Povezano
Prizovite u misli najsamouvereniju osobu koju poznajete. To je ona ličnost koja sa zavidnom lakoćom istupa napred, postavlja pitanja od kojih drugi zaziru i zrači mirom u trenucima pritiska. Iz daleka, deluje kao da ima urođeni talenat. Izbliza, to je samo rezultat svakodnevne discipline i vere da se svaki talas može prebroditi.
Takvo samopouzdanje ne nastaje preko noći – ono se vežba, gradi i čuva kroz male rituale koji vas čine postojanim čak i onda kada sumnjate u svaki svoj korak.
Kako prenosi Poosh, prema rečima dr Rejčel Goldman (Dr. Rachel Goldman), kliničke psihološkinje i docentkinje na Univerzitetu u Njujorku (NYU), samopouzdanje nije nužno urođena osobina sa kojom se neko jednostavno rodi. Ono može biti veština, a kao i svaka druga veština, gradi se kroz ponavljanje.
Knjiga dr Rejčel, „Kada se život desi“ (When Life Happens), istražuje upravo ovu ideju, a ona otkriva šta to samouvereni ljudi rade drugačije.
Definicija samopouzdanja
Većina ljudi poistovećuje samopouzdanje sa stanjem u kome nikada ne sumnjaju u sebe, ali dr Rejčel objašnjava da je to pogrešno tumačenje.
„Iz perspektive kognitivno-bihejvioralne terapije (KBT), samopouzdanje je uverenje da možete da se nosite sa svime što vam se nađe na putu, čak i ako se stvari ne odviju savršeno“, ističe ona. KBT je oblik psihoterapije usmeren na konkretne ciljeve, koji proučava kako naše misli utiču na osećanja i ponašanje.
Samopouzdanje takođe nije isto što i samopoštovanje, koje predstavlja širi doživljaj sopstvene vrednosti. Samopouzdanje je znatno specifičnije: možete se osećati potpuno kompetentno dok vodite poslovni sastanak, a istovremeno biti sasvim nesigurni u sebe na prvom ljubavnom sastanku.
Evo detalja koji većina ljudi shvata naopako:
Samopouzdanje se uglavnom javlja nakon što preduzmete akciju, a ne pre nje
„Samopouzdanje najčešće gradimo tako što uradimo nešto, prikupimo dokaze da smo sposobni da se sa tim nosimo, shvatimo da ćemo biti dobro čak i ako ishod nije idealan, a zatim to ponovimo i vidimo da je sve u redu“, objašnjava dr Rejčel.
Kako izgraditi samopouzdanje
Samouvereni ljudi sa kojima dr Rejčel radi ne prave nikakvu dramu oko toga. Njihove navike deluju gotovo monotono upravo zbog svoje doslednosti.
„Samouvereni ljudi imaju rutine koje podržavaju i njihovo mentalno i fizičko blagostanje“, kaže ona, naglašavajući da su:
San, fizička aktivnost, redovni obroci i upravljanje stresom temelj na kome se gradi sve ostalo
Dalje je u pitanju promena načina razmišljanja, a ne promena same ličnosti. Samouvereni ljudi „primećuju svoje misli, ali im ne veruju automatski“. Oni osete nesigurnost, ali nastave da deluju uprkos njoj.
Dr Rejčel se poziva na istraživanje Alberta Bandure o konceptu samoefikasnosti (self-efficacy), uverenju u sopstvenu sposobnost da uspešno savladate određenu situaciju, kao jedno od najpouzdanijih naučnih objašnjenja rasta samopouzdanja. Samoefikasnost se razvija kroz ono što je Bandura nazvao „iskustvima ovladavanja“ (mastery experiences), odnosno kroz rešavanje teških zadataka i uviđanje da ste za to sposobni.
Njen savet za primenu u praksi je jednostavan: prestanite da se pitate „Kako da postanem samouvereniji?“, i počnite da postavljate pitanje:
Koji je to jedan mali korak koji danas mogu da preduzmem?
Navike koje rade protiv vas
Postoji nekoliko obrazaca ponašanja koji u trenutku deluju kao zaštita, ali zapravo donose štetu:
- Čekanje da se osetite spremnim pre delovanja: Ovo je najveća i najčešća zamka.
- Razmišljanje po principu „sve ili ništa“: Perfekcionistički stav da nešto mora biti urađeno savršeno ili da ga uopšte ne treba raditi guši lični napredak pre nego što je uopšte i počeo.
- Upoređivanje sa drugima: Dr Rejčel ističe da to nikada nije ravnopravna borba, jer „poredimo ono što se dešava iza naših kulisa sa najlepšim trenucima koje neko drugi prikazuje javnosti“.
- Preterano oslanjanje na spoljašnju potvrdu: Traženje odobrenja od drugih čini da vaše samopouzdanje zavisi od tuđih mišljenja umesto od vaših stvarnih postignuća.
KBT trik koji možete primeniti već danas
Omiljena tehnika dr Rejčel je brza i praktična. Kada vam se javi samokritična misao, zastanite i zapitajte se:
Koju mi priču moj mozak upravo servira, i da li je ona zaista tačna?
Pronađite dokaze koji idu u prilog toj misli, ali i one koji je opovrgavaju, a zatim zauzmite uravnotežen stav, ne nužno lažno pozitivan, već realan i tačan. Drugi koristan savet:
Zamislite da vam je prijatelj došao sa potpuno istom tom mišlju o sebi. Šta biste mu rekli?
„Prema drugima smo obično mnogo saosećajniji nego prema sebi samima“, objašnjava ona. Ta promena ugla gledanja može momentalno da ublaži unutrašnjeg kritičara.
Kada sumnja i samopouzdanje idu ruku pod ruku
Najoslobađajući uvid koji dr Rejčel deli jeste sledeći:
I samouvereni ljudi sumnjaju u sebe, neretko na dnevnom nivou
„Samopouzdanje i sumnja u sebe nisu suprotnosti. Oni sasvim normalno mogu da postoje zajedno.“ Razlika nije u odsustvu nesigurnosti, već u odluci da ne dozvolite toj nesigurnosti da bira i odlučuje umesto vas.
Isto pravilo važi i za osećaj nelagodnosti. Ljudi uglavnom čekaju da im postane prijatno pre nego što probaju nešto novo, ali redosled je suprotan:
Nelagodnost je samo informacija, a pravo pitanje je šta ćete sa njom uraditi
Zato ne morate čekati da trema potpuno nestane. Krenite i sa dozom nesigurnosti, napravite mali korak i pustite samopouzdanje da vas sustigne u hodu.