meni je izuzetno drago što je „We Balkans“ deo svega ovoga i jer mi super sarađujemo, na primer, i sa Evropskom kućom u Podgorici. „We Balkans“ u cilju promocije evropskog filma, projekata koji su podržani od strane evropskih fondova, daju jednu novu perspektivu festivalu, dovođenjem evropskih mladih ambasadora. Tako da ovaj događaj nije samo nacionalni, nije regionalni, bez obzira što je on dobio priznatu akreditaciju i što je on sam po sebi evropski festival, on je dobio i tu novu, mladu notu.

Stvaranje nove bioskopske publike

Era je hiperprodukcije sadržaja, gde su mlađe generacije primarno usmerene na striming platforme poput Netfliksa ili na blokbastere, iako film jeste i zabava, i publika treba da ima slobodu izbora bez ikakve cenzure, nameće se pitanje: kako u takvom okruženju zainteresovati mlade za autorski film i koje strateške ciljeve postavlja Filmski centar?

Aleksandra Božović: Mi težimo izgradnji nove filmske publike i mi imamo podršku naših ministarstava, ne samo kulture, već Ministarstva obrazovanja i prosvete, i napravili smo program Filmska kultura koji će biti uveden od sledeće školske godine, ’27/’28, kao izborni predmet. Kako bi odgovorio na pitanja mladih, đaka sedmog ili osmog razreda, kako da gledaju film kroz filmsku lektiru… Takođe otvorili su se bioskopi, u stvari sve se to tiče razvoja filmske publike, s glavnim akcentom na vraćanju dece i roditelja u bioskope.

Zašto je važno čuvati kulturu festivala i bioskopa?

Navike gledanja su se nepovratno promenile. Televizija više nema nekadašnju ulogu, a na njenom programu se najčešće nalaze naslovi koje je neko drugi odabrao umesto nas – od uniformnih formata do velikih, unapred zadatih produkcija. U takvom okruženju, festivali i bioskopi ostaju retka mesta raznolike ponude i izbora.

To su prostori gde se susrećemo sa drugačijim filmskim izrazima, gde možemo sesti naspram autora, razgovarati o stvarnim životnim dilemama i neposredno se povezati sa ljudima.

Angažovane priče koje pronalazimo na festivalskim platnima ne beže u utopiju, već se bave opipljivim ljudskim problemima. One se bez zadrške hvataju u koštac sa društvenim anomalijama, progovaraju o potisnutim strahovima i preispituju situacije koje deluju bezizlazno.

Kroz takve filmove publika ne dobija gotove odgovore, ali dobija ‘notes’ u koji može upisati zaključke, i tako osvetliti sopstvene unutrašnje borbe i shvatiti da u njima nije sama.

Film ima snagu da posmatrača izvuče iz pasivnosti i pokrene na razmišljanje. Iako je mogućnost neposrednog razgovora sa rediteljima i glumcima najčešće rezervisana za festivalske trgove, dragoceno je što takva mesta susreta i dalje opstaju. Ona čuvaju smisao filmske umetnosti, ne kao puke industrije zabave, već kao povoda za iskren razgovor i razumevanje sveta oko nas.