Da li smo zaljubljeni u ljude ili u njihove Instagram živote?

Imamo jednu „novu“ naviku. Pre nego što nekoga upoznamo, mi ga dobro istražimo – pre svega na Instagramu. Kao da nam odjednom više nije bitno da li imamo zajedničke teme za razgovor, već žečimo potvrdu za svoja očekivanja od partnera.

Da li voli iste stvari? Da li voli da putuje? Koji auto vozi? Koji sat mu otkucava na ruci? Da li njegov/njen život izgleda dovoljno lepo i „instagramično“? Da li se mečujemo dovoljno da poželimo da budemo zajedno?

A sve se to sazna na profilu.

To je ipak postala svačija lična karta. Da li zaista sve možemo da saznamo o nekome preko njegovog instagrama, ili zapravo tajne leže u onom što se ne objavi.

Priznaću vam nešto. Ali to sigurno radi i većina nas, iako retko ko to kaže naglas. Kada nekoga upoznam, gotovo instinktivno otvorim i Instagram. Kao da ću kroz njega odmah i sve da saznam. Kao neki „istražitelj iz Majamija“ krećem da kopam po naslagama tuđeg života i prelistavam na stotine fotografija nečijeg Instagram života. 

Koliko ljudi zaista poznajemo kada ugasimo Instagram?

Nekada smo se upoznavali bez svih tih platformi i profila. Uživo smo otkrivali nečiji svet. Danas je dovoljno samo nekoliko minuta skrolovanja da saznate gde osoba koja vas zanima letuje, šta voli da jede, ko su joj prijatelji, koju muziku voli da sluša, koja joj je omiljena kafa.

Pa sam se zapitao kada smo prestali da se upoznajemo sa ljudima, a počeli da upoznajemo njihove savršene profile?

Instagram je postao naš prvi utisak o nekome. Mesto gde svi postajemo kustosi sopstvene savršene svakodnevnice. Mesto na kojem pažljivo biramo fotografije kojima ćemo se predstaviti. Mesto na kome gradimo verziju sebe koju želimo da i drugi vide. I u tome nema ničega loše.

Svi želimo da ostavimo lep utisak. Ali skoro svi, u tom pokušaju da se dopadnemo, svesno ili nesvesno, biramo šta ćemo pokazati, a šta ćemo ostaviti samo za sebe. Došli smo u vreme ekspanzije društvenih mreža gde sate provedemo gledajući nečiji život, a da zapravo ne znamo ništa o toj osobi. Znamo sve ono što je neko odlučio da nam pokaže o sebi.

Između fotografija sa putovanja i svakodnevnice postoji ipak čitav jedan život koji retko dospe na društvene mreže. Ne vide se one svakodnevne nervoze, reakcije na razne stvari koje nas izbace iz zone komfora.  Ne znamo šta ta osoba radi kada joj nije do smeha. Ne znamo koje brige nosi kada ugasi telefon.

Nikada nismo bili upućeniji u tuđe živote, a nikada ih nismo manje poznavali. 

Svi ti savršeni životi su zapravo samo jedna lepo spakovana naslovna stranica nečijeg lifestyle magazina. Problem, rekao bih, nastaje kada zaboravimo da gledamo tuđe instagram postove, a počnemo da ih poredimo sa svojim životom. 

Tako smo svi makar jednom imali osećaj da svi oko nas žive zanimljivije, lepše i ispunjenije živote. Dok neko pije kafu sa pogledom na more, neko se verio ispod Ajfelovog tornja, neko objavljuje fotografiju ključeva novog stana, neko sedi u savršeno projektovanom enterijeru mi gledamo nekoliko sekundi nečijeg dana i pretvaramo ih u dokaz da je njihov život savršen.

A zapravo svi makar jednom isceniramo tu savršenu sliku naših savršenih života zarad prezentacije na svom profilu gde ćemo gledati kako lajkovi i komentari pršte.

Iza svake te fotografije postoji zapravo priča koju mi ne vidimo. Možda je najlepši deo nečijeg života upravo ono što nikada nije završilo na Instagramu. Razgovor sa drugaricom koji ti je dao podsticaj, otkaz na poslu, smeh koji niko nije stigao da snimi, prvi koraci deteta, putovanje koje nije bilo dovoljno „estetsko“ za objavu ili samo dan kada se ništa posebno nije dogodilo, a ipak je bio važan.

Sigurno se odnos prema društvenim mrežama menja. Dolazi nova generacija, Gen Z, koja odrasta na i uz internet. I oni svesno i mnogo otvorenije govore o svojim nesigurnostima, problemima i stvarima koje starije generacije često prikrivaju na svojim internet profilima.

Zato njihovi Instagram profili često ne izgledaju „savršeno“, ali zato sigurno više stvarno. Dok starije genracije žele da se predstave u što boljem i lepšem svetlu, Gen Z pokušava da pokaže više sebe. Ali čak i tada ostaje pitanje da li zaista vidimo osobu ili samo verziju koju je odlučila da podeli sa nama. 

Možda nikada nije bilo pitanje koliko ljudi pratimo, koliko nam je lajkova skupio post ili koliko nam je život lepši na ekranu.

Možda je pravo pitanje koliko ljudi zaista poznajemo kada ugasimo ekrane?

Fotografije: pexels.com