Neobična priča o bliznakinjama koje su inspirisale novi Hercogov film

Filmski festival u Veneciji nedavno je objavio takmičarski program, a borba za Zlatnog lava biće žestoka, uz nova ostvarenja Denija Bojla, Hirokazua Korede, Martina Mekdone, Kejsija Afleka i – Vernera Hercoga. Njegovo novo ostvarenje zove se Bucking Fastard, a u filmu Kejt Mara i Runi Mara po prvi put zajedno dele platno u ulozi bliznakinja. Pored toga, ovaj film predstavlja i prvi Hercogov igrani dugometražni naslov u poslednjih sedam godina.

Film Bucking Fastard prati dve sestre, Džin i Džoun Holbruk, koje su toliko bliske da govore uglas, vole istog muškarca i dele iste snove.

„One čak u potpunom sinhronitetu prave i identične omaške u govoru. Iako ne možemo sagledati svet onako kako ga one vide, svedočimo tome kako svet reaguje na njih – kroz sudove i štampu, kroz one koji žele da im pomognu i one koji hoće da ih iskoriste, kroz oči životinja, kako pitomih tako i divljih, pa čak i kroz njihove sopstvene odjeke u samom središtu Zemlje“, kako se navodi u sinopsisu.

Pored sestara Mara, u filmu glume i Orlando Blum i Domnal Glison. Verner Hercog potpisuje i scenario i režiju ovog ostvarenja, koje je zapravo inspirisano bliznakinjama koje su zaista živele u Jorkširu i postale tabloidna senzacija.

Istinita priča o bliznakinjama iza Hercogovog novog filma

Osvrćući se na neostvarene projekte u jednom poglavlju svoje autobiografije iz 2022. godine, reditelj Verner Hercog spomenuo je ovaj film kao priču o britanskim jednojajčanim bliznakinjama Fridi i Greti Čaplin.

Životna priča bliznakinja je postale poznata javnosti tokom 1980-ih kada im je izrečena zabrana prilaska muškarcu sa kojim su obe bile u vezi. Naslov filma, Bucking Fastard, odnosi se na sinhronizovanu verbalnu omašku koju su sestre napravile pred sudom.

Bliznakinje su postale poznate širom sveta. Bile su nerazdvojne i proživele su čitav životni vek u potpunom sinhronitetu – noseći istu odeću, hodajući u korak i govoreći istovremeno.

Frida i Greta Čaplin rođene su u aprilu 1943. godine, a odrasle su i živele u Tang Holu u Jorku. Početkom 1980-ih su procesuirane pred Prekršajnim sudom u Jorku zbog narušavanja javnog reda i mira i uznemiravanja lokalnog vozača kamiona, Kena Aivsona.

Vozač kamiona iz Jorka, Ken Aivson, tvrdio je da su ga proganjale godinama. Pričalo se da su razvile opsesiju njime, verovatno zato što je njihova zajednička simpatija bila odbijena.

Sestre su bile bizarna slika u ogledalu jedna druge. Bile su nerazdvojne, a na suđenju su uglas uzvikivale tvrdnje da su nevine. Proglašene su krivima i osuđene na mesec dana zatvora.

Pojavljivanje na sudu izazvalo je interesovanje širom sveta za njihove živote. Bio je to prvi put da su privukle pažnju šire javnosti, a vest o njihovom načinu života preneli su mediji širom planete.

Prema svedočenjima, bliznakinje su delovale prilično uobičajeno sve do svoje 11. godine, kada su postale ekstremno zavisne jedna od druge. Vrištale bi kada bi ih nastavnici u školi razdvajali da sede odvojeno i pružale su otpor svakom pokušaju da ih neko razlikuje ili podeli. Napustile su školu sa 15 godina i živele usamljenički, provodeći većinu vremena zatvorene u svom domu.

Sve čudnije ponašanje bliznakinja dovelo je do toga da su ih roditelji iselili iz kuće i stavili pod okrilje ustanova, pa su deo života provele po raznim domovima, prihvatilištima i smeštajima.

Njihov tadašnji psihijatar, Trevor Terner, intervjuisan je za dokumentarni film i otkrio je da, iako su sestre u Jorku svojevremeno bile prisilno hospitalizovane na osnovu Zakona o mentalnom zdravlju, lekari su zaključili da one ne pate ni od kakve psihoze, ali nisu mogli da daju ni jasnu dijagnozu koja bi objasnila njihovo neobično ponašanje. Kasnije se spekulisalo da su na autističnom spektru.

U svojim četrdesetim godinama, bliznakinje su živele u Londonu – što je period zabeležen u fascinantnom dokumentarnom filmu Džulije Darling, A Pair of One. Živele su sa starijim gospodinom, Džekom Davenportom, koji je pročitao njihovu priču i ponudio im sobu u svojoj kući kako bi im pomogao da žive samostalno. Od sredine do kraja devedesetih, sestre su se vratile u Jork, uselivši se u porodičnu kuću nakon smrti roditelja.

U septembru 2007. godine, list The Press izvestio je da je Greta preminula od raka u 64. godini. Podaci iz Matične službe u Jorku pokazuju da je Greta umrla od raka jajnika i karcinomatoze u junu 2007. godine. Prijatelji i komšije kasnije su ispričali za The Press kako je Frida svakodnevno, kada su to vremenski uslovi dozvoljavali, posećivala Gretin grob na groblju Fulford.

Frida je utehu i društvo pronašla u svojim kućnim ljubimcima – mediji su pisali o tome kako je obožavala svoju mačku i psa.

Nakon Fridine smrti u 77. godini, 5. maja 2020. godine, list The Press objavio je da je veći deo svog imetka od 177.000 funti, kao i nekadašnju porodičnu kuću u Tang Holu, ostavila dobrotvornoj organizaciji za zaštitu životinja Cinnamon Trust.

U skladu sa njenim željama, Frida je sahranjena pored svoje sestre Grete na groblju Fulford.

Foto: Lena Herzog