Povezano
Navikli smo da tokom septembra i oktobra obližnje gradove ponovo gledamo kao idealne destinacije za kratka jesenja putovanja. Kada celodnevno sedenje u restoranima prestane da bude glavni plan, izložbe u regionu su dobar povod da jedan slobodan vikend organizujemo oko muzeja koji želimo da posetimo. Srećna okolnost je što za neke od najvećih umetničkih događaja ove sezone ne moramo ni da putujemo naročito daleko. Beč i Budimpešta su nam dovoljno blizu da ponekad zaboravimo da govorimo o evropskim umetničkim centrima u kojima možemo da vidimo radove iz nekih od najvažnijih svetskih kolekcija. Sa druge strane, institucije savremene umetnosti u Zagrebu i Ljubljani već neko vreme sve češće nude dovoljan razlog za putovanje sami po sebi.
Picasso – Bacon: What It Feels Like to Be Human, ALBERTINA, Beč
18. septembar 2026 – 31. januar 2027.
Sedamnaestogodišnji Fransis Bejkon je 1927. u Parizu video Pikasove radove i upravo ga je taj susret podstakao da postane slikar. Pikaso nije na isti način bio oblikovan Baconom, ali je pratio njegovu karijeru, dok je Bejkon tokom života pokušavao da se izbori sa ogromnom senkom umetnika koji ga je inicijalno pokrenuo.
Muzej ALBERTINA ih sada suočava kroz oko 70 ključnih radova iz međunarodnih muzeja i privatnih kolekcija. Ono što ih spaja nije stil koliko opsesija ljudskim telom: kod obojice ono može da bude rastavljeno, deformisano, gotovo nasilno rekonstruisano i pretvoreno u sliku želje, straha, bola ili ranjivosti. Tu su portreti, aktovi, borbe, bikovi, religijske reference i tela koja vrlo retko ostaju onakva kakva očekujemo da budu.
Walk This Way. The Art of Walking, Ludwig Museum, Budimpešta
9. oktobar 2026 – 31. januar 2027.
Izložba Walk This Way polazi od jedne toliko svakodnevne aktivnosti da o njoj gotovo nikada ne razmišljamo i pokazuje koliko je puta upravo šetnja postala umetnički čin. Od besciljnih lutanja nadrealista i urbanih dérive praksi do performansa, Land Arta i savremenih društveno angažovanih radova, hodanje ovde postaje način posmatranja grada, mapiranja prostora, protesta, istraživanja i povremenog odbijanja da kroz svet prolazimo tempom koji nam je unapred zadat.
Lista umetnika je dodatni razlog da je stavimo visoko na jesenju listu: Francis Alÿs, Valie Export, Hamish Fulton, Mona Hatoum, Bruce Nauman, Yoko Ono, Paulo Nazareth, Mladen Stilinović i brojni drugi. Muzej Ludwig tako prati ideju hodanja kao umetničke strategije od šezdesetih godina do danas.
Majdal Nateel: Studying the Void of Amputation, MSU Zagreb
10. septembar – 18. oktobar 2026.
Palestinska umetnica Majdal Nateel u Muzeju suvremene umjetnosti predstavlja ciklus od 38 grafika nastalih tokom 2025. godine iz iskustva rata, prisilnog raseljavanja i gubitka doma. Centralna ideja „amputacije“ kod nje ne odnosi se samo na telo: ona postaje način razmišljanja o prekidima sa prostorom, porodicom, sećanjem i ličnom istorijom.
Posebnu težinu radu daje činjenica da je tokom rata izgubljen i njen prethodni umetnički arhiv. Fotografije koje joj je porodica slala tokom raseljavanja u Gazi zato ne prenosi doslovno, niti pokušava da od njih napravi klasičan dokument. Pretvara ih u grafičke tragove: crno-bele fragmente, praznine i ponavljanja kroz koje pokušava da zabeleži ono što može da nestane zajedno sa mestom iz kojeg potiče.
Špela Petrič: Eating Back, Cukrarna, Ljubljana
15. septembar 2026 – 3. januar 2027.
Paradajz, krastavac, algoritam i naše telo na prvi pogled ne obećavaju očiglednu umetničku temu. Kod Špele Petrič upravo odatle počinje priča. Slovenačka intermedijska umetnica i nekadašnja naučna istraživačica sa doktoratom iz biologije u projektu Eating Back ulazi u svet visokotehnoloških industrijskih staklenika. Zanima je šta se dešava kada nešto toliko elementarno kao što je hrana postane proizvod sistema sastavljenog od senzora, podataka, algoritama, automatizacije i precizno kontrolisanih uslova.
Petrič za naš odnos sa takvim sistemima koristi izraz awkward intimacy – neprijatna ili nezgrapna intimnost. Od tehnologije koja proizvodi hranu zavisimo svakodnevno, unosimo rezultate tog sistema doslovno u sopstveno telo, a ipak o njegovom unutrašnjem funkcionisanju uglavnom ne znamo gotovo ništa. Izložba je nastala iz njenih intervencija u industrijskim staklenicima u holandskom Westlandu i ne završava se izlaskom iz Cukrarne: posetioci dobijaju protokole koje mogu da nastave u supermarketu i kod kuće.
