Nemir je putnikova senka 

Putovanje (naravno) nikada nije tek savladavanje rastojanja između tačke A i tačke B, niti se putovanje meri pukim vremenom provedenim između mesta polaska i odredišta. Toliko znamo. U stvari, čak i keruakovska iskustva s puta (on the road) govore da putovanje (trip), zapravo, nikada nije između dve tačke, nego se, ponešto paradoksalno, događa u trenucima mirovanja: putnici najviše putuju kada se ne kreću, kada pišu, slikaju, gledaju kroz prozor, očajavaju ili se raduju. Da je Odisej od Troje do Itake došao pravolinijski, da se nije provlačio između Scile i Harbide, flertovao sa sirenama, vaćario se s Kirkom, Kiklopu vadio oko i provodio se s Nausikajom, a naročito da nije bilo Homera, nikada ne bi postao najveći evropski putnik. Hoćemo reći: posle puta mora da se pojavi beleg putovanja, znak koji zahteva tumačenje, možda i ožiljak. I 16. bi jun 1904. godine progutala lavina običnih, bezličnih dablinskih dana – bila bi to samo još jedna šetnja Leopolda Bluma, zaboravljena onog trenutka kada bi se okončala – da nije bilo Džejmsa Džojsa koji je Blumovu odiseju, satkanu od čvorova mirovanja, smestio u taj jedan dan. Kako god okrenemo, putovanje je uvek već unutrašnje putovanje, zato što je putovanje iskustvo.

Ali šta je iskustvo? 

Zvuči neozbiljno, ali iskustvo je putovanje. 

Slavna Hegelova Fenomenologija duha svojevrsna je odiseja svesti i trebalo je, po prvobitnoj Hegelovoj zamisli, da se zove Nauka o iskustvu svesti (Wissenschaft von der Erfahrung des Bewusstseins). Kvaka je u sledećem: putovanje zaslužuje to ime samo ako, u činu samog putovanja, putnik stiče iskustvo koje ga menja menjajući i sam predmet – putovanje. Na putovanju ne otkrivamo, naprosto, ono što jeste, već ono što unosimo u putovanje. Čak i neutralni i objektivni naučnik, po definiciji udaljen od predmeta svog istraživanja (dakle naučnik je prinuđen da putuje), s rastom znanja o predmetu menja i sam predmet, jer što više zna o njemu, to ga, s vremenom, vidi i doživljava drugačije, a u istom menja i sebe, jer, sada, o sebi zna više. To je isto kao kada upoznajemo nekoga: što ga više znamo to postaje drugačiji u odnosu na prvobitnu sliku, na ono što jeste. Zbog toga drugi uvek postaje ono što jeste, kao što Pariz, recimo, jeste ono što postaje putniku. (Pročitajmo samo susret velikog putnika Dositeja Obradovića s Parizom.) Zato se i kaže da je upoznavanje svojevrsno putovanje udvoje. Kada iskustvo življenja s partnerom (partnerkom) postane rutina poput odlaska u radnju, to znači da je putovanje, uglavnom, završeno. Fotografije s putovanja ili magneti za frižider tek su fosilni ostaci iskustva koje nije pronašlo delotvorno mesto u nama. 

Putovanje, dakle, na kome se ne događa ništa – obilaženje morskih plaža, na primer – nije putovanje nego, recimo, letovanje.

NASTAVAK TEKSTA ČITAJTE NA BURO. SUBSTACK KANALU:

Fotografija: Profimedia