Sve srećne porodice liče jedna na drugu, napisao je Tolstoj na početku „Ane Karenjine”. Malo je rečenica koje su toliko puta citirane, a još manje ljudi koji uspevaju da opovrgnu tu njegovu tvrdnju. To je pošlo za rukom Anji Dimić i Darku Marjanoviću koji, zajedno sa sinovima, psom i mačkom, čine Banda Sailing, porodicu čiji se svakodnevni život odvija između luka, sidrišta i otvorenog mora. Dok porodični kalendar ispisuje vetar, brod Banda postaje i dnevna soba i ona za spavanje, učionica, kancelarija i mesto na koje dolaze ljudi koji žele da otkriju život pod jedrima.
Njihova priča počela je mnogo pre osnivanja Banda Sailinga. Darko se u jedrenje zaljubio još kao tinejdžer, posle prvog odlaska na brod sa društvom, a godinama kasnije svoje interesovanje pretvorio je u ozbiljno znanje, prolazeći obuke i skupljajući iskustvo na moru. Kada su se on i Anja upoznali, upravo je jedrenje bilo jedna od prvih tema o kojoj su razgovarali. Njoj, koja dolazi iz primorske porodice, paradoksalno, tek je jedan „kontinentalac” otvorio vrata sveta koji joj je oduvek bio nadomak ruke. Za BURO. štampano izdanje Anja govori o tome šta znači odgajati decu pod jedrima, kako izgleda kada oluja prekine porodični ručak i zašto sloboda nikada ne dolazi bez odgovornosti.
BURO. Kada ste odlučili da posvetite život jedrenju i boravite po nekoliko meseci godišnje na moru, jeste li imali apsolutno razumevanje svoje okoline za to?
Anja: Za naš zajednički život bilo je prelomno naše prvo jedrenje. Darko je kao skiper iznajmio brod na dve nedelje, na kom smo tokom prve nedelje bili sa prijateljima, a onda smo drugu nedelju na njemu proveli sami. Pre toga ništa živo nisam znala o jedrenju i tada me je sve naučio kako bih bila kompetentan član posade. Znali smo odmah da ćemo sjajno funkcionisati kao tim, kao „banda”, da smo jedno drugom svetionik, put ka kući. Naša veza i Banda Sailing su se paralelno razvijali, brod je uvek bio odličan poligon za rad na partnerskom odnosu. Upravo zbog te naše uzajamne ljubavi, a onda i zajedničke strasti prema jedrenju, okolina je shvatila da smo ozbiljni i da ćemo, kako je delovalo, potrajati.
BURO. Ako se uopšte može ukratko opisati vaš život na moru u poslednjih deset godina ‒ kakav je to život bio? Šta su bile prelomne tačke, izazovi, lepote?
Anja: Mislim da se naš život na moru, u suštini, ne razlikuje mnogo od našeg života uopšte. I u jednom i u drugom smenjuju se mirna razdoblja i oluje, trenuci kada sve ide lako i oni u kojima morate da skupite snagu, prilagodite kurs i nastavite dalje. Svega je bilo: mnogo uspona i padova, lepih perioda i teških trenutaka, samo što se na moru sve nekako doživi intenzivnije. I sreća i strah, i umor i uzbuđenje. Bilo je kvarova, neizvesnosti, lošeg vremena i momenata kada smo se pitali šta nam je sve ovo trebalo, ali i toliko lepote, avanture i iskustava koja verovatno nigde drugde ne bismo doživeli. Možda je najveća stvar u ovih deset godina to što smo kroz sve to prolazili zajedno. Najveća radost nam je bila da gledamo kako se broj članova posade povećava.
BURO. A da li biste opet krenuli istim putem?
Anja: Apsolutno. Verovatno bismo neke stvari uradili pametnije, neke greške ne bismo ponovili, ali put ne bismo menjali.
BURO. Šta je za vas more? Da li se vaša slika o njemu promenila od kada, da tako kažemo, živite na njemu? Čemu vas je ono naučilo i čemu vas još uvek uči?
