Da li nam je potrebna veštačka inteligencija da bismo pravili filmove?

Film La La Land premijerno je prikazan pre tačno deset godina, 31. avgusta 2016. u okviru takmičarskog programa 73. Filmskog festivala u Veneciji. Pre nekoliko dana, posebna projekcija u domaćim bioskopima povodom ove značajne godišnjice omogućila je onima koji film vole i onima koji ga do sada nisu pogledali, da se u mraku bioskopske sale prepuste šarenom i vibrantnom setu Dejmijana Šazela. La La Land, koji je od 14 tadašnjih nominacija za Oskara, osvojio šest (u jednom kratkom, prolaznom trenutku, čak i sadam), na prvo gledanje (netreniranog oka) može delovati kao romantični mjuzikl.

Zapravo, osim što je promišljena, poetska i emotivna ruminacija o odnosu snova, ljubavi i uspeha, La La Land je jedna od najlepših razglednica koje je jedan filmski reditelj ikada uputio svojoj umetnosti. (Slično ostvarenje skorijeg datuma, dovoljno blisko tom opisu, bio bi film Nouvelle Vague Ričarda Linklejtera).

Jedan od najtemeljnijih slojeva filma, a koji se pred gledaocima kristališe u poslednjim sekvencama, kada se Mia (Ema Stoun) i Sebastijan (Rajan Gosling) ponovo sreću nakon pet godina, jeste vizuelni, visceralni, emotivini omaž filmskom stvaralaštvu od njegovog nastanka, a posebno najuspešnijoj epohi Holivuda. Od romantizovane tuge u očima tokom tih scena može se desiti da vam promakne neka referenca, ali tokom ponovnih gledanja (koje, lično, brojim u desetinama) nepobitne su asocijacije na, krajnje banalno, ali iskreno rečeno, lepotu filmske umetnosti, njenu neumoljivu snagu da obuhvati sve ostale oblike (umetničkog) izražavanja i, (parafraziranim) rečima iz predgovora Teorije filma Dušana Stojanovića, predstavlja najbliže što je čovek prišao Bogu.

Film čine i slika(rstvo), odnosno fotografija, kroz scenografiju svakako skulptura i arhitektura, kroz scenario književna i dramaturška veština, i, nepobitno, muzika. Sinonim mu je totalna umetnost, baš iz simbioze koja je ostvaruje jedino filmskom kamerom.

I na sve to će Gal Gadot i njenog talona slični holivudski akteri reći da generativna veštačka inteligencija treba da postane jedan od alata filmske industrije. Čitajući njene i slične izjave, želela sam (samo) da (utešno) pitam Dejmijana Šazela, šta bi joj on odgovorio? Onda sam se setila da jeste, već, još pre deset godina.

Ako veštačka inteligencija uđe u film, šta će biti sa nama?

Onda sam poželela da reditelje poput njega i Linklejtera pitam, šta će biti sa nama, gledaocima, ako zaista uplivi veštačke inteligencije u filmsku industriju budu onoliki koliko se na tome (očigledno) insistira u holivudskom pogonu. A24 je već potpisao krvlju filmskih radnika da će se tako nešto desiti, pa sada svaki komentar ispod njihovih objava na društvenim mrežama, šta god da je sadržaj te objave, sadrži procentualno dominantno kritizirajuće komentare te odluke.

I tako, filmska traka počinje da liči na vrzino kolo: kakva god bila motivacija, argument ili odbrana odluke da se neki deo filmskog stvaranja prepusti algoritmu, teško mi je da ne pomislim da se na početku tog procesa nalazi vrlo jednostavna računica: kako proizvesti više, brže i jeftinije. Sve ostalo mi, barem za sada, zvuči kao naknadno opravdanje.

Ne verujem da postoji autorski, kreativni ili umetnički razlog zbog kojeg bi neki korak stvaralačkog procesa trebalo prepustiti generativnoj veštačkoj inteligenciji. Ne zato što tehnologija sama po sebi predstavlja suprotnost umetnosti – film je od svog nastanka zavisio od tehnoloških inovacija – već zato što ovde nije reč o novoj kameri, objektivu ili načinu montaže kojim čovek proširuje sopstvene mogućnosti. Reč je o alatu kojem se prepušta deo odluke koja je do sada pripadala autoru.

Možda je upravo tu važnija rasprava o tome da sam naziv veštačka inteligencija podrazumeva mnogo više nego što ti sistemi zaista rade, posebno kada u razgovor uvedemo kreativnost kao jednu od odlika inteligentnog ponašanja. Generativni model može da izračuna verovatnu sledeću sliku, reč ili zvuk na osnovu ogromne količine postojećeg materijala; mnogo mi je teže da prihvatim ideju da na isti način može da poseduje razlog zbog kojeg bi baš ta slika, reč ili zvuk trebalo da postoje.

Šta gubimo onda kada od filmskog procesa počnemo da uklanjamo ljude čije su odluke do sada činile film upravo onim o čemu sam pisala na početku: susretom različitih umetnosti, zanata, znanja, iskustava, senzibiliteta i referenci. Nije mi naročito važno da saznam kojim će se tačno programom generisati kadar, statisti ili deo scenografije. Mnogo me više zanima šta se događa kada producent zaključi da osoba koja bi tu odluku donela više nije neophodna.

Odnos industrije i umetnosti, bilo koje, a posebno filmske, i to posebno holivudske, mada dominantno prisutan u našem vidokrugu, daleko je od jedinog svetozora koji nam je dostupan. Nemam čvrstih temelja – osim lične biografije odgledanih filmova iz ostatka sveta, autroskih, ideološki bezbedno udaljenih paradigmi blokbastera – da budem sigurna da čak i ako Holivud (pro)padne pod okrilje kradljivih ne-kreativnih modela veštačke inteligencije, autorski film nikada neće. Španija je upravo objavila da će je pred Američkom filmskom akademijom predstavljati film La bola negra, dvojca Havijera Kalva i Havijera Ambrosija, fikcionalizovana naracija o stradanju, između ostalih, i Federika Garsije Lorke, jednog od najznačajnjih pesnika španskog govornog područja, streljanog u Građanskom ratu tridesetih godina prošlog veka.

Sama činjenica da i dalje postoje filmovi koji nastaju iz tako specifičnog odnosa prema istoriji, jeziku, ličnom iskustvu i kulturnom pamćenju možda ne predstavlja garanciju, ali jeste podsetnik na ono što algoritam nema: iskustvo iz kojeg potreba da se neka priča ispriča uopšte nastaje.

Ne brine me (više) ni ishod te borbe, kako ćemo zaustaviti uplive veštačke inteligencije i alata zasnovanih na njoj, kako ćemo sprečiti da (holivudski) filmovi poprime (još više) vizuelne karakteristike video-igrica. Gal Gadot ima slobodu da svoj lik generiše. Zapravo, sada se nadam i da hoće. Što više radnika ove industrije bude insistiralo na automatizaciji, generisanju i kompjuterizaciji, to će zasićenje upravo time brže doći. U jednom (ne tako dalekom od nas) trenutku, uliva mi nadu upravo to da će, kao i Dejmijan Šazel, iskrena i iskonska ljudska kreativnost prevagnuti, da će prevagnuti (nikada ostvarena, uvek nedostižna) čovekova težnja da se približi Bogu; autorski, autentičan, ljudski film će nesumnjivo, nedvosmisleno biti jedan (i jedini) način.

Fotografije: Profimedia