Spilberg nastavlja gde je Molder stao: Gledali smo „Disclosure Day“

Istina je negde tamo – a Stiven Spilberg je poželeo da snimi film o tome kako je čitav svet konačno spoznaje. Ono što je bio „vlažni san“ čuvenog FBI agenta Foksa Moldera kroz mnogobrojne sezone serije X Files konačno se ostvarilo u filmu Disclosure Day, letnjem blokbasteru u kojem se Spilberg vraća svojoj omiljenoj temi – vanzemaljcima.

Odrasla sam uz Spilbergove filmove i svoje najlepše uspomene iz detinjstva vezujem upravo za njegove blokbastere, poput avantura Indijane Džonsa, koji su mi omiljene priče svih vremena. Zato je najpre Disclosure Day u meni probudio nostalgiju, kako svojom strukturom, odnosno pripovedanjem, tako i samim zapletom, koji neodoljivo podseća na specijalne epizode pomenute serije X Files, u kojima smo više saznavali o velikoj zaveri američke vlade i prikrivanju dolaska vanzemaljaca na Zemlju.

Spilberg nastavlja u tom maniru, oslanjajući se i na aktuelna svedočanstva o NLO (znamo svi onaj snimak američkih pilota), ali u njegovom filmu, vanzemaljce više ne krije vlada, nego „zla korporacija“. I to je zabavna i nepresušna sci-fi tema, pa bi Disclosure Day bio sigurno senzacija – da je snimljen 30 godina ranije. Ali u 2026. godini i aktuelnoj političkoj i popkulturnoj klimi, film se suočava s velikim problemima.

Zašto?

Disclosure Day je blokbaster u klasičnom Spilbergovom maniru

Disclosure Day okuplja fantastičnu glumačku ekipu Glavne uloge tumače Emili Blant, Džoš O’Konor, Kolin Firt, Iv Hjuson i Kolman Domingo.

Priča počinje in medias res – Spilberg nas odmah ubacuje u uzbudljivu akciju, tipičnu za njegove blokbastere. Već znamo njegovu oprobanu formulu: heroji beže pred negativcima, uvek im izmiču za dlaku, pokušavajući da spasu svet u neverovatnim vratolomijama. Ovoga puta, žene da svetu saopšte istinu o velikoj, decenijskoj zaveri o postojanju „malih zelenih“.

Potera je ispunjena preokretima, pametno komponovana i definitivno „vozi“. Kroz adrenalinsku avanturu, Spilberg polako razvija misteriju i upoznaje nas sa ključnim likovima – grupom „uzbunjivača“ javnosti iz korporacije koja godinama čuva dokaze o vanzemaljicama na Zemlji.

Kada glavni negativac (Kolin Firt) shvata da su ukrali podatke, kreće jurnjava, koja je ispunjena zabavnim, brzim sekvencama. Gunguli se zatim pridružuje i Margaret (Emili Blant) voditeljka vremenske prognoze koja otkriva da ima posebne sposobnosti. Naravno, Spilberg nije odoleo da ne snimi jednu akcionu scenu koja uključuje voz u pokretu – i drži vas na ivici sedišta.

Ali kako se priča razvija, pojavljuju se određeni nedostaci koje je nemoguće ignorisati. Ključni problem je što je film smešten u savremeno doba, ali postupci likova jednostavno ne odgovaraju savremenom načinu života. Prost primer: ukoliko biste danas želeli da u javnost iznesete nešto „veliko“, da li biste jurili tradicionalne medije, odnosno televiziju, u doba kada vam je dostupno toliko drugih kanala komunikacije na internetu? Verovatno ne.

Drugi veliki problem su vanzemaljci. Pokušaću da objasnim bez spojlera: u 2026. godini, sa svim naučnim saznanjima koje imamo, više ne može da zamišljamo vanzemaljce kao u sedamdesetim godinama, niti onako kako je to činio Foks Molder. Posle filmova poput Arrival i Annihilation, a posebno genijalne serije Pluribus, ili neverovatne triologije kineskog pisca Liu Cisina, „Besede o Zemljnoj prošlosti“, veoma je teško vratiti se na stereotipnu sliku „malih zelenih“.

Spilberg očigledno pravi posvetu i vraća se korenima filma Close Encounters, dok tajna agencija koja je po svaku cenu rešena da suzbije curenje informacija neodoljivo podseća na film E.T. Ipak, važno je uočiti razliku i naglasiti da ovo ostvarenje nije nijedan od ta dva kultna, istorijska filma.

Treći problem su „načete“ religijske dimenzije eventualnog saznanja o postojanju inteligentnijih bića, koje su veoma površno razrađene – film se svojski trudi da nam objasni kako za hrišćanstvo ima mesta u naučnoj fantastici, ali ne čini to dovoljno ubedljivo, poput, recimo, Dena Simonsa u serijalu „Hiperion“.

U drugoj polovini, film nam u više navrata prikazuje nešto što je opšte poznato, ili troši previše vremena da ekranizuje iskustva glavnih junaka koja su nam već jasna, odnosno već smo razumeli. Najzad, verujemo da će većina publike imati snažno mišljenje o samom završetku filma.

U pogledu zanatskog umeća, Spilberg je na vrhuncu forme. Radeći sa svojim dugogodišnjim direktorom fotografije Janušem Kaminskim, režiser postavlja svaki kadar tako da izvuče maksimalni dramski efekat, dok se kamera kreće sa gracioznošću i kontrolom koji iznova potvrđuju njegovu reputaciju vrhunskog vizuelnog pripovedača.

Nakon toliko decenija blokbastera koji podstiču na razmišljanje, epskih spektakala širokih razmera, trilera i potresnih drama, Spilberg je postavio lestvicu toliko visoko da se ne može baš svako njegovo novo ostvarenje smatrati remek-delom u njegovoj filmografiji.

Iako Disclosure Day ne dostiže te visoke standarde, i dalje je uzbudljiva avantura koja vas vozi kroz omiljene motive iz ranijih dela slavnog reditelja.

Fotografije: instagram disclosureday