Za kraj pozorišne sezone: „Medeja“Martina Kušeja i „Balkanski špijun“Miloša Lolića

Festival „Infant“ u Novom Sadu godinama selektuje najbolje primere savremene teatarske prakse. „Medeja“ je pobednička predstava, ali svakako i jedan od najvećih događaja ove sezone. Sajmon Stoun i Hajner Miler pišu savremenu interpretaciju Medeje u kojoj su ona i suprug zupčanici u ogromnom mehanizmu farmakološke industrije. Ova koprodukcija Drame Slovenskog narodnog gledališča Maribor sa Dubrovačkim letnjim igrama i HNK Varaždin na scenu nam stavlja svet koji se raspada dok ljudi pokušavaju da ga zalepe običnim lepkom.

Martin Kušej na praznu pozornicu sa velikim platnom na kome su projekcije stavlja glumce koji stoje na širokom žutom podu. U uglu je drvena skulptura nalik olupini koju je izbacilo more. I to je sve, a opet sasvim dovoljno.

Ana (Medeja) u tumačenju nestvarne Helene Minić Matanić dovodi na scenu najveću dilemu savremenog sveta – da li je samo žena-majka odgovorna i koliko ćemo platiti njenu nevidljivost? Luka (Jason), koga tumači Uliks Fehmiu, uz pomoć Ane (Medeje) je napravio zavidnu karijeru. Ona je svoju u potpunosti zapostavila i posvetila se brizi o deci. Luka započinje aferu sa Klarom (Julija Klavžar), ćerkom vlasnika kompanije. Ana, njegova žena postaje mu prepreka. Kako se došlo do tačke u kojoj žene koje žrtvuju apsolutno sve da bi njihovi partneri napredovali postaju prepreke koje se moraju ukloniti? Kako sprečiti da se to dogodi?

Zašto se svaka odbrana ženinog sopstva u patrijarhatu smatra sebičnošću?

Živimo trenutak u kome teorija o izjednačavanju ženskih i muških pozicija jača, a praksa je sve slabija. Žene su sve umornije, sve bolesnije i sve opterećenije. Na njima se, kao i decenijama unazad trenira uloga moći i prelama klasno pitanje. Ono o čemu niko ne razmišlja je šta se desi ako te žene uprkos svim sabotažama, prevarama i podmetanjima prestanu da brinu o deci. Zato što se briga o deci podrazumeva, baš kao i to da majka može da izdrži sve. Ana u svom nervnom rastrojstvu dolazi u slobodu, zato što to rastrojstvo suvereno brani glumačkim sredstvima. Ona jeste žrtva, ali svesno odbija da to bude.

Njen su identitet ukrali prvo njen muž, njihova zajednica, a zatim i korporacija za koju radi, koja će je brutalno odbaciti. Da li smo nakon potrošne robe, brze hrane, počeli da odbacujemo i ljude, onda kada više ne doprinose akumulaciji kapitala? O svemu tome je ova Medeja.

I zato nas svaka reč koju izgovara Helena Minić Matanić boli.

Svaka reč ove predstave nas se tiče. Svojom jasnoćom i čistotom, reditelj ne želi nikakvu metaforu sem mora. More koje nam može doneti slobodu ili nas može progutati. U inscenaciji Martina Kušeja, Anina ljubomora dolazi iz njene nemoći da zaustavi vreme u kome gubi sebe dok deca rastu brzinom svetlosti a muž se penje na karijernoj lestvici. Ona ne sumnja u svoju ženskost, ona se bori protiv vremena. To je jedina bitka koja uvek ostane izgubljena. Apokaliptični svet je praćen krvavim morem sa ekrana koje najavljuje stradanje. Ali, stradanje se već desilo, jer je ovo svet u kome većina ženskih žrtava prolazi nevidljivo. To nas košta mnogo, a ova predstava podseća da će nas tek koštati.

BALKANSKI ŠPIJUN MILOŠA LOLIĆA

„Balkanski špijun“ Dušana Kovačevića, u režiji Miloša Lolića u produkciji HNK I.P.Zajca iz Rijeke, stigao je na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta pre samog kraja sezone.

„Balkanski špijun“ je nešto što gotovo cela nacija zna napamet. Priča o paranoičnom Iliji Čvoroviću i njegovoj porodici odavno je neodvojiv deo pop kulture jednog naroda. Dramski klasik koji se citira u kafani, film na kome uvek zaustavljamo kanal. Miloš Lolić odlučuje se da nas u sali dočeka zaustavljeni kadar Danile Bate Stojkovića sa samog početka filma. Ispred velikog platna su glumci riječkog ansambla, obučeni u radna odela. Oni nas dočekuju, opušteni su i duhoviti, ruše četvrti zid sa lakoćom. Ovakav tretman klasične građe, odmah nam poručuje da u savremenoj umetnosti nema mesta strahopoštovanju.

Tekstualni predložak „Balkanskog špijuna“ u daljem izvođenju tretiraće se rediteljski radikalno ali sa jako sitnim intervencijama na samom tekstu. Lolić tako zauzima zajedno sa glumcima jasan stav – nova tumačenja su poželjna i nema potrebe za obazrivošću baš zato što je tekst toliko vredan sam za sebe.

Glumci nam do kraja predstave nahuju film u vremenski omeđenim intervalima. U pauzama, imaju komentare na svakodnevnicu, na trenutnu političku situaciju u Hrvatskoj i Srbiji. Intervencije na samom tekstu dodatan su komički izvor – podstanar je pored prezimena Jakovljević dobio i prezime Lolić, koriste se komentari na veganstvo, onlajn dostavu i slično. Na samom početku jedna od članica ansambla, a zatim i ostali govore o sebi kao o malim glumcima. Čitava ova etida otvara jedno jako zanimljivo stanovište a to je – da li su ovakvi tekstovi rezervisani samo za poznate glumce koji rade u velikim gradovima?

Ili Ilija Čvorović pripada svima?

U Lolićevoj predstavi čitav ansambl nastupa jako motivisno, njihova se energija preliva na sve nas. Oni nikog ne ismevaju ali uzimaju dozvolu da se sa svima šale, podsećajući nas da su ismevanje i zdrav humor dva različita pojma. Oni nam ostavljaju prostor da ostanemo zauvek vezani za film ali da čujemo drugačiji glas. I u tom drugačijem glasu, sa nekim dodatnim komentarima, mi ćemo rekreirati to što je ovaj tekst i film folklor jednog naroda. Riječki ansambl sem nahovanja filma, uživo, rekreira svaki zvuk. Njihova preciznost i entuzijazam su zadivljujući

Kao što „ Medeja „ surovo promišlja trenutak u kome se nalazi savremena žena danas, „ Balkanski špijun“ na isti način tretira pitanje jugoslovenskog nasleđa. Rijeka je nedavno svetu dala fantastičan film „Fiume e morte“, njihovo Gradsko kazalište lutaka beleži značajne regionalne uspehe u savremenom lutkarstvu i umetnosti za decu. Gostovanje „Balkanskog špijuna“ je dokaz jedne slobodne misli, igre na sceni i oko scene i hrabrosti da jedan klasik ne postaje muzejski artefakt i samo žaljenje za jednim boljim vremenom.

Fotografije: Jugoslovensko dramsko pozorište, Medeja – Martin Ercgović – SNG Maribor