Kristofer Nolan ima najbolju preporuku za nadrealni film iz devedesetih
Reditelj koji je uticao na Nolanov debi.
Povezano
„Odiseja“ je bez sumnje film o kojem se najviše raspravlja ovog leta, ali oko filmskog ukusa reditelja Kristofera Nolana nema mnogo rasprave – eklektičan je i besprekoran, kako smo i očekivali. O njegovim omiljenim naslovima saznali smo iz gostovanja u popularnoj Youtube emisiji Criterion Closet, u kojoj je izabrao čak 15 voljenih filmova.
Očekivano, ovo mu nije prva poseta. „Poslednji put kada sam bio ovde nije bilo kamera, pa sam mogao opušteno da dođem i pokupim nekoliko filmova“, rekao je Nolan.
Odmah je s polica zgrabio neo-noir adaptaciju The Killers Dona Sigela, komplet od pet filmova Džona Kasavetesa i NASA dokumentarac Ala Rajnerta For All Mankind, sa muzikom Brajana Ina.
Nije iznenađenje što se odlučio za film Orsona Velsa, ali prvi koji mu privlači pažnju jeste Mr. Arkadin, koji je Vels „snimao širom sveta na najskromniji, najimprovizovaniji način – okupljajući prijatelje, grabeći kostime u hodu i pronalazeći zanimljive lokacije“.
Film The Testament of Dr. Mabuse Frica Langa, kako se priseća Nilan, poslužio je njemu i njegovom bratu i saradniku kao inspiracija za Džokera, kojeg je tako upečatljivo odglumio Hit Ledžer u The Dark Knight.
Čuvena trilogija Apu Satjađita Raja podseća ga na to da, koliko god je prvi film ostavio snažan utisak na njega, ostala dva nikada nije pogledao. Za mnoge filmofile sa engleskog govornog područja sredinom dvadesetog veka, Rajev rad predstavljao je jedan od prvih susreta sa „svetskom kinematografijom“; Nolanov kolega, filmofil i autor Martin Skorseze, dao je svoj doprinos osnaživanju te tradicije kroz ediciju World Cinema Project, a Nolan sa police skida jedno od izdanja koje donosi ostvarenja sa Kube, iz Indonezije, Irana i drugih krajeva sveta.
Nolan bira i trilogiju Qatsi Godfrija Ređa, koja za njega predstavlja „jedno od najvećih ostvarenja čistog filma“, kao i The Black Stallion Kerola Balarda, njegov omiljeni film iz detinjstva.
Pre nego što je otkrio svoj konačni izbor – Citizen Kane – Nolan je izabrao niz filmova američkih autora: Malcolm X Spajka Lija, One False Move Karla Franklina, Boyhood Ričarda Linklejtera.
Ali, posebne reči posvetio je remek-delu jednog od najradikalnijih američkih reditelja, Dejvida Linča. U pitanju je njegov film Lost Highway iz 1997.
Šta Nolan misli o kultnom nadrealnom ostvarenju?
Film koji je za Nolana bio nalik snu
„Kada sam ga prvi put pogledao, ne mogu da kažem da sam uživao u filmu“, priznao je reditelj tokom gostovanja u Criterion Closet.
„Bilo mi je prilično naporno da ga odgledam. Delovao mi je prilično teško, prilično zahtevno. Uhvatio sam sebe kako razmišljam o njemu nedeljama kasnije i kako ga se sećam na način na koji prisećam nekog svog sna – što samo govori o tome kako je Linč uspeo da preuzme logiku snova i iskustvo sanjanja i od toga napravi neku vrstu filmskog ekvivalenta za publiku“, dodao je Nolan.
Kao tada mladi reditelj, bio je toliko potresen filmom Lost Highway da je to uticalo i na njegov debitantski dugometražni film iz 2001. godine: Memento, psihološki triler o čoveku (Gaj Pirs) sa anterogradnom amnezijom koji se oslanja na fotografije, rukom pisane beleške i sopstvene tetovaže kako bi pratio dokaze dok istražuje ubistvo svoje supruge.
Nolan je gledao Linčov film na VHS kaseti dok je pisao scenario za Memento, koji je zasnovan na priči „Memento Mori“ njegovog brata Džonatana Nolana.
„Shvatio sam da je Linč stvorio formu filma koja će projektovati senku u mom sećanju, poprimajući oblik sna. To je poput hiperkocke – senka četvorodimenzionalnog objekta u našem trodimenzionalnom svetu. To je krajnji cilj onoga što želite da postignete sa filmskom formom. Želite da stvorite nešto što nije samo traka koja prolazi kroz projektor“, objasnio je Nolan 2025. godine.
Reč je o filmu koji je, po objavljivanju pre 29 godina (1997), izazvao veoma podeljena mišljenja. Ta podeljena osećanja i danas su i te kako živa među obožavaocima. Film prelazi sa jedne na drugu zamršenu priču svoja dva protagoniste, Freda Madisona (Bill Pulman) i Pita Dejtona (Baltazar Geti), koje se neobično prepliću kroz niz neobjašnjivih događaja i mutnih poznanstava koji brišu granice njihove stvarnosti.
Sam Linč je tokom kasnijih intervjua u kojima je govorio o filmu Lost Highway otkrio svoju opsednutost slučajem O. Dž. Simpsona tokom nastanka ostvarenja, sredinom devedesetih. Linčova fascinacija ovim stvarnim događajem pruža gledaocima uvid u ono što je inspirisalo i oblikovalo teme filma.
Pokojni reditelj bio je posebno opčinjen time kako neko, za koga se pretpostavlja da je odgovoran za sopstvena užasna dela na osnovu neoborivih dokaza, može da nastavi život bez ičega što bi mu otežalo osećaj krivice za ono za šta je optužen, bar u očima javnosti.
Ta ideja je u Lost Highway prenesena kroz Fredovu transformaciju u Pita Dejtona pod psihozom stanja sna, kako bi se distancirao od ubistva sopstvene supruge nakon što je saznao za njena neverstva, navodi Highlander.
Među mnoštvo ideja sa širokim spektrom tumačenja u Lost Highway, Linč osvetljava koliko pojedincu može biti lako da oblikuje narativ sopstvenih sećanja u skladu sa tim kako doživljava sebe ili ono u šta želi da veruje.
Bez obzira na to koliko su lična tumačenja sećanja daleko od stvarnosti, pojedinac ih se grčevito drži – jer je to jedini način da opravda svoje postupke.
Poslušajte Nolanovu preporuku – pogledajte (opet) Linčov film.
Naslovna fotografija: kpa Publicity / United Archives / Profimedia