Afrički safari: S one druge strane „Kralja lavova“
Putovanje kroz dve afričke države, safari iskustva, i hakuna matata
Povezano
Safari je verovatno na listi putovanja o kojima mnogi maštaju, ali se malo njih zaista odluči da ih ostvari. Afrika je daleka, putovanje je skupo, a dve nedelje provedene u stalnom pokretu nisu svačija ideja odmora. Ipak neke destinacije godinama ostaju na listi želja, sve dok se jednog dana ne odlučimo da ih konačno posetimo.
Kod mene je Afrika na toj listi još od studentskih dana, kada sam je upoznavao kroz predmete posvećene afričkoj i afroameričkoj književnosti. Želja da doživim i atmosferu Diznijevog Kralja lavova izvan ekrana samo je dodatno pojačala tu radoznalost. Ostalo je pitanje odakle početi. Izbor je pao na Keniju i Tanzaniju, dve zemlje poznate po safarijima, ali i dovoljno različite da putovanje bude samo potraga za životinjama.
Nakon ovog putovanja mogu da kažem da postoje mesta sa kojih se zapravo nikada i ne vratite sasvim, jer nastavljaju da žive u vašim mislima i dugo nakon povratka kući.
Sve počinje prvim jumbo (zdravo) lokalnom prodavcu, a nastavlja se vrlo ranim ustajanjima, prašinom koja se zavlači u svaki deo obuće i odeće i vožnjama po putevima koji često više liče na improvizovane staze nego na saobraćajnice. Nije slučajno što se takve vožnje nazivaju afričkim masažama. A onda, svaki put kada vozač ili rendžer uspori, uzbuđenje opet raste, jer je možda tu lav, slon ili neka druga životinja koju smo do tada videli samo na ekranu.
Sve to zajedno stvara iskustvo zbog kojeg svakodnevne stvari koje smo kod kuće uzimali zdravo za gotovo počinju da izgledaju drugačije. Ponekad je dovoljno samo promeniti okruženje da bismo ponovo primetili ono što smo prestali da cenimo.
Kroz Keniju i Tanzaniju putovali smo više od deset dana, a poslednjih pet ostavili smo za Zanzibar, sasvim drugačiji deo Tanzanije od njenog kontinentalnog dela. Zato ovo neće biti samo priča o tome gde smo videli lava ili koliko smo slonova prebrojali, već priča o dve istočnoafričke zemlje koje nekom sa strane mogu delovati isto, a koje su nam tokom putovanja pokazale da svaka ima svoj ritam i to svoje nešto.
Afrika nije samo lav koji se odmara u travi, niti je samo slon koji polako šeta sa svojom porodicom preko savane, ili zalazak sunca koji izgleda kao da je ispao iz filma.
Afrika su i ljudi, gradovi, njihova svakodnevnica, istorija.
U jednoj rečenici, kontinent na kom se život odvija nezavisno od toga što smo mi došli da ga posmatramo.
Najrobi, Kenija: Dobro došli u Afriku, pazite gde hodate
Naša prva stanica bio je Najrobi, glavni grad Kenije i jedno od važnih poslovnih sedišta istočne Afrike. To je grad velikih kontrasta, i slagao bih kada bih rekao da mi se svideo. Na jednoj strani ulice mogu se videti gomile otpada, plastike i đonova stari cipela, dok se na drugoj nalaze uređeni delovi grada, poslovne zgrade i bogatije četvrti poput Westlandsa, gde mora da se plati posebna taksa ako želite tuda da se provozate.
U Najrobiju sam brzo primetio i koliko se drugačije doživljava odnos između turista i lokalnog stanovništa. Čak i obične molbe, poput pitanja da li neko može da nas fotografiše, vrlo često su dolazile uz očekivanje bakšiša. To može da stvori utisak da vas ljudi posmatraju prvenstveno kao izvor zarade. Ali mislim da je u ovom slučaju važno imati na umu i ekonomsku realnost u kojoj većina ljudi ovde živi, kao i činjenicu da turizam predstavlja priliku za zaradu koju ne mogu svi sebi da priušte na druge načine.
