Reč FEŠTA dolazi iz latinskog jezika (festum) i znači svečanost na dan sveca, priredbu ili veselje. Fešta je svečanost. Iz reči fešta izvedena je reč FEŠTAĐUN koji označava osobu koja obožava slavlje i u njima aktivno učestvuje. Feštađuni čuvaju fešte. Fešte čuvaju feštađune.
Ima nečeg jako specifičnog u tom morskom folkloru, između lokalaca i nas koji smo došli da letujemo. Letovati se mora iz perspektive cele godine u gradu. Iz perspektiva lokalaca – dok mi letujemo oni svašta moraju. Fešta je, čini mi se, ono retko mesto i vreme gde se naše staze suštinski ukrštaju. Neko živi od turizma, a neko živi za tih nekoliko dana kada će biti turista. To su dve potpuno različite perspektive. Na fešti se one sretnu, i jedu i igraju zajedno.
Vašare sam kao dete, obožavala. Ciku, vrisku, ringišpil, ušećerene jabuke i nove sveske za školu, pigna, švercovali su ih i prodavali na vašaru u Arilju. Taj grad dugo je godina bio alternativna rivijera, na Rzavu sam proplivala, u ulici Svetog Ahilija probušila uši. Na moj rođendan, na veliki ženski pravoslavni praznik, Veliku Gospojinu, bio bi vašar. To je bio znak i da uskoro idemo za Beograd, da se troše poslednji sati raspusta. Taj vašar bio je prostor slobode, smeha, mesta gde je dozvoljeno ono što inače nije, kao npr. prebiranje po vojnom otpadu da se kupi ta vojnička torba, na kojoj će se napisati NIRVANA ili EKV, ili vojničke čizme kad se već para za martinke nije imalo.
Vašar je bio mesto gde se trenirala upornost, gde smo svi bili jednaki i gde je postojala bar prividno neka socijalna pravda.
I radost zbog nečega što se kupi za sitne novce. Kada se odrasli presele pod šatru, mi se preselimo u dvorište kod Milenije, jedemo vruće lepinje i ja gledam Anju kako se šminka za grad, ubeđena da ću i ja tako. Ina mi u zamenu za šminku, namaže nokte, a Ćira mi sipa sok u najveću čašu. Na vašaru nikad niko nije ostao gladan. I poneo je kući, u džepu, bar jednu svesku.
Slično je i na fešti. Prvi put smo u Vrsaru, strmim ulicama se spuštamo do mora, tezge su postavljene uz brodove. Nas četvoro se prejedemo za pedesetak eura sa sve pićem, na ogromnom tanjiru je svašta, od srdela do nekoliko krakova hobotnice i razne ribe. Salata i hleb, crveni karirani stolnjak i klupe, bend svira malo Sanremo, malo ABBU, malo poskočice. Ćerka odlazi u deo za decu, tamo se slika, crta, prave ribe od kartona i puckavog plastičnog omotača u kojima nam stižu uređaji. Muž se šali sa proizvođačem vina i teranina, ja probam prvi put u životu rakiju od smokve. Fešta je, juli je. I osećam se kao čovek.
Kako da se osećamo kao čovek?
Tako što izgubimo to stanje grča. Zaboravimo ga. Tu jednu boru između dve obrve, koja mi se pojavila pre četiri godine doneo mi je grč, panični strah. Grč će me od tad retko puštati i sa njim ću naučiti da živim. Pretvoriću ga u kućnog ljubimca i tako ćemo nastaviti da živimo. Ali, sada, on nije tu. Ne gledam u sat, ne znam koji je dan, sedim na fešti i prstima jedem srdele, napravili smo jedni drugima najbolje društvo za more. Osećam se kao čovek jer jedemo za neku razumnu cenu, jer se šalimo, jer me niko ne posmatra kao bankomat, jer se radujem kad čujem italijanske pesme, jer deca imaju gde da se zabavljaju, jer jednostavno sedim na toj klupi i postojim zajedno sa nekim ljudima koji se osećaju kao ljudi. I to osećanje, tako jednostavno i lako u gradu u kome živim mi je nedostižno.
Kako da se češće osećam kao čovek?
