Na 3.500 metara, između Karakola i Kizarta: Kako je Dunja Bajić doživela Kirgistan?

O Kirgistanu ne znam gotovo ništa. Osim toga da je nekada bio deo Sovjetskog Saveza i da bih ga (verovatno) pronašla na mapi Centralne Azije, moje (ne)znanje se završava na tome. Da li je to posledica sopstvene lenjosti ili zanemarivanja ovih krajeva unutar dominantnih (turističkih) narativa, pitanje je na koje ne umem sasvim da odgovorim.

Poslednjih godina je, međutim, (moja) izloženost ovom delu sveta, barem ona virtuelna, veća. Na društvenim mrežama sve češće nailazim na prizore iz Uzbekistana, Kazahstana, Kirgistana i Gruzije; ogromne otvorene predele, jezera, planinske puteve, jahače i jurte. Nekoliko atraktivnih fotografija, viđenih u (najviše) četvrtini minuta, ipak, nije dovoljo, pa ne mogu da tvrdim da se moje razumevanje tamošnje kulture, običaja i svakodnevnog života proporcionalno povećalo sa brojem odgledanih Instagram story-ja.

Ipak, bilo je dovoljno da probudi radoznalost. Zato, kada je fotografkinja, travel writer i stručnjakinja za komunikacije Dunja Bajić na svom profilu podelila kadrove sa putovanja u Kirgistan, prvo što sam pomisilila bilo je – konačno imam nekoga da pitam za odgovore.

Kirgistan i sve što (ne) znamo o ovoj zemlji

Kirgistan je zemlja bez izlaza na more, smeštena između Kazahstana, Uzbekistana, Tadžikistana i Kine, i gotovo je u potpunosti određena planinama: čak 94 odsto teritorije nalazi se iznad 1.000 metara nadmorske visine, a prosečna nadmorska visina iznosi oko 2.750 metara. Tjen Šan prolazi kroz veliki deo zemlje, dok se na jugu teren nastavlja prema Pamirskom sistemu. Ovakva geografska panorama tesno je povezana i istorija života na tom prostoru. Stari putevi svile prolazili su kroz ovaj prostor, povezujući upravo naseljene i nomadske zajednice Centralne Azije. Unesko kirgisko kulturno nasleđe direktno vezuje za nomadski način života; tokom sovjetskog perioda i politike prisilnog naseljavanja deo tih praksi bio je potisnut, da bi nakon sticanja nezavisnosti 1991. usledilo njihovo intenzivnije očuvanje i obnavljanje.

Zato sam želela da je pitam upravo ono što fotografija ne može sasvim da prenese. Kako izgleda provesti dane krećući se na konjima kroz Tjen Šan, na visinama od oko 3.500 metara? Šta se promeni kada se sa obale Isik-Kula krene prema Song-Kulu i mestima do kojih put više nije najjednostavnija stvar na svetu? Kako izgleda svakodnevica ljudi za koje konj, jurta i sezonsko kretanje nisu romantična predstava nekog prošlog vremena? I, možda najvažnije, koliko se zemlja koju smo prethodno upoznali uglavnom preko slika promeni kada u njoj zaista provedemo neko vreme?

Kroz Dunjin svetozor do sada otkrila sam mnoga mesta; njenom oku i objektivu verujem upravo zbog osećaja koji imam, a koji se ne događa sa svakom fotografijom (sa nečijeg putovanja). Kroz nekoliko kadrova osetim prostore koje posećuje. Kako je doživela jahanje kroz proplanke Tjan Šena? Kako je doživela ono što se fotografijama ne može preneti – ljude i kontakt sa kulturom koja nam je (naizgled) daleka?

Dunja Bajić podelila je svoje (vizuelne, analogne i digitalne) utiske

Putovala si na mnoge destinacije, uključujući i one dalje kao što je Japan. Međutim, Kirgistan nije česta, popularna destinacija. Šta je tebe privuklo baš ovoj zemlji?