Minimalna plata u Keniji je negde oko $130, dok su plate ljudi koji rade u državnom sektoru manje od $300. Upravo zbog toga, i što ne mogu da računaju na državnu penziju, lokalci često imaju i po desetoro dece koje posmatraju kao svoju investiciju, jer je vera da će ih bar jedno od dece izdržavati u poznim godinama jedino na šta mogu računati.
Prelazak ulice u Najrobiju je poseban izazov, i nije ni čudno što lokalci prelaze ulicu u grupicama, kako ih nijedan automobil ne bi udario. Najrobi je glavni grad gde su pešački prelazi i semafori skoro pa misaoni pojam (osim ako ne govorimo o samom centru grada), gde svako vozi gde god i kako god hoće, i gde ćete videti svakakva prevozna sredstva – od novijih automobila, starih Tojota, tuk tukova i motora, pa sve do gradskih autobusa koji su ukrašeni raznim grafitima, ali najčešće crtežima Isusa Hrista ispod kojih stoji poneki religijski inspirativni citat, kao što je God Loves Us All.
Pre dolaska smo slušali dosta upozorenja o bezbednosti u Najrobiju, pa smo i sami bili oprezniji nego što bismo bili u nekom evropskom gradu. Posebno nam je skrenuta pažnja na šetnje nakon mraka i na to da je bolje koristiti prevoz nego nasumično lutati ulicama. Ali postoji caka i kada je reč o prevozu, jer je najsigurnije prevozno sredstvo Uber, što je meni bilo prilično zanimljivo jer nisam očekivao da ću moći da pozovem Uber u gradu gde ne smem da operem zube vodom iz česme. Bilo je dobacivanja i donekle neprijatnih situacija.
Neko će reći “obrnuti rasizam”, ali mislim da mi nismo ni svesni kakve su stvari sve belci tamo radili u prethodnih nekoliko vekova, i kako bi mi reagovali da se nama desila slična situacija. Cene u gradu su vrlo slične cenama u Srbiji, ali koliko god lokalno da prodavnica ili restoran deluju, evidentno je tu zbog velikog broja safari turista. Lokalci se snalaze na drugačiji način.
Masai Mara i jezero Najvaša, Kenija: Kada se nađeš u tuđem lancu ishrane
Međutim, nije Najrobi taj zbog koga smo odučili da posetimo Keniju, već safari iskustvo. Safari na svahili jeziku znači putovanje, ali se značenje reči promenilo u poslednjih nekoliko decenija. Kada je reč o kenijskim safarijima, bitno je znati da postoji nekoliko nacionalnih parkova koje vredi posetiti, ali je Masai Mara najpopularniji i najbolji.
Ime ovog nacionalnog parka potiče od plemena Masai, koje živi kako na obodima ovog nacionalnog parka, tako i širom Kenije. Čak i Najrobi ima mnogo članova Masai plemena, ali oni žive modernim gradskim životom (koliko to Najrobi dozvoljava). Članovi plemena koji žive u ruralnim delovima, ipak, žive onaj tradicionalni plemenski život. Tokom putovanja saznali smo malo više o njihovom životu, povezanosti sa stokom, tradicionalnim načinima ishrane i životu u zajednicama koje su se generacijama prilagođavale uslovima ovog područja.
Poligamisti su, i žive u kućama koje su sagrađene od blata i kravljeg izmeta. U ovim prostorijama žive sa ženama i decom negde oko 9 godina, posle čega se celo pleme seli i gradi nove kuće na nekoj drugoj lokaciji. Masaijevci gaje stoku, njome se hrane, a muškarci piju kravlje mleko pomešano sa kravljom krvlju zbog snage. Svi oni služe kao čuvari nacionalnih parkova i kenijske prirode, i zato ih je mnogo na ulazima u nacionalni park.