Anja: More je za nas istovremeno izvor ogromne sreće i radosti cele porodice ali i jedan ozbiljan test. Test sopstvenih kapaciteta, strpljenja, izdržljivosti. To naročito osetiš tokom noćnih plovidbi, kada satima sediš sam na straži, u potpunom mraku, i znaš da je na tebi da paziš da sve protekne kako treba. Ili kada te zadesi oluja na otvorenom moru. Tada nemaš gde da odeš, nemaš gde da se sakriješ i ne postoji mogućnost da problem ignorišeš i baviš se njime sutra. Moraš da ostaneš prisutan, da se suočiš sa onim što se dešava i da izdržiš. More nas je oblikovalo i pokazalo nam od čega smo sazdani. Naša slika o njemu se svakako promenila. Ono nije izgubilo od svoje lepote i romantike, ali je dobilo jednu potpuno novu dimenziju. Danas prema moru osećamo gotovo strahopoštovanje. I veliku poniznost. Što ga više upoznajemo, to smo svesniji njegove snage. Lekcije iz brodskog života su mnogobrojne, ali posebno volimo one koje uče našu decu na direktnim primerima da čuvaju i štite prirodu, da štede resurse, da se vežbaju redu i disciplini, da pomažu drugima, da budu strpljivi i svesni okoline, a možda i najvažniju ‒ da posle bure dođe sunce.
BURO. Kada biste morali da izdvojite jednu priču koja najbolje opisuje život na moru – onu koja sadrži, recimo, i neizvesnost, i humor, i strah, i sreću, i ljubav, koju biste ispričali?
Anja: Takvih situacija je bilo mnogo, ali ispričaću ovu od pre nekoliko dana, dok nam je još sasvim sveža. Usidrili smo se u uvali na ostrvu Erikuza, gde je lokalna prognoza najavljivala tek malo kiše. Deci smo obećali odlazak na plažu posle ručka. Onda se preko celog horizonta pojavio ogroman, gotovo nestvaran oblak. Posmatrali smo ga sa divljenjem i uveravali sebe da će nas zaobići. Spoiler alert: krenuo je pravo na nas. Za nekoliko minuta vetar je postao tako silovit da se brod, iako na sidru, snažno nagnuo, toliko da su tanjiri poispadali iz kuhinje i razbili se. Decu i životinje spustili smo u potpalublje, Darko je upalio motor i naredna dva sata davao gas i manevrisao kako bismo zadržali odstojanje od susednih brodova. Refuli su dostizali četrdeset čvorova, a mi smo pokušavali da držimo brod pod kontrolom. Za to vreme, deca su dole mirno crtala i svakih nekoliko minuta pitala: „E, a kad ćemo na plažu?”, kao da je napolju najlepši letnji dan. Trudimo se da pred njima sačuvamo mir, pa njihov spokoj verovatno možemo delom pripisati i sebi. Rosa, naš pas od četrdeset kilograma, tresla se kao prut pri svakom udaru groma. Pedro, mačak kog smo pokupili sa ulice, spavao je izvrnut na leđima, kao da poručuje: „Posle svega što sam prošao na ulici, ovo zaista nije vredno buđenja.” A onda, jednako naglo kao što je počelo, sve je stalo. Vetar se smirio, sunce je izašlo, i mi smo ubrzo sedeli na plaži dok su se deca kupala, kao da se tog popodneva ništa posebno nije dogodilo. Od oluje su ostali snimci, nekoliko razbijenih tanjira i još jedna porodična priča. Možda život na moru upravo tako izgleda: u jednom trenutku pokušavaš da sačuvaš brod i porodicu usred oluje, a već u sledećem mažeš decu kremom za sunčanje i vičeš na psa da ne pije morsku vodu.
BURO. Jedrenje uvek zamišljamo kao nešto lepo, uzbudljivo, kao avanturu. Kakvih sve tu još izazova ima a koji nama, kopnenim ljudima, ne padaju na pamet?
Anja: Jedan od izazova koji ljudima na kopnu možda najmanje pada na pamet jeste taj da na moru direktno zavisite od vremenske prognoze. Kod kuće nas ona najčešće zanima da bismo znali kako da se obučemo ili da li će nam trebati kišobran, dok na brodu od nje zavise gotovo sve odluke: kada ćete isploviti, kojim pravcem ćete ići, gde ćete se skloniti i da li je uopšte bezbedno krenuti. Uz to dolazi i stalna odgovornost. Na moru ne možete baš svaki problem da odložite za sutra. Ako se vreme promeni, nešto pukne ili prestane da radi, morate da reagujete odmah i da se snađete sa onim što imate. Tu su i mnogo običnije ali svakodnevne stvari: ograničene količine vode i struje, neispavanost tokom noćnih plovidbi, život cele porodice u malom prostoru i činjenica da gotovo nikada nemate potpunu privatnost. More jeste lepo i uzbudljivo, ali traži stalnu pažnju. Ono vas veoma brzo nauči kolika je sila kojoj morate da se prilagodite i prema kojoj morate da imate veliko poštovanje.
