Rečenica zbog koje „Odiseja“ za mene nije dobar film

Rečenica iz podnaslova, koju u filmu „Odiseja” izgovara Euriloh, Odisejeva desna ruka, za mene sumira sve ono što mi se ne dopada u Nolanovoj interpretaciji možda i najbolje priče u istoriji književnosti. 

Dva su ključna razloga zbog kojeg je Nolanov film, uprkos izuzetnom zanatstvu i vizuelnom spektaklu, za mene nije dobar: scenario koji previše objašnjava, a ništa od izgovorenog ne pokazuje; odnosno potcenjuje inteligenciju gledalaca, kao i glumačka ekipa koja nije uspela da nam prenese ovaj ep dovoljno uverljivo.

Ta dva razloga – loše pisanje i loša gluma – isprepletani su i međuzavisni, pa su uspeli da zasene sve ono što je zaista vredno divljenja u Nolanovoj „Odiseji”.

Treći, ne manje važan razlog zbog kojeg je „Odiseja“ loš film jeste to što Nolan svoju modernu i zanimljivu interpretaciju Homerovog epa koristi u funkciji plot twista, odnosno ključnog preokreta filma, koji je potpuno neutemeljen u svemu što nam do tada prikazao, odnosno dolazi niotkuda, dok u retrospektivi uopšte ne vidite da je su postupci lika bili time vođeni.

Napomena: nisam filmska, niti književna kritičarka, pa je moj tekst sasvim ličan utisak gledateljke koja voli Nolanova ostvarenja i Homerov ep je pročitala nekad davno.

Film „Odiseja“ je šuplji spektakl

Rečenica u kojoj Euriloh američkim engleskim objašnjava nesrećnom čoveku, čije je selo spaljeno, kako je on Grk, nasmejala me je, ali i momentalno izbacila iz sveta koji Nolan gradi. Nije problem što Amerikanci igraju Grke i što nam ovaj ep kazuju na svom maternjem jeziku – iako bi uverljivosti filma „Odiseja“ svakako pomogla mediteranska lica – već je problem što je to tek jedna od mnoštvo sličnih rečenica u kojima se radnja filma eksplicitno objašnjava, na neprirodan način.

Već dugo internetom kruži kritika da su Netflix filmovi i serije pisani tako da možete da gledate u telefon za vreme trajanja, a to sam primetila i gledajući Nolanov film. Sve je uprošteno, dijalog teče tako da likovi izgovaraju rečenice kojima se obraćaju gledaocima, a ne jedni drugima, gubi se bilo kakva autentičnost i simbolička snaga epohalne priče svodi se na vizuelne efekte.

Nolan je napisao loš scenario, a snimio neverovatne scene, pa je tako rezultat „Odiseja” koja je šuplji spektakl. Iz loše napisanog scenarija proističu i nedovoljno razvijeni likovi, za koje su izabrani neadekvatni glumci.

Ne mislim na Elitoa Pejdža ili Lupitu Njongo – kritike upućene njima smatram rasističkim, odnosno transfobičnim. Imaju toliko malo scena da ne mogu dati presudu jesu li dobri ili ne. Mislim, pre svega, na Toma Holanda, koji nam kao Odisejev sin Telemah pruža „mlak” performans bez ikakve emocije, kao i na Šarliz Teron, koja kao Kalipso izgleda kao da glumi u reklami za neki parfem i svoje replike izgovara na isti, bezličan način. 

Da li su problem glumci ili scenario, večito je pitanje. En Hatavej je pružila sjajan performans uprkos kontradiktornostima koje njen lik Penelope izgovara. Met Dejmon je uradio koliko je mogao. Ali hajde da se pozabavimo nedovoljnom, odnosno nespretnom razvijenošću ključnih likova u filmu.

NASTAVAK TEKSTA PROČITAJTE NA BURO. SUBSTACK KANALU.

Naslovna fotografija: Profimedia