Ali iskustvo ulaska u ovaj rezervat je apsolutno jedinstven. Masai Mara je nacionalni park u Keniji koji se nastavlja na nacionalni park Serengeti u Tanzaniji, i sve skupa predstavlja jedno posebno prostranstvo u kojoj divlje životinje žive i u kome je lanac ishrane gledaocima na izvol’te. Videti to prostranstvo, bez i jedne građevine; voziti se sa rendžerom pored životinjskih leševa koje jedu ptice grabljivice i šakali, lobanjama mrtvih životinja koje stoje tu čekajući da ih zemlja proguta je iskustvo za sebe.
Ništa vas ne može pripremiti na scenu u kojoj vozite nacionalnim parkom i pored vas se pojavi porodica slonova ili nosoroga, videti lavove koji trče savanom u potrazi za hranom, ili geparda kako nogu pred nogu korača kroz stado gnuova i zebri koje se panično sklanjaju.
Na safariju se često govori o “Velikih pet”: lavu, leopardu, slonu, afričkom bivolu i nosorogu. Naziv potiče iz vremena lova na krupnu divljač, kada su ove životinje smatrale posebno opasnim i zahtevnim za lov. Danas je mnogim posetiocima cilj da ih sve vide tokom jednog putovanja, mada to nikada nije zagarantovano; zapravo, vrlo je retko.
Jezero Najvaša ponudio nam je drugačiji safari. Umesto da divlje životinje posmatramo iz vozila, deo iskustva bio je hodanje kroz prirodu, u području gde je moguće susresti zebre, žirafe i gnuove. Do polazne tačke stigli smo čamcem, prolazeći pored jezera na kojem živi veliki broj nilskih konja. Ovde nema predatora, osim hijena, koje izlaze isključivo noću, tako da je jedino što od hijene možete videti u toku dana ulaz u njenu jazbinu. Ali zato ćete moći bez problema da šetate pored gnuova, zebri i žirafi, naravno bez ikakvih dodira.
Ne želite da vas zebra šutne.
Kilimandžaro, Tanzanija: Od savane do prašume za par sati
Čak i da prespavate granicu i ulazak u Tanzaniju, biće vam potpuno jasno da ste izašli iz Kenije i ušli u neku novu državu, jer je okolina mnogo zelenija. U samom podnožju Kilimandžara smenjivale su se planteže banana i palme pored puta. Posle dana provedenih u savani, ovo je bio sasvim drugačiji pejzaž i drugačiji ritam putovanja.
Uspon na Kilimandžaro zahteva nekoliko dana napornog hodanja i ozbiljnu pripremu, ali planina ne mora da se osvoji da bi se doživela. Njeno podnožje nudi drugačiju vrstu iskustva, kroz prašume, lokalna sela i svakodnevnicu ljudi koji žive u njenoj blizini. Ovaj deo Tanzanije doneo nam je jedno novo iskustvo ovoj afričkoj ekspediciji, ono malo više džunglastično. Prašume su nestvarne, kao da su izašle iz serije Lost, a malo jači hajking vas može dovest i do Ndoro vodopada koji je ušuškan u totalnom zelenilu i divljoj prirodi.
Ovde takođe možete pronaći i mesta gde će vas naučiti kako se prave tanzanijske kafe arabika i robusta, ali i saznati malo više o afričkom plemenu Čaga, starom neprijatelju prethodno pomenutog plemena Masai. I dan danas ovde postoje podzemne pećine plemena Čaga, u kojima su se skrivali u stotinama od Masaijevaca, i koje možete obići sa lokalnim vodičima.
Tanzanijci su mnogo topliji od Kenijaca, koji sve posmatraju kroz rad i kroz novac. Oni su donekle drugačiji – siromašniji su od Kenijaca svakako, ali život posmatraju kroz ružičastije naočare. Njima je drago da imaju to koliko imaju, jer sudeći po njima, uvek može gore. Žive u jednoj totalnoj autokratiji. Priča se da je predsednica republike, od milja prozvana Mama Samia (koja je došla na vlast nakon što je, kao potpredsednica, nasledila prethodnog preminulog predsednika), ukinula internet i struju na 7 dana pred izbore, pohapsila sve svoje političke protivnike i osigurala sebi pobedu na novim izborima sa čak 96%.
