Razgovor sa članicama afričkog kolektiva Les Amazones d’Afrique

Les Amazones d’Afrique, jedan od najznačajnijih savremenih pan-afričkih muzičkih kolektiva, nastupiće 21. juna na Afro festivalu u Muzeju afričke umetnosti u Beogradu. Kolektiv koji okuplja umetnice iz više afričkih zemalja poznat je po spoju tradicionalnih zapadnoafričkih zvukova, savremene produkcije i snažnih poruka o slobodi, dostojanstvu i osnaživanju žena. 

Uoči beogradskog koncerta razgovarali smo sa Fafom Rufino, pevačicom, autorkom i kompozitorkom, članicom kolektiva Les Amazones d’Afrique.

Afro festival je manifestacija koja već više od dve decenije okuplja brojne posetioce i i ove godine donosi bogat i raznovrstan program – od kreativnih radionica i izložbi do muzičkih nastupa, gastronomskih prezentacija i edukativnih sadržaja za decu i odrasle, a kompletan program Afro festivala dostupan je na sajtu www.mau.rs. 

Kolektiv Les Amazones d’Afrique za BURO.

Kako izgleda proces zajedničkog stvaranja unutar tako raznolikog kolektiva?

Naša snaga leži u našim razlikama. Mi smo porodica koju smo same izabrale, povezane zajedničkim ciljem koji kuca u svakoj od nas. Dolazimo sa različitim jezicima, pričama i ožiljcima. Da bismo stvarale zajedno, najpre slušamo jedna drugu. Studio se pretvara u kuhinju: svaka od nas u zajednički lonac dodaje svoj začin. Sve polako sazreva, prepliće se i postaje celina. Harmonija koju pronalazimo rađa se iz svih nas.

Kako pronalazite ravnotežu između kulturnog nasleđa i savremenog zvuka?

Tradicija je naš koren. Neke od nas odrasle su uz melodije koje su pevale naše bake. Danas nosimo slušalice i pratimo ritam elektronskih mašina. Svet se menja, pa se menja i način na koji prenosimo plamen dalje. Najvažnije nam je da pronađemo ravnotežu između pulsa elektronske i pop muzike, zvukova naše tradicionalne muzike i naših glasova. Tu nema kontradikcije. Naše nasleđe oblačimo u savremeno ruho i šaljemo ga na putovanje svetom. Mandinški ritmovi (Mandingue rythms) ili bluz pustinje mogu savršeno da razgovaraju sa dubokim sintisajzerskim basovima. Dok god duša ostaje ista, zvuk može da ode bilo gde.

Od samog početka vaša misija je borba za rodnu ravnopravnost i protiv nasilja nad ženama. Koliko je danas ta poruka hitnija nego kada ste počinjale?

Kada smo počele, bile smo ogorčene i umorne od ćutanja. Danas smo, osim što smo ogorčene, i duboko zabrinute. Gledamo vesti. Previše dece trpi nasilje. Strahujemo za svaku devojčicu sa školskom torbom na leđima. Previše dece nosi rane i pre nego što stigne da procveta. Zato sebi govorimo da nemamo pravo da se umorimo. Svet se udaljava od obećanja za koja smo verovale da su čvrsta kao kamen. Nasilje, ćutanje, okovi prerušeni u tradiciju – sve je to i dalje tu, a ponegde i snažnije nego ranije. Zato danas ne šapućemo. Mi vičemo. Da, svaka bina na kojoj stojimo danas nosi dvostruko veću težinu.

Kako publika u različitim delovima sveta reaguje na spoj muzike i aktivizma? Da li se poruka menja u zavisnosti od mesta na kojem nastupate?

Muzika je direktna veza sa duhom. Ne traži pasoš. Bez obzira na grad ili pozornicu, kada zazvuči prvi ton, nešto se pokrene. U našim glasovima ima toliko emocije da reči postaju sporedne – telo razume pre nego um. Ponekad zastanemo i publici na njenom jeziku objasnimo o čemu pevamo. Ali naša poruka ne poznaje granice. Nosimo jasne istine i prenosimo ih u celosti.

Vaši albumi dobili su brojne pohvale kritike i našli se na važnim međunarodnim listama. Koliko vam takva priznanja znače u poređenju sa neposrednim kontaktom sa publikom na koncertima?

Obe stvari su važne. Kada mediji prate naš rad, naša poruka stiže dalje nego što nas same noge mogu odvesti. Želimo da nas čuju u svakom kutku sveta, a za to nam je potrebna podrška medija. Ipak, ništa nas ne motiviše više od trenutka kada nam nakon koncerta priđe jedna ili više žena, ponekad sa suzama u očima, i kaže: „Dale ste nam snagu.“ To vredi više od svih nagrada na svetu. Na sceni borba postaje stvarna.

Koliko je važan pojam zajednice u vašem stvaralačkom i izvođačkom procesu?

Bez zajednice bili bismo samo odjeci. Les Amazones nije bend, već krug. Porodica. U studiju, na putu, u tišini nakon nastupa. Mi smo mnogo glasova koji postaju jedan, jer jedan glas sam vremenom promukne, oslabi i prerano utihne. Zajedno smo vojska. Podržavamo jedna drugu, štitimo se i smenjujemo u nošenju bubnja.

Verujete li da muzika i danas može biti prostor za stvarne društvene promene?

Danas više nego ikada. Kada oni koji imaju moć ćute, na umetnicima je da govore. Pesma prolazi kroz zidove, kroz zatvorske rešetke, ulazi u kuhinje i automobile. Možda neće promeniti zakon preko noći, ali može omekšati kamen u nečijim grudima. A srce koje se promeni može uzdrmati i presto.

Afro festival u Muzeju afričke umetnosti u Beogradu okuplja različite afričke kulture kroz muziku, ples i umetnost. Šta za vas znači nastup na festivalu koji slavi afričko nasleđe u evropskom gradu poput Beograda?

To je snažan simbol. Afrika se ne završava na granicama kontinenta. Naša kultura putuje, razgovara sa drugima i pronalazi nova mesta. Nastupati u Beogradu znači reći: mi smo ovde, žive smo i naša priča je deo svetske priče. To je ujedno i poruka koju želimo da pošaljemo svakoj ženi u publici: iste smo i jedno smo. Sever ili jug, istok ili zapad – žene smo, a naše rane često liče jedna na drugu čak i kada su naše priče različite. Nosimo i svoje ožiljke i svoju snagu, i dugujemo jedna drugoj podršku. Svet danas nije dobro i često nas ne čuje. Ali ne ostavljamo mu izbor. Mi smo ovde. Žive smo. Naša priča je isprepletena sa pričom sveta i naši glasovi će se čuti.

Kako biste opisale Les Amazones d’Afrique u jednoj rečenici?

Les Amazones d’Afrique su glasovi onih koje su pokušali da ućutkaju, ujedinjeni u jedan glas koji nikada neće utihnuti.