Povezano
Kada čujemo Kanarska ostrva, verovatno prvo pomislimo na Tenerife i Gran Kanariju. Lanzarote se nekako ređe nađe na toj prvoj listi asocijacija, i upravo zato mi je bio zanimljiv.
Crna vulkanska zemlja, bele kuće, kobaltno plavi Atlantik, putevi koji kroz pejzaže okera, rđe i uglja nestaju negde na horizontu. Palme stoje gotovo nestvarno iznad polja lave, dok arhitektura kao da sledi pravila nekog izuzetno elegantnog minimaliste: nisko, belo, funkcionalno i gotovo potpuno oslobođeno suvišnih detalja.
A onda počnete da primećujete i ono čega nema – visokih zgrada koje zaklanjaju pogled, bilborda pored puteva, reklama tipa „rent a car“ na svakih 500 metara, niti restorana sa ogromnim natpisima koji obećavaju najbolju paelju u gradu. Čak i kada vozite kroz delove ostrva u kojima nema gotovo ničega osim lave, stena i vetra, nema osećaja da vam neko pokušava nešto prodati.
Lanzarote, lepota onoga čega nema
Lanzarote je deo Kanarskih ostrva, ali ne deluje kao fusnota uz Tenerife ili Gran Kanariju. Ima sopstveni vizuelni jezik, sopstveni ritam i, što je najvažnije, sopstveni način da sačuva tragove svog vulkanskog porekla. Lepo je na način koji u početku deluje gotovo strogo, a onda, posle nekoliko dana, počnete da shvatate da je upravo ta strogoća njegova najveća prednost. Lako je ovaj pejzaž nazvati pustim, meni je, međutim, što sam ga više obilazio, ta reč sve manje imala smisla.
Nije prazan, samo je elementaran.
Na pojedinim mestima Lanzarote manje liči na turističku destinaciju, a više na scenografiju za naučnofantastični film koji još nije snimljen. Minimalizam, ispostavlja se, izgleda prilično dobro u vulkanskoj steni.
Sesar Manrike i umetnost očuvanja ostrva
Da biste razumeli zašto Lanzarote danas izgleda upravo tako, morate upoznati Sesara Manrikea. Umetnik i arhitekta, rođen na ostrvu 1919. godine, Manrike je veliki deo svog života posvetio ideji da Lanzarote ne treba da postane još jedna turistička destinacija izgrađena po istom modelu. Nije bio protiv turizma, želeo je da se turizam prilagodi ostrvu, a ne ostrvo turizmu, a njegov uticaj danas je gotovo nemoguće zaobići.
Vidi se u arhitekturi, u načinu na koji su objekti uklopljeni u pejzaž, u belim kućama koje se pojavljuju između crne lave i, možda najviše, u tome što je ostrvo uspelo da zadrži sopstveni karakter. Njegov trag sam najlakše razumeo kada sam posetio kuću u kojoj je Manrike živeo gotovo dvadeset godina, a koja je danas pretvorena u fondaciju.
Kuća je zapravo jedan od najboljih primera njegovog odnosa prema ostrvu. Sagrađena je u prostoru nastalom od vulkanskih mehura, a umesto da se teren izravna i prilagodi kući, Marike je kuću je prilagodio onome što je već postojalo. Crna lava spolja, beli zidovi unutra, veliki otvori prema pejzažu i prostori koji se pojavljuju gotovo neočekivano.
Nije pokušavao da Lanzarote učini lepšim tako što će preko njega staviti nešto novo. Umesto toga, verovao je da ono što već postoji vredi sačuvati.
Putevima kroz lavu
To se najbolje vidi kada napustite gradove i krenete da vozite. Ostrvo sam obilazio kabrioletom i upravo mi je vožnja bila jedan od omiljenih delova putovanja. Nekada bih samo krenuo putem koji mi je izgledao zanimljivo i pustio da se pejzaž menja.
Crna lava postaje crvena, pa oker. Na trenutak se pojave vinogradi, zatim potpuno goli vulkanski teren, pa okean. Sve vreme imate osećaj da se vozite kroz nešto što je nastalo mnogo pre nego što je iko pomislio da bi ovde jednog dana mogao da postoji turizam.
Jedan od takvih pejzaža nalazi se u La Geriji. Ovde je čovek morao da pronađe način da sarađuje sa vulkanom. Vinova loza raste u malim udubljenjima u crnom vulkanskom pepelu, a oko svake biljke nalazi se niski kameni zid koji je štiti od vetra. Iz daljine sve izgleda gotovo nestvarno: hiljade malih zelenih biljaka raspoređenih po crnom terenu, svaka u svom udubljenju.
Teško je gledati La Geriju i ne pomisliti koliko su se ljudi na ovom ostrvu prilagođavali onome što su zatekli. Čak je i ovakav, naizgled negostoljubiv teren, postao mesto za život. A onda sam stigao do Timanfaje, gde ta ideja postaje još očiglednija.
Crni, crveni i narandžasti slojevi lave protežu se u svim pravcima, bez gotovo ikakve vegetacije. Teško je poverovati da su velike erupcije koje su oblikovale ovaj pejzaž trajale šest godina, od 1730. do 1736. Na jednom mestu su nam pokazali koliko je toplota još uvek blizu površine. Sipaju vodu u malu rupu u zemlji, a nekoliko sekundi kasnije ona izleti nazad u obliku vrele pare.
Između vulkana i Atlantika
Čak se i u restoranu u El Diablo meso peče na toploti vulkana. Posle Timanfaje, teško je zamisliti da ostrvo može da izgleda potpuno drugačije. A onda stignete do Famare. Ogromne litice spuštaju se prema dugoj peščanoj plaži, a Atlantik ispred njih izgleda gotovo beskrajno. Vetar je konstantan, talasi privlače surfere, a ljudi na plaži deluju kao da su došli bez mnogo plana, neko da surfa, neko da šeta, neko samo da sedi i gleda u okean.
Meni je upravo taj kontrast bio jedan od najlepših delova Lanzarotea. U jednom delu ostrva stojite usred vulkanskog pejzaža koji deluje potpuno negostoljubivo, a već nekoliko desetina kilometara dalje sedite pored Atlantika i gledate ljude kako ulaze u talase. Kada sam na početku rekao da me je najviše iznenadilo ono čega na Lanzaroteu nema, nisam mislio samo na bilborde, visoke zgrade i reklame.
Nema ni potrebe da vas ostrvo stalno zabavlja. Nema mnogo toga što pokušava da bude glasnije od pejzaža. Nema osećaja da stalno nešto propuštate ako ne skrenete baš na tu plažu, taj predeo ili taj vidikovac.
Možete jednostavno da vozite. Da otvorite krov. Da stanete negde gde nema nikoga. I gledate.
Možda je upravo to ono što mi je ostalo kao najjači utisak sa Lanzarotea. Ostrvo ne pokušava da vam pokaže koliko toga ima. Samo vam ostavlja dovoljno prostora da primetite ono što je već tu.
Fotografije: Željko Belić