Da li je vreme da taj grč, otpliva negde ka italijanskoj granici, da se pustimo? Može li se pronaći češće neki karirani stolnjak i vesela muzika, bez nepotrebnog patosa i preterivanja u apsolutno svemu? U Vrsaru zalazi Sunce, ćerka jede sasvim sigurno najbolji sladoled koji sam u životu probala, sorbe limun, uskoro ćemo kući i fešta će ostati iza nas. Osećanje nosim, negde ispod rebara ipak umem još uvek da se radujem, iako sama sebi često delujem kao karikatura brige.
Aleksandar Berček u jednom od mojih omiljenih filmova, „Majstori, majstori“ reditelja Gorana Markovića glumi Đoku Viskija. Kada ga pitaju šta je dečji performans koji izvode, on kaže – Tuga kao takva. Nekad mislim, zašto dozvolimo sebi da se pretvorimo u brigu kao takvu?
Koliko smo to mi sami, a koliko okolnosti?
Okolnost fešte desiće mi se možda još jednom ovog leta. Okolnost brige sačekaće me u Beogradu krajem avgusta, oko rođendana, u vreme kada je vašar u Arilju. Kada leto klizi u svoj kraj, fešta je sve dalje, briga sve bliže. Sem ako svesno, ne odlučimo suprotno.
Ovaj jul prvi je kada neizvesnost prihvatamo staloženo. Prvi je i kada živimo svi svoje živote na moru, bez većeg ugrožavanja ličnog prostora. Neko čita, neko besomučno radi zvezdu i pleše, neko čita stripove i gleda fudbal, neko se prijavljuje na nove poslove jer stari više nema i svira, komponuje bolje nego ikad. Naši se putevi ukrštaju, prepliću, ali nekad svako radi svoje. Borbe za lični prostor sve je manje. Nema više – pustite mamu da čita, pustite tatu da svira, ne diraj je dok pleše, danas je dan za fudbal.
Uvek sam se užasavala rečenice – ne idem ja na more, već vodim decu na more. Porodično letovanje posmatrano je kao specifična vrsta robije, kao tačka koja se mora ispuniti ali pravo na uživanje imaju privilegovani.
Decocentrično društvo ubija odrasle ljude kao individue.
Kao celovita bića koja imaju svoje strasti i svoje hobije. Kako su ga upravo ti odrasli napravili, stavljajući decu na neprikosnoveni pijedestal nedodirljivosti, odrasli ga mogu vratiti na svoje mesto. Na vama je da naučite sopstvenu decu da na plaži ne urlaju. To je osnovno ponašanje u javnom prostoru. Baš kao što je i na vama da objasnite deci na vreme da je letovanje mogućnost odmora cele porodice. Posle dugo godina pričanja, to se usvoji. I postane neoboriva činjenica. Život ne sme biti robija, na letovanju je nedopustivo da bilo ko bude taoc sopstvene porodice. Ako postoji najvažnija stvar za koju moramo da se borimo, onda je to baš ta. Zajedno sa tim da letovanje ne sme biti privilegija, već osnovna životna potreba.
Na našoj plaži, reč mama čuje se podjednako kao i tata. Ti neki očevi nose ležaljke, duvaju dušeke, uče deci da plivaju. Nema piva i masnih viceva, nema odmeravanja devojaka, nema onog čuvenog – ženo, donesi. Ukratko nema svega onoga što sam bila prinuđena da gledam kao devojčica. Gledam porodice sa mnogo dece koje u koreografiji žive svoja letovanja baš kao i njihovi roditelji ne ometajući one koji su došli sami. Neki da na plaži čitaju, neki da dremaju, neki da heklaju. I valjda me i to odmori, odmori ta plaža koja nije bojno polje protiv patrijarhata.
Fešta nam daje mogućnost slobode, kao što nam plaža daje mogućnost oslobađanja. U nepatvorenoj radosti zbog malih stvari leži suština bunta protiv većine normi savremenog sveta. Taj jedan dan u kome duva bura, talasi su poplavili betonski prostor plaže, jedno dete preko mora vozi bicikl. I ta slika je slika kako treba živeti. Pedale se moraju okretati iako je poplava.
Ovog jula, probajte bar jedan dan da budete feštađun. Ima nečeg u toj radosti i srdelama iz fišeka, bosim nogama i veseloj muzici. Sloboda je tamo gde se skupe slobodni ljudi.
Fotografije: Jelena Paligorić Sinkević