Uroša Đurića je teško staviti u jedan ram. Slikar po profesiji, izlaže aktivno od 1989. godine, mlađoj publici je poznat i kao glumac, malo starijoj kao muzičar, DJ, radio-voditelj, novinar, televizijsko lice… Ne povlačeći jasnu granicu između autorstva, javne ličnosti i onoga što se nalazi na njegovim slikama, svojim opusom je od najranijih dana prisutan na međunarodnoj sceni, a njegovi radovi deo su stalnih postavki evropskih muzeja, sedam se nalazi u stalnoj postavci Albertine.
Upravo je granica između umetnosti, identiteta i javne slike jedna od konstanti njegovog rada. Još krajem osamdesetih, kada sa Stevanom Markušem formuliše Manifest autonomizma, Đurić umetnost određuje kao prostor lične slobode i odbijanja unapred zadatih kategorija. Devedesetih tu ideju razvija kroz Populistički projekat, u kojem istražuje kako nastaju identiteti i kako se proizvodi javna ličnost – sebe postavlja u različite uloge sveta popularne kulture, od fudbalera evropskih klubova do lica sa naslovnih strana imaginarnih časopisa. Fudbaleri, rok zvezde, televizijska lica i medijske slike koje nas svakodnevno okružuju postaju materijal za ispitivanje načina na koji se od slike, ponavljanja i javnog prepoznavanja gradi ono što na kraju prihvatamo kao stvarnost.
Uroš Đurić je autor naslovne strane jedanaestog broja štampanog izdanja BURO. O idolima, pa razgovor započinjemo njima.
BURO. Jesi li ikad imao idole? I da li si uvažavao one kojima se klanjala masa?
Uroš: Pre bih rekao da sam imao uzore, nekog ko bi mi ukazivao na moguće puteve razvoja kroz život. Kako dostići nešto što sam sebi zacrtao ili želeo da usvojim kao znanja i veštine. Voleo sam da čitam o njima, da pratim šta govore ili pišu, odlazio sam na nastupe ili tribine na kojima su učestvovali i pokušavao da razumem procese kroz koje su prolazili da bi se ostvarili. Bilo je korisno.
BURO. Šta naši idoli govore o nama?
Uroš: Govore o našim interesovanjima, stepenu svesti, ličnosti, zrelosti, putevima kojim bismo želeli da se krećemo ili da ih sledimo u datom trenutku. Mada, svako se tu upisuje u okviru svog karaktera, svako vidi nešto drugo. Ne postoji konačna formula.
BURO. Postoje li idoli koje si tokom života „rušio”, od kojih si se kroz proces odrastanja odljubljivao?
Uroš: Ne sećam se nikog posebno. Slike o pojedinim osobama se menjaju tokom godina kao što se menjamo i mi stičući raznorodna iskustva. Prema nekima nastavimo da gajimo naklonost, ili je čak produbljujemo, prema nekima baš i ne, a dešava se i da se slika o nekom prema kome smo gajili averziju koriguje tokom godina.
BURO. Tvoj Populistički projekat direktno se bavi sistemima zvezda, identitetom i javnim imidžom. Šta te je navelo da se baviš idejom selebritija i proizvodnjom zvezda?
Uroš: Primetio sam kako je devedesetih, po padu Berlinskog zida i proglašavanjem kraja istorije, tokom globalne žurke koja je izgledala kao da će trajati večno, uz nezaustavljivi napredak čovečanstva, gubitnicima u novom poretku odbijeno da se prizna pravo na sumnju. Bili su isključeni iz stvarnosti kao relikti prošlosti nesnađeni u novim okolnostima proklamovane totalne slobode. Ali ispostavilo se da taj proklamovani kraj istorije nije i kraj ideologije i da se iza brega pomalja populizam koji je od oruđa narastao u poslednju veliku ideologiju dvadesetog veka koja nema adekvatnog takmaca. Sistem o kojem govorite je uspostavio nove apostole i svece po starim obrascima, neopterećene velikim društvenim idejama ili moralnim konvencijama, svodeći ih na promociju ležernog konzumerskog života dostupnog svima iza ćoška, ili na norme izgleda i odevanja, dok su lajfstajl magazini postali programska zamena za Bibliju i Manifest komunističke partije.
BURO. U Populističkom projektu sebe si postavio u različite uloge koje pripadaju svetu slavnih – od fudbalera velikih evropskih klubova do lica sa naslovnica imaginarnih časopisa. Da li je to, između ostalog, bilo istraživanje načina na koji se idoli proizvode, ali i načina na koji se postaje deo tog sistema?