Ngorongoro, Tanzanija: Krater pun života i šta raditi kada se auto pokvari na teritoriji leoparda
Posle nekoliko dana provedenih među zelenilom u podnožju Kilimandžara, ponovo smo se vratili safariju. Ovog puta, naša destinacija bio je Ngorongoro, zaštićeno područje (UNESCO) poznato po ogromnom vulkanskom krateru i neobičnom ekosistemu koji se u njemu razvio.
Naime, pre 2-3 miliona godina, Ngorongoro je bila vulkanska planina, koja je implodirala i napravila krater prečnika 260 kvadratnih kilometara koji se još tad nastanio životinjama. One i dan danas žive u ovom uokvirenom prostoru, bez mogućnosti da negde odu. Zbog toga, on predstavlja jedan potpuno jedinstven ekosistem koji se sastoji od različitih pejzaža: u njemu imate i savane, i jezero, i šume, i prerije. Stanište je stotinama različitih životinjskih vrsta (uključujući i “Velikih 5”) i velikom broju flamingosa koji se roze iz daljine.
Za razliku od Masai Mare i Serengetija, gde vozilom možete prići životinjama, to nije slučaj u Ngorongoro krateru. Ovde tačno postoje zemljane staze kojima vozila mogu ići, i životinje se uglavnom vide izdaleka, osim ako nemate baš veliku sreću da se one nađu pored vas. Ali Ngorongoro se ne posećuje samo zbog životinja, već i zbog te nestvarne prirode koja je ostala netaknuta skoro 2-3 miliona godina.
Jako je zanimljiva (i donekle tužna) situacija nosoroga ovde. Nosorog je vrlo ugrožena vrsta, kako u Keniji tako i u Tanzaniji, i turisti koji se opredele za safari ture vrlo često odu kući bez da su videli ijednog na svom putovanju. Crni nosorog je vrsta koja živi u ovom krateru, i to je jedina životinja koju rendžeri prate pomoću GPS-a koji im se nalazi na nogama. Ovo je od skora rešenje za krivolov, koji je čest u ovim delovima Afrike.
Do skoro su se nosorozima skraćivali rogovi, jer u tom slučaju oni ne vrede na crnom tržištu ništa. Danas, ove životinej uglavnom imaju svoj pun rog, ali su obeležene nanogicom pomoću koje rendžeri mogu da ih prate i uvek znaju gde su i da li su u opasnosti.
Ali dok smo tražili leoparda, dogodilo se nešto što nas je podsetilo da safari nije baš predvidiva avantura. Kola su se pokvarila usred nacionalnog parka, u delu bogatom šibljem i drvećem, a rendžer je morao da izađe i pokuša da ih popravi. Nama je samo rekao da gledamo kroz otvor na krovu i pratimo da li nam se nešto približava.
Nije baš prijatan osećaj kada sedite u vozilu u sred divljine, ne znate šta može da se pojavi, a osoba koja bi trebalo da vas čuva stoji napolju i popravlja motor. Srećom, ubrzo su stigli drugi rendžeri da pomognu. Među rendžerima postoji nepisano pravilo da se pomaže onome ko se naše u problemu. Nije bilo važno čija su se kola pokvarila niti ko je bio zadužen za koga.
Kada je neko u nevolji, ostali dolaze da pomognu.
I nakon tridesetak minuta, kvar je rešen, leopard nije viđen, nismo bili napadnuti ni od strane lavova, i krenuli smo na izlazu iz Ngorongoro kratera.
Zanzibar: Pole pole i plaže koje nestaju
Zanzibar je došao kao savršen završetak ove afričke ekspedicije. Posle skoro deset dana konstantne akcije, ranih ustajanja i vožnji kroz nacionalne parkove, nekoliko dana odmora na ostrvu bilo je i više nego dobrodošlo. Zanzibar pripada Tanzaniji, ali ima svoju posebnu istoriju. Kontinentalni deo današnje Tanzanije nekada se zvao Tanganjika, dok je Zanzibar bio posebna država. Ujedinjenjem 1964. godine nastala je današnja Tanzanija.
