Koji nagrađeni filmovi iz Venecije stižu u Srbiju? Izdvajamo 5 naslova

Ovogodišnji Filmski festival u Veneciji završen je 12. septembra, a pet ostvarenja nagrađenih na 83. Mostri naći će se i u distribuciji MegaCom Filma u Srbiji. Među njima su dobitnik Zlatnog lava, film nagrađen za scenario, dva ostvarenja koja su izdvojena zbog glumačkih interpretacija i jedan od favorita međunarodne kritike iz programa Orizzonti.

To je prilično raznovrstan presek ovogodišnje Venecije. U domaćim bioskope dolaze istorijska drama koja posleratnu Evropu gleda iz perspektive žene koju društvo pokušava da izbriše iz sopstvene verzije istorije, korporativna drama o načinu na koji savremeni poslovni jezik prikriva nasilje, film o adolescentima na psihijatrijskom odeljenju, coming-of-age priča sa Okinave i nova crna komedija Martina Mekdone o dvojici CIA operativaca neposredno pred vojni udar u Čileu.

Nepoznata žena, dobitnik Zlatnog lava

Najvažnije priznanje festivala otišlo je filmu Nepoznata žena (eng. Woman Unknown) dansko-egipatske rediteljke Maj el-Tuki. Film je osvojio Zlatnog lava, dok je Matilda Arsel za glavnu ulogu dobila i Volpi pehar za najbolju glumicu. Ovogodišnji filmski festival u Veneciji obeležio je i izrazit rodni disbalans u glavnoj konkurenciji: među 21 filmom, Nepoznata žena Maj el-Tuki bila je jedino ostvarenje koje je samostalno režirala žena.

Radnja je smeštena u Dansku neposredno nakon Drugog svetskog rata. Mari je mlada kućna pomoćnica i dadilja koja treba da se uda za Kristijana, bogatog udovca i vlasnika fabrike kod kojeg radi. Brak bi trebalo da joj obezbedi društvenu sigurnost koju ranije nije imala, ali njena prošlost počinje da je sustiže: tokom okupacije bila je u vezi sa nemačkim vojnikom. U posleratnom društvu, u kojem su žene optužene za intimne odnose sa okupatorima javno ponižavane i kažnjavane, ta činjenica postaje pretnja njenoj novoj poziciji.

Kako pritisak raste, postaje jasno da je njena borba za opstanak spremna da poprimi mnogo komplikovanije oblike. Upravo je ta moralna ambivalentnost jedan od razloga zbog kojih je film aktuelan i danas, uprkos istorijskom kontekstu.

Važan je i izbor perspektive. Maj El-Tuki je prilikom primanja nagrade govorila o potrebi da filmom učini vidljivim žene koje su u zvaničnim istorijskim narativima ostale nepoznate. Dodelom Zlatnog lava, kojom je završen 83. Filmski festival u Veneciji, je tako dobila autorka i film koji rat posmatra kroz ono što se događa kada je formalno već završen i kada počinje borba oko toga ko će snositi njegove posledice.

Dobar vojnik, nagrada za najbolji scenario

Ako ste gledali filmove Stefana Brizea, verovatno već znate da kancelarija kod njega retko predstavlja bezazleno mesto rada. U ostvarenjima The Measure of a Man, At War i Another World francuski reditelj godinama istražuje način na koji ekonomski sistem ulazi u privatni život pojedinca. U filmu Dobar vojnik (eng. A Good Little Soldier) vraća se istoj temi, ali je ovog puta posmatra iznutra, kroz osobu čiji je posao da sam sistem učini podnošljivijim.

Za scenario su u Veneciji nagrađeni Korali Amedeo, Stefan Brize i Olivije Gors. U središtu priče je Karla, 43-godišnja uspešna menadžerka koju igra Alba Rorvaher. Nakon što preuzme poziciju direktorke ljudskih resursa u velikoj kompaniji, od nje se očekuje da istovremeno poboljša „dobrobit zaposlenih“ i ostvari ciljeve koje postavlja rukovodstvo. Problem nastaje kada otkrije slučaj toksičnog upravljanja i shvati da fraze kojima kompanija opisuje sopstvene vrednosti ne znače mnogo onda kada zaštita čoveka počne da ugrožava poslovni rezultat. Vensan Lindon igra njenog nadređenog.

Već sama premisa mogla bi lako da sklizne u jednostavnu priču o zloj korporaciji i dobroj zaposlenoj, ali upravo je scenario ono što su i žiri i kritika prepoznali kao najveću snagu filma. Drama nastaje iz niza kompromisa koji pojedinačno deluju dovoljno mali da ih je moguće opravdati. Naslov zato nije sasvim ironičan tek na prvi pogled – Dobar vojnik jeste osoba koja izvršava naređenja, ali Brizea mnogo više zanima trenutak kada poslušnost prestaje da izgleda kao vrlina.

15–18, nagrada za najbolju mladu glumicu

Malu Kebizi je ovogodišnji Filmski festival u Veneciji napustila sa nagradom Marcello Mastroianni koju festival dodeljuje mladom glumačkom talentu, za ulogu u filmu 15–18 reditelja Sedrika Kana.