U poslednje vreme bih, intenzivnije nego ikada, volela da vidim mesta koja su mi kulturološki što dalja i nepoznatija. Ujedno, sebi sam postavila cilj da ove godine obiđem bar jedno mesto u Aziji. Otkrivajući Centralnu Aziju kroz putopise i fotografije, shvatila sam da su ovi predeli baš takvi – novi, izazovni, inspirativni, a da bih ujedno provela puno vremena u prirodi, što se u poslednje vreme takođe trudim da prioritizujem kad god je moguće. Svidelo mi se i što turizam i dalje nije značajno razvijen, pa su šanse za autentično iskustvo još izraženije.

Koji je bio tvoj prvi utisak kada si stigla?

Prva stanica bio je Kazahstan, tako da smo u Kirgistan ušli preko nekonvencionalne granice koja je otvorena samo leti. Iako već polako naviknuti na fascinantnu prirodu, prvi utisak u zemlji bio je da sve oko nas kao magijom izgleda još zelenije po samom prelasku te neucrtane linije.

Koje si sve oblasti i mesta obišla tokom putovanja? 

Dosta sam ponosna na putanju celog putovanja, za koju ujedno mogu da zahvalim prijatelju koji je uradio većinu istraživanja i posla tim povodom. Od granice na kojoj smo ušli u zemlju i severoistoka, kretali smo se južnije i zapadnije, pa je to izgledalo nekako ovako: Karakol, Altin-Arašan, jezero Isik-Kul i okolina, Kizart, iz koga smo krenuli na trodnevno jahanje do i od Song-Kul jezera, različitim putanjama. Sve završavamo u Biškeku, pre nego što ćemo se jedne noći uputiti ka kući.

Značajan deo vremena provela si van gradova, u ruralnim krajevima i prirodi. Zašto ti je bilo važno da upoznaš upravo taj deo Kirgistana i koliko je to oblikovalo tvoj doživljaj tamošnje kulture? 

Apsolutni prioritet bio je da što više vremena koje imamo na raspolaganju provedemo u prirodi, a ne gradovima. Verujem da se tu vraćamo na tačku od koje smo krenule u ovom razgovoru – Kirgistan je mesto koje i dalje može da ponudi gotovo netaknutu prirodu i autentična iskustva, koja su ujedno mnogo drugačija od donekle poznate sredine kakav je bilo koji od većih gradova u ovoj zemlji. Ako znam da ću se kretati kroz planine i hiljade metara nadmorske visine, okružena životinjama i sa vrlo malo ljudi, to mi čini ovaj izbor izuzetno jednostavnim.

Koje mesto ili predeo ti je bio vizuelno najupečatljiviji?

Iako niko ne bi mogao da pretpostavi da će ovo pitanje to da izazove, malo se osećam kao kad si dete, pa te neko pita da li više voliš mamu ili tatu. Doduše, to osećanje je u ovom slučaju dobra stvar, a ja ću se potruditi da izaberem. Rekla bih da je to unutrašnjost Tjen Šan planina, jednog od najvećih planinskih sistema Centralne Azije. Putanje kojima se na konjima krećemo ka Song-Kul jezeru vode nas do nadmorskih visina od oko 3500 metara, preko zlatnih stepa, pa strmih, izrazito zelenih brda, preko kojih se mimoilazimo sa stotinama životinja. Na momenat se pitam da li je ovo zapravo moj život u tom trenutku i kako se to sve baš u njemu desilo.

Bez obzira na to koliko smo danas globalno povezani i koliko (verujemo da) neku zemlju i kulturu poznajemo zbog onoga što vidimo na mrežama, i dalje se često desi da na putovanju doživimo „kulturološke šokove“, posebno na mestima koja nisu u toj meri „viđena“ kao što je Kirgistan. Da li si doživela tako nešto? Koje razlike u navikama, običajima, svakodnevnom životu su te najviše iznenadile?

