Beč je filmski grad. Beč je grad u kojem se kultura odlaska u bioskop još uvek neguje sa gotovo istom pažnjom kao decenijama ranije. Dok su mnoge evropske prestonice svoje stare bioskopske sale prepustile multipleksima, prodavnicama i drugim komercijalnim sadržajima, a projekcije odvele u shopping centre, bioskopi u Beču opstali su kroz čitav niz nezavisnih bioskopa koji čuvaju arhitektonsko nasleđe, prikazuju filmove u originalnim verzijama i neguju drugačiji odnos prema filmskoj umetnosti.
Posebno mesto među njima zauzimaju takozvani kino-barovi. Kada se filmski entuzijasti bore za očuvanje bioskopske kulture, jedan od njihovih najsnažnijih argumenata gotovo uvek tiče se kolektivnog iskustva koje se ne može reprodukovati gledanjem filma kod kuće, pred televizorom (ili, ne daj bože, ekranom laptopa). Nije reč samo o većoj slici ili kvalitetnijem zvuku (mada su i to nepobitne prednosti bioskopske sale), već pre svega o osećaju zajedništva, pripadanja i deljenog iskustva, koji nam u individualizovanoj svakodnevici nedostaje više nego ikada.
U tom smislu, kino-barovi su mesta za čiju bih se revitalizaciju posebno zalagala. Oni iskustvo gledanja filma produžavaju izvan bioskopske sale, podsećajući nas da je podjednako važno imati prostor u kojem ćemo o odgledanom i razgovarati.
Burg Kino
Nedaleko od Bečke državne opere, na čuvenom Ringu, nalazi se Burg Kino, jedno od najstarijih bioskopskih zdanja na svetu koja su i danas u funkciji. Osnovan 1912. godine, ovaj bioskop preživeo je smenu filmskih epoha, od nemog filma i pojave zvuka do digitalne projekcije, pritom sačuvavši nešto od atmosfere koja se danas retko sreće.
Njegova najveća posebnost nije, međutim, (samo) njegova dugovečnost. Burg Kino je među prvim austrijskim bioskopima počeo da prikazuje zvučne filmove, a tokom tridesetih godina prošlog veka izgradio je reputaciju zahvaljujući projekcijama stranih ostvarenja u originalnom jeziku. U posleratnim decenijama, od pedesetih do sedamdesetih, bio je jedini bioskop u nemačkom govornom području, izuzev Švajcarske, koji je redovno negovao ovakvu programsku politiku.
Na njegovom platnu smenjivali su se filmovi Čarlija Čaplina, Frica Langa, Alfreda Hičkoka, Federika Felinija, Žan-Lika Godara i drugih velikana sedme umetnosti. Istorija bioskopa odražava i političke lomove XX veka – projekciju Ejzenštajnovog Oklopnjače Potemkin pratili su protesti nacista, dok je tokom nacističkog perioda sam bioskop bio predmet prisilnog oduzimanja od vlasnika.
Ipak, najpoznatija i najznačajnija tradicija Burg Kina vezana je za film Treći čovek (eng. The Third Man) Kerola Rida iz 1949. godine. Ovaj noir klasik sa Orsonom Velsom, snimljen na ulicama posleratnog Beča, neizostavan je deo redovnog repertoara još od 1980. godine. Teško je zamisliti prikladnije mesto za njegovo gledanje od bioskopa udaljenog svega nekoliko minuta hoda od nekih od lokacija na kojima je film nastao.
Enterijer dodatno pojačava utisak putovanja kroz vreme. Veliku salu karakterišu crvena tapacirana sedišta, balkon, prigušena svetla i klasična bioskopska arhitektura, dok svetleća tabla iznad ulaza, sa nazivima filmova ispisanim velikim slovima, evocira vreme pre digitalnih reklamnih displeja.
Za razliku od ostala dva mesta na ovoj listi, Burg Kino ima skromniji bioskopski bife u kojem možete uzeti piće pre projekcije.
