Može li se dom spakovati u kofer? Umetnost Do Ho Sua
Ko nosi tvoj svet?
Povezano
Šta zapravo znači nositi ideju doma sa sobom kada se sam dom neprestano menja? Ovo pitanje, preuzeto iz jednog predgovora umetnika Do Ho Sua (Do Ho Suh), opisuje polazište jedne od najuzbudljivijih umetničkih praksi današnjice.
Za južnokorejskog autora odgovor ne leži u sentimentalnom povratku korenima ili romantizovanju prošlosti. Umetnik je decenijama razapet između Seula, Njujorka i Londona i otvoreno priznaje da prostor ne doživljava kao fiksno sklonište, već isključivo kroz čin izmeštanja.
Zidovi za njega nisu večni spomenici, već porozna „druga koža“ koja diše zajedno sa stanarima. Kako bi se izborio sa nomadskim životom, počeo je da šije svoje nekadašnje stanove od prozirne svile i najlona u prirodnoj veličini.
Te konstrukcije se sklapaju u običan kofer i putuju svetom, ali kada se razapnu u galeriji, posmatrača ne dočeka toplina zavičaja… Umesto toga, suočeni ste sa sablasnim, eteričnim tavanicama koje lebde u vazduhu, prelepe, ali potpuno bespomoćne da bilo koga zaštite.
Suovi ‘zgaženi pojedinci’
Iza vizuelne privlačnosti tekstilnih soba krije se duboka društvena teskoba. Doovo stvaralaštvo nije samo priča o migraciji, već bespoštedan obračun sa pritiscima kolektiva i gubitkom identiteta. U čuvenoj instalaciji Floor, posetioci hodaju po providnim staklenim pločama ispod kojih leži nepregledno mnoštvo minijaturnih plastičnih figura.
Te sitne prilike, zbijene rame uz rame, naprežu se iz sve snage sa podignutim rukama kako bi izdržale težinu onih koji gaze iznad njih. Prizor je istovremeno zapanjujući i jeziv: anonimna masa doslovno na svojim leđima nosi teret tuđih koraka i čitavog poretka.
Sličnu zebnju izaziva i skulptura Some/One, gde hiljade vojničkih identifikacionih pločica gradi monumentalni carski plašt koji se širi po podu poput blistavog oklopa.
Ipak, unutar tog ratničkog ruha nema tela
Kada posetilac zaviri kroz prorez na grudima, nailazi na ogledalo koje mu uzvraća pogled, postavljajući oporo pitanje: šta od čoveka preostaje kada ga vojni ili društveni aparat uniformiše i pretvori u bezimeni šraf?
U Suovom radu, arhitektura i ljudsko telo su neraskidivo povezani
U višegodišnjem projektu Rubbing/Loving, umetnik nije gradio iluzije, već se upustio u fizički iscrpljujući proces prekrivanja zidova papirom i mukotrpnog trljanja svake grede i brave grafitom. Trljajući papir danima, Do je doslovno izlizao sopstvene jagodice i ostavio sopstveni DNK na papiru, priznajući da u tim trenucima nije bio siguran da li pokušava da sačuva uspomenu na kuću svog oca, arhitekte Su Si-haija, ili da se od nje konačno oslobodi.
Za njega je odeća oduvek predstavljala najmanju arhitekturu – prvo sklonište koje štiti telo. Ipak, rođenje dece promenilo je njegov pogled na svet. Ako su njegove rane svilene kuće nastale dok je bio sam u praznim sobama, roditeljstvo ga je naučilo da dom ne čine zidovi, već ljudi koji stoje između njega i prostora. U radu Memory of Love, Su je u postavu svog starog kaputa ušio džepove isečene sa odeće svojih najbližih, stvarajući prenosivo skrovište satkano od bliskosti.
Povratak u Seul kroz kružni lavirint sećanja
Sva ova pitanja kulminiraju na obimnoj postavci u Nacionalnom muzeju moderne i savremene umetnosti (MMCA) u Seulu, otvorenoj do 9. februara 2027. godine.
Izložba sa više od 500 radova svesno izbegava linearni raspored i vodi posetioca kroz kružni tok, povezujući rane studentske crteže sa kolosalnom instalacijom Perfect Home, u kojoj su spojene osnove svih stanova u kojima je umetnik boravio.
Su pritom odbacuje svaku egzotizaciju sopstvenog porekla: „Da sam odrastao u soliteru u Seulu, sašio bih taj stan od tkanine. Nema tu nikakvog strateškog igranja na kartu tradicije“.
Do Ho Su time ubedljivo pokazuje da suštinsko pitanje migracije nije gde čovek boravi, već šta nosi u sebi kada napusti zidove koje je nekada nazivao domom.