Za razliku od drugih delova Tanzanije (i Kenije), Zanzibar najbolje opisuju tropske plaže sa palmama i belim peskom, plantaže banana svuda pored puta. Izuzetno je popularno turističko mesto, i sve se više i više gradi. Lokalci su izuzetno prijatni i društveni, siromašniji su čak i od kontinentalnih Tanzanijaca, ali im je pogled na život izuzetno pozitivan. Bave se proizvodnjom banane, različitih začina i kafe, i vode se onom najpopularnijom afričkom – hakuna matata (nema problema), kao i pole pole (sve ćemo polako).
Na Zanzibaru ne možete očekivati da ćete svoju narudžbinu dobiti odmah, nekad ćete čekati i po sat i po vremena, i morate se pripremiti na to da ona možda stigne pogrešna. Možete se žaliti, biće hakuna matata, ali opet ćete čekati sat i po i na tu novu porudžbinu. Ako to ne možete da tolerišete, onda se pripremite na to da ćete se sigurno iznervirati par puta.
Plima i oseka su izuzetno jake na Zanzibaru, pa tako jedna plaža koju vidite ujutru iz hotela može da nestane, i da se pomeri čak nekoliko kilometara popodne. Ako se ujutru probudite sa plažom koja je pobegla nekoliko kilometara, moći ćete da vidite lokalce koji u plićaku uzgajaju morske alge koje kasnije prodaju kako bi zaradili to malo što mogu za život.
Upravo zbog plime i oseke se preporučuju male ekskurzije na drugim plažama širom ostrva, kako biste na najbolji mogući način mogli da provedete vreme ovde. Postoji posebna aplikacija za telefon preko koje uvek možete videti kakva je situacija sa plimom i osekom na ostrvu i kada će se situacija u toku dana promeniti, tako da nikad ne morate nagađati gde ima vode da se kupate a gde ne.
Na Zanzibaru takođe možete posetiti i lokalne škole; sve će biti vrlo rade da vas ugoste ali će očekivati neku malu vrstu donacije koja može da se ogleda i u $10, jer mališanima ovde znači apsolutno svaki dolar. Svako selo na Zanzibaru ima svoju školu (neka malo veća sela i više), i svaka škola broji preko 1000 đaka. Odeljenja uglavnom imaju od 50 – 80 đaka, a siročići čak mogu i da spavaju u školi.
Poseta lokalnim školama može biti i jako dirljivo i srceparajuće iskustvo, ali je preporuka svih da ipak preskočite ako mislite da ćete se zaplakati, jer mališani ne razumeju zašto turisti plaču kada dođu da ih posete. Bitno je takođe napomenuti da je stanovništvo na Zanzibaru u 95% slučajeva muslimanske veroispovesti, tako da sve devojčice nose posebnu vrstu školske uniforme.
Neke stvari ne treba ostaviti na listi želja
Kada se osvrnem na ovo putovanje, čini mi se da smo za nešto više od dve nedelje uspeli da doživimo nekoliko potpuno različitih svetova. Videli smo haotične ulice Najrobija, beskrajne kenijske savane, zelenilo podnožja Kilimandžara, pa sve do tropskih plaža Zanzibara. Videli smo i životinje koje smo do tada poznavali samo iz dokumentarac, upoznali ljude čija se svakodnevnica umnogome razlikuje od naše i proveli vreme u okruženjima koja je teško dočarati nekome ko ih nije doživeo.
Ovo nije bilo putovanje na kom je sve bilo savršeno, i sigurno ne putovanje za svakoga. Bilo je prašine, umora, ranih ustajanja, nepredvidivih situacija, čekanja i trenutaka kada smo se pitali šta nam je sve ovo trebalo. Ali valjda baš te stvari postaju priče koje prepričavamo.
Jer kada se udaljimo od svega što nam je poznato, počnemo drugačije da gledamo na svet oko sebe, pa i na sopstveni život.
Ako me je ovo putovanje nečemu naučilo, onda je to da neke stvari zaista treba doživeti, umesto da ih zauvek čuvamo na listi želje. Pokazaće nam koliko je svet veliki, koliko različitih načina života postoji i koliko toga još imamo da vidimo i razumemo.
Fotografije: Marko Kovačević