MAKSIMUM MINIMUMA: Slušali smo novi album grupe Porto Morto

Bilo je pitanje trenutka kada će region dobiti bend koji će sa dovoljno hrabrosti odgovoriti na poetično-melodijsku ektravagancu sastava poput King Gizzard & The Lizard Wizard. Sedmočlana zagrebačka momčad zna da album može biti nepredvidiv organizam u kome su pop, psihodelija, art-rok, elektronika, pank, humor i satira podjednako važni. Porto Morto je upravo taj bend, najbliže onome što je u svoje vreme predstavljao The Flaming Lips, učinivši psihodeliju opipljivom i stvarnom.

Na jugoslovenskom muzičkom prostoru njihova estetika zvuči kao da su se, negde na pola puta, sreli Valentino Bošković i Svemirko sa jedne, Šarlo Akrobata i Rambo Amadeus sa druge strane uz artističku nadogradnju zaostavštine Haustora. Posle albuma „Portofon“ (2019) a naročito „PORTOPOP“ (2021), bilo je jasno da ovaj sastav gradi autorski univerzum koji ne liči ni na jedan drugi u regionu. Četvrti studijski album „Minimum“ (LAA, Jeboton), jedan je od najkompletnijih u njihovoj dosadašnjoj diskografiji.

Paradoks počinje već naslovom. Album nazvan „Minimum“ zapravo pruža kreativni maksimum. U skoro sat vremena Porto Morto se bez zazora kreće iz art-popa u garažni rok, zatim u hip-hop, elektroniku, psihodeliju, pa nazad kroz gotovo mediteranske pop refrene.

Ne gubeći nit, bend se drži koncepta koji u navedenu žanrovsku papazjaniju donosi red i smisao.

Gostovanja su pažljivo odabrana i funkcionišu kao produžetak poetike benda. Cane unosi prepoznatljivu sirovost u intro temi „Refleks“; Davorin Bogović u „2D“ otvara portal ka ’novom talasu’ parafrazirajući „Crno-bijeli svijet“; Bojana Vunturišević sa numerom „Nisam na prodaju“ prirodno ulazi u Porto Morto svet nadograđujući temu svog nekadašnjeg hita „Kese etikete“, dok Hiljson Mandela u pesmi „Tu“ potvrđuje koliko bendu odgovara sudar alternativnog i mejnstrim izraza. Reč je o vanserijskom radijskom hitu.

Zanimljivo je na koji način Porto Morto razmišlja o pop muzici. Bend odbija linearnu strukturu, koristeći kratke rezove, nagle promene dinamike, fragmente melodija i iznenadne obrte. Slušalac ima utisak da se kreće kroz FM skalu neke paralelne stvarnosti. U tom svetu sasvim je prirodno da se uz dečju razigranost pojavljuju ozbiljna pitanja identiteta, savremenog života, otuđenja i svakodnevnog apsurda.

U parodiji života Porto Morto pronalazi najveću snagu; ironija nije sama sebi cilj, baš kao što ni eksperiment nije tu da impresionira. Iza svake neobične ideje krije se dobra pesma, a to je razlika između zanimljivog i važnog (uticajnog) sastava.

Porto Morto je definitivno jedan od najintrigantnijih bendova svoje generacije na ovim prostorima sa albumom čiji zvuk sugeriše da je budućnost već stigla – samo što toga još nismo svesni.

Fotografije: Goran Popovski