Iako ne bih mogla da kažem da su me iznenadile, svakako su najizraženije razlike koje u Kirgistanu potiču od nomadskog načina života. Svakodnevne obaveze, kretanje, odrastanje, pa i sport. Iako to nije izolovan slučaj baš u ovoj sredini, izuzetno mlada deca učestvuju u poslovima oko domaćinstava. Jeste me blago zapanjilo kada smo u 22 časa, u planinama u kojima nema civilizacije ni ljudi, osim nas koji vrlo iznimno prolazimo kolima u to doba, videli dečaka koji na svom konju, kroz mrkli mrak i društvo mnogih drugih „opasnih“ životinja vodi još tri konja, jasno odavajući utisak nekoga ko je na svojoj redovnoj ruti.

Kirgistan je mesto koje i dalje može da ponudi gotovo netaknutu prirodu i autentična iskustva, koja su ujedno mnogo drugačija od donekle poznate sredine kakav je bilo koji od većih gradova u ovoj zemlji.

Kako bi opisala kirgistansku gastronomiju, ako si imala prilike da probaš lokalne namirnice i jela?

U ruralnijim sredinama, ishrana je prilično jednostavna i svrsishodna, prema onome šta smo mi imali prilike da probamo. Ipak, njihova kuhinja obiluje domaćim sastojcima i to se oseti. Zabavno je ujedno i kako hrana uvek najbolje ukazuje na multikulturalne sredine i različite uticaje u njima.

Kakve su bile tvoje interakcije sa ljudima koje si tamo upoznala? 

Gostoprimstvo igra značajnu ulogu kod nomadskih naroda, logično. Verujem da je istu odigralo i kroz moje iskustvo.

Koje stereotipe ili (pogrešne) predstave o Kirgistanu si i sama imala pre puta, a koje bi sada volela da promeniš kod ljudi koji tu zemlju nikada nisu posetili?

Ne bih da ovo zvuči puritanski, ali generalno se trudim da se ne držim stereotipa i predrasuda. Verujem da u istraživanju i pribavljanju informacija leži moć, pa bih uvek savetovala ljudima da tim putem odluče koja mesta su realistično za njih, a koja ne.

Putanje kojima se na konjima krećemo ka Song-Kul jezeru vode nas do nadmorskih visina od oko 3500 metara, preko zlatnih stepa, pa strmih, izrazito zelenih brda, preko kojih se mimoilazimo sa stotinama životinja. Na momenat se pitam da li je ovo zapravo moj život u tom trenutku i kako se to sve baš u njemu desilo.

Koji predeo ili iskustvo tokom boravka u Kirgistanu ti je bilo najteže zabeležiti foto-aparatom i zašto?

Rekla bih – sve. Nekoliko puta u toku putovanja sam prijateljima ponovila kako se osećam da stvari oko mene izgledaju toliko fascinantno, da imam ideju da ništa od toga ne može da se prenese, koliko god i kako god okinula. Nadam se da nisam bila u pravu baš u potpunosti.

Šta bi savetovala nekome ko se odluči da poseti Kirgistan: šta ne treba da propusti, šta treba da zna pre nego što krene?

Treba da znaju da ako vole izuzetno komforna putovanja, ovo nije mesto za njih, pod uslovom da žele autentično iskustvo. Ipak, ono je najverovatnije jedan od najrewarding izazova koje su do sada prevazišli.

Ukoliko bi izdvojila jedno iskustvo ili situaciju po kojoj ćeš pamtiti Kirgistan, šta bi to bilo?

Pamtiću silazak nazad u Kizart na poslednjem danu jahanja. Na konjima smo, na zemljanom putu, odnosno strmini, nesagledivoj visini i, na trenutke, na litici. Mogla bih da ostavim odgovor na tome, ali – osećaj dostignuća, ponosa i olakšanja kakav možda nikada do sada u tom smislu nisam osetila. To ujedno sumira i osećanja po pitanju ovog celog putovanja.

Fotografije: Dunja Bajić