BURO. Kakve ljude ste sve upoznavali na svom putu, kakva ste sve mesta videli, kako vam se ‒ dok ste plovili ‒ menjala percepcija o putovanjima?
Anja: Naš put možda najbolje opisuju reakcije ljudi na našu malu, neobičnu posadu: dete od dve godine, dete od pet, pas od skoro dve i mačak kog smo pokupili sa ulice. Gde god stignemo, odmah izazovemo osmeh, radoznalost i razgovor. Zahvaljujući tome, mesta upoznajemo kroz ljude mnogo više nego kroz znamenitosti. Deca brzo pronađu društvo, pas nas poveže sa pola luke jer je najmazniji džin, a mačak počinje da krade šou.
BURO. Postoji li neka nepisana pomorska solidarnost koju ljudi na kopnu možda ne poznaju?
Anja: Kako da ne! Darka stalno zadirkujemo da je nezvanični harbor master jer na svakom molu priskače da pomogne pri pristajanju, bez obzira na to da li tamo već postoji neko ko je za to zadužen. Šalu na stranu, pomoć drugom čoveku na moru deluje kao najprirodniji instinkt među jedriličarima koje srećemo. Tu se ne postavlja mnogo pitanja i ne kalkuliše se. Ako nekome treba ruka, konop, alat, savet ili prevoz do obale, daje se ono što se ima. Verovatno zato što smo svi svesni koliko je more veliko, snažno i nepredvidivo, i koliko smo mi na njemu, uprkos svim znanjima i iskustvu, ipak mali. Danas vi pomažete nekome da pristane, sutra će možda neko držati vaš brod dok duva jak vetar ili doći po vas kada vam otkaže motor. Postoji ta pomorska izreka „Svi smo mi u ovome zajedno”. Često pomislimo kakav bi ovaj svet bio kada bismo se i na kopnu češće ponašali kao ljudi na moru.
BURO. Šta je, po vama, najveća zabluda koju ljudi imaju o životu na jedrilici?
Anja: Mislim da su ljudi skloni tome da previše romantizuju ovakav život. Zalasci sunca, tirkizno more, kafa u kokpitu, sve to je verovatno 15% od celokupnog života na brodu. Ono što se ne vidi jeste silno planiranje, snalaženje i ogromna odgovornost koju brod zahteva. I stalno se spominje neka sloboda, ali mi i dalje tragamo za pravim značenjem tog termina. Uvek zavisimo od toliko stvari, od finansija, vremenske prognoze, brodskog motora i sastavnih delova. A i ta, uslovno rečeno, sloboda sa sobom nosi jako puno odgovornosti, pogotovo sada kada su sastavni deo posade i naša dva mala deteta, ali i pas i mačka, i svi zavise od nas.
BURO. Šta vam sa kopna najviše nedostaje kada ste dugo na moru?
Anja: Na ovo pitanje uvek imamo isti odgovor ‒ prijatelji i porodica.
BURO. Kakva pesma (muzika) mora da se čuje na vašoj jedrilici? Imate li svoju himnu?
Anja: Da! Autor je Four Tet, a pesma se zove „2017”, baš kao godina kad smo se zaljubili i počeli da jedrimo zajedno.
BURO. Jeste li ikada naišli na poruku u boci?
Anja: Ne, ali naš sin često ostavlja ispisane poruke na putovanjima. Ima sveščicu „Uništi dnevnik” koju ovih dana pasionirano popunjava.
BURO. Otkrijte nam neki pomorski plan.
Anja: U septembru bismo voleli da Banda plovi morem kojim pre plovio nije, ali svesni krhkosti planova, bolje da ne otkrivamo. Držite nam palčeve.
Fotografije: Anja Dimić, Darko Marjanović, Jelena Čejović Vukčević