Schikaneder
Ako je Burg Kino mesto za ljubitelje filmske istorije, Schikaneder je mesto za one koji žele da osete savremenu, pomalo neurednu i izrazito živu kulturnu scenu Beča. Smešten u četvrtom okrugu, nedaleko od Naschmarkta, Schikaneder predstavlja neobičan hibrid nezavisnog bioskopa, bara, prostora za performanse i noćnog izlaska. Njegova istorija seže do početka XX veka, a ime nosi po Emanuelu Šikanederu, austrijskom pozorišnom umetniku i libretisti Mocartove Čarobne frule, čija je premijera održana upravo u ovom delu grada.
Iako je bioskop decenijama menjao vlasnike i programski identitet, savremeni Schikaneder oblikovan je krajem devedesetih godina, kada je prostor dobio koncept koji spaja film, scenu i bar. Vremenom je postao jedno od prepoznatljivih okupljališta bečkih umetnika, studenata i ljubitelja alternativne kulture.
Njegov enterijer gotovo je suprotnost elegantnim, pažljivo restauriranim istorijskim lokalima po kojima je Beč poznat. Stare sofe i fotelje, različiti komadi nameštaja, industrijski detalji, prigušeno osvetljenje i neonska svetla stvaraju atmosferu dnevne sobe u koju je neko sasvim slučajno smestio bioskopsko platno i ozbiljno opremljen bar. Upravo taj pomalo improvizovani karakter čini ga privlačnim.
U maloj bioskopskoj sali prikazuju se nezavisni, autorski i eksperimentalni filmovi, često oni koje je teško pronaći na redovnom repertoaru. Međutim, Schikaneder nije prostor koji živi isključivo od projekcija. Njegov bar ima sopstvenu publiku, a DJ večeri, uz muziku koja se kreće od indie rock-a do house-a i techna, neretko pretvaraju mirno filmsko veče u izlazak koji traje znatno duže od planiranog. Ovo je, zapravo, idealno mesto za spontano veče: možete svratiti na pivo, ostati na filmu za koji prethodno niste ni čuli, a zatim provesti još nekoliko sati razgovarajući o njemu.
Filmcasino
Među brojnim istorijskim bioskopima Beča, Filmcasino zauzima posebno mesto zahvaljujući enterijeru koji izgleda kao pažljivo očuvana filmska scenografija iz sredine prošlog veka. Na ovoj adresi filmovi se prikazuju još od 1911. godine, kada je otvoren bioskop koji će kasnije nositi naziv Margaretner Bürgerkino. Tokom narednih decenija prostor je prošao kroz brojne transformacije, uključujući i mračan period nacizma, kada je oduzet jevrejskim vlasnicima Alisi i Arnoldu Kolbu, koji su 1942. deportovani i ubijeni.
Današnji izgled Filmcasino duguje velikoj rekonstrukciji iz 1954. godine, koju je vodio arhitekta Albreht F. Hrcan. Tada je nastao prepoznatljiv enterijer u duhu pedesetih, sa zaobljenim drvenim zidovima, ogledalima neobičnih oblika, dekorativnim detaljima i toplim osvetljenjem.
Posebnu pažnju zaslužuju ulazni hol i Cine-Bar. Talasaste drvene obloge, ogledalske površine, stilizovani motivi džungle, crvena sedišta i mali barski pult stvaraju atmosferu koja podseća na neki stari holivudski film. Spoljašnji neonski natpis, takođe sačuvan iz prošlog veka, upotpunjuje estetiku ovog prostora.
Zanimljiva je i njegova novija istorija. Početkom sedamdesetih bioskop je zatvoren, nakon čega je prostor koristilo jugoslovensko kulturno udruženje. Tek 1989. godine, posle gotovo dve decenije bez redovnih filmskih projekcija, Filmcasino je obnovljen i ponovo otvoren, simbolično uz početnu scenu Kjubrikovog filma 2001: Odiseja u svemiru. Od tada predstavlja jednu od važnijih adresa bečke nezavisne filmske scene, sa repertoarom koji obuhvata evropski autorski film, retrospektive, festivalske programe i ostvarenja koja retko dospevaju u velike bioskopske lance.
Koliko je njegov enterijer poseban, potvrđeno je i 2025. godine, kada ga je američki magazin Variety uvrstio među 21 najzanimljiviji bioskop na svetu, uz kultne filmske dvorane Londona i Los Anđelesa.