Naslov ukazuje na uzrast pacijenata na adolescentnom psihijatrijskom odeljenju državne bolnice u kojem se odvija gotovo čitava radnja. Sedamnaestogodišnja Lusija policijskom pratnjom ponovo stiže na mesto koje već poznaje. Tamo zatiče dugogodišnju prijateljicu Eloiz i upoznaje novu grupu tinejdžera, dok lekari i terapeuti pokušavaju da ih leče u sistemu koji istovremeno mora da se nosi sa nedostatkom resursa, porodicama pacijenata i vrlo različitim oblicima psihičke patnje.

Kan bira pristup koji na početku gotovo podseća na dokumentarni film. Umesto da odmah izdvoji jednog „problematičnog tinejdžera“ i od njega napravi dramatični slučaj, kamera se kreće između pacijenata, osoblja, grupnih razgovora, sukoba i svakodnevnih trenutaka. Postepeno se iz tog kolektivnog portreta razvija izrazitije igrana priča, posebno dolaskom Enza, mladića koji je odrastao između domova i problema sa zakonom i kojem se približava punoletstvo, a sa njim i potpuno drugačiji pravni status. To je važna razlika. Film ne poriče ozbiljnost mentalnih problema svojih junaka, ali odbija da ih definiše samo njima.

Boja Sunca, nagrada filmskih kritičara FIPRESCI

Jedini naslov među ovih pet koji nije bio u glavnoj konkurenciji jeste Boja Sunca (eng. The Color of the Sun), debitantski dugometražni film kanadskog fotografa i reditelja Gzavijea Tere. Prikazan je u programu Orizzonti, a međunarodno udruženje filmskih kritičara FIPRESCI proglasilo ga je najboljim filmom te selekcije.

Radnja nas vodi na Okinavu tokom letnjeg raspusta. Kamei i njegovi prijatelji nalaze se pred poslednjom godinom srednje škole, u kratkom periodu kada je budućnost već dovoljno blizu da počne da opterećuje sadašnjost. Njihovu svakodnevicu remeti dolazak Kolina, tinejdžera koji je odrastao u američkoj vojnoj bazi. Slede prve seksualne veze, ljubomora, promenljiva prijateljstva i izdaje, ali se intimna priča odvija uz mnogo veću i stariju napetost – komplikovan odnos Okinave prema Japanu i dugom američkom vojnom prisustvu na ostrvu.

Tera dolazi iz fotografije, što se u filmu očigledno vidi, pa je posebno bio zapažen vizuelni potpis filma, dok fotografiju potpisuje Sajombu Mukdiprom, poznat po saradnjama sa Lukom Gvadanjinom i Apičatpongom Virasetakulom. Upravo je ambicija debitantskog filma privukla pažnju. Boja Sunca proširuje coming-of-age priču pitanjem koje je mnogo složenije od prve ljubavi: koliko mesto u kojem odrastamo određuje ono što mislimo da možemo postati?

Divlji konji broj devet, Volpi pehar za najboljeg glumca

Od svih pet filmova, Divlji konji broj devet (eng. Wild Horse Nine) najlakše je prepoznati kao potencijalno veliki bioskopski naslov koji je ove godine obeležio Filmski festival u Veneciji. Režira ga Martin Mekdona, autor filmova In Bruges, Three Billboards Outside Ebbing, Missouri i The Banshees of Inisherin, a glumačku ekipu čine Džon Malkovič, Sem Rokvel, Stiv Bušemi, Parker Pouzi, Tom Vejts i Marijana di Đirolamo. Malkovič je za svoju ulogu osvojio Volpi pehar za najboljeg glumca.

Godina je 1973, dvojica CIA operativaca, Kris i Li, rade u Santijagu u periodu neposredno pre vojnog udara kojim će biti svrgnut čileanski predsednik Salvador Aljende. Umesto da od toga napravi klasičan politički triler, Mekdona dvojicu agenata šalje na Uskršnje ostrvo, odnosno Rapa Nui, gde njihov odnos i ono što su godinama radili počinju da se raspadaju pod pritiskom. Kris je bolestan, diktira memoare i sve manje vodi računa o tajnama koje je čuvao čitavog života; Li je istovremeno kolega, prijatelj i neka vrsta njegovog čuvara.

To jeste prepoznatljiv Mekdona: dvojica muškaraca na izolovanom mestu, niz toksično-duhovitih razgovora, potisnuta osećanja i nasilje koje u svakom trenutku može da prekine komediju. Kritike su, međutim, bile podeljene, ali ono oko čega je bilo znatno manje neslaganja jeste izvedba Džona Malkoviča. Spoj hladnoće, ironije i iznenadne ranjivosti učinio je ulogu dovoljno upečatljivom da mu donese glumačku nagradu Venecije.

Za ovaj film već imamo i datum: Divlji konji broj devet stižu u bioskope u Srbiji 5. novembra 2026.

Fotografije: MegaCom Film / Promo, Searchlight Pictures, Ad Vitam Films, Andrejs Strokins