Uroš: To je bio model rada koji sam usvojio u samom startu. Još u prvim slikarskim radovima pozicionirao sam svoj lik na slici kao medijatora ideja i oruđe za konceptualne strategije i manevre. Time je i jasnoća iskaza ubedljivija jer se jasno dotiče autora kao aktera koji je ujedno i najizloženiji, te se u tom smislu ne može govoriti o eventualnim zloupotrebama drugih ličnosti koje su uključene u projekat u prizorima, već o saradnji. Cilj je bio da se kroz likovnu formu koja pripada kanonskim obrascima populističke medijske sfere istraži i ukaže na načine kojima se monopolski ovladava i instrumentalizuje predstava u javnom polju koja je dovoljno ubedljiva da postaje neupitna. Pritom je senzacionalizam jedan od vodećih elemenata platforme koja se gradi za buduću nesmetanu eksploataciju, a vrednost nije u kvalitetu sadržaja koliko u količini pratilaca i kapitala koji posledično donosi.
BURO. Za razliku od ranije, danas gotovo svako, makar nakratko zahvaljujući društvenim mrežama, može da gradi „javni imidž”. Samoprezentacija je normalizovana. Da li smo zbog toga izgubili potrebu za idolima ili se ta potreba modifikovala u obožavanje mikroidola?
Uroš: Ne znam. Nemam spremne odgovore na sva pitanja čovečanstva. Nemam ni mišljenje. Taj svet koliko zna da na momente bude koristan još više je zamoran. Ne znamo još kakve će biti posledice neprekidne dostupnosti. Društvene mreže su donele veliku preraspodelu pažnje zahvaljujući brzini distribucije ekranske slike u svačiji dom. Sadržaji su kratki, preplavljivanje je potpuno, ne znam šta bih rekao. Svet je drugačiji, a opet je nekako isti. Glupost uvek prevladava, tu je i nezaobilazna površnost. Fragmentacija je uvećana, a spektakli sve grandiozniji. Nemam pojma. Ne zanima me previše. Totalni mi je smor katkad. Verovatno to ima veze i sa godinama i sa zasićenošću. Sere mi se od svih i svega.
BURO. Priznat si umetnik, ali i javna ličnost. Da li si ikada osetio (posebno posle filma Mi nismo anđeli) da te publika ne posmatra samo kao autora – umetnika, već i kao figuru, simbol, idola? Kako si se nosio sa tim i kako je to uticalo na tvoj umetnički rad?
Uroš: Bilo je zanimljivo u početku kad su počele da mi se po životu vrzmaju bivše učenice ekonomskih škola, što dotad nije bio slučaj. Ali svako čudo za tri dana. Moja svakodnevica je lišena očekivanog glamura, krećem se drugačijim stazama, prizemljenijim. U tom smislu se moj život ne razlikuje mnogo od onog koji sam vodio pre no što sam postao prepoznatljiv. Jedino što je drugačije jeste što većini zapadate za oko i što lakše prebrode barijeru koju bi imali prema nekom ko im je nepoznat, a sa kamerama na smartfonima se gotovo podrazumeva da ikakva barijera uopšte ne postoji. I onda se suočavate sa svakojakim situacijama i u tom smislu svakodnevica postaje nešto zahtevnija nego pre. Ima svačega, taman kakav je i raspon samog života.
BURO. Kada bi trebalo da napraviš Populistički projekat danas, 2026. godine, ko bi bili njegovi protagonisti? Ko bi završio u rubrici Celebrities, ko u Hometown Boys?
Uroš: Projekat i dalje traje u zavisnosti od okolnosti. Poslednji rad s fudbalskim klubom bio je s Lovćenom na Cetinju 2023. Voleo bih da radim s braćom Galager ili Alis Vajdel u segmentu Celebrities, a na naslovnoj strani Hometown Boysa bi se smenjivali događaji od požara na zapadnom Balkanu i najnovijih aktivnosti Boni Blu do pobede AfD-a u Saksoniji i koreografije s poslednjeg velikog derbija u voždovačkoj rupi.
BURO. U jednom od tvojih intervjua naišla sam na odgovor: „Živimo u digitalnom dobu, sve informacije su dostupne, a moj doprinos je u tome što želim da ukažem na to da postoje neke stvari koje nisu dovoljno istražene i povezane.” Koje su to stvari?
Uroš: Mislio sam pretežno na dominantne narative koji su prisutni u javnosti u vezi sa istorijskim događajima kod nas koji su poprimili mitsku dimenziju i uzimaju se zdravo za gotovo. Ljudi kod nas, uopšteno govoreći, slabo poznaju istoriju naroda kojem pripadaju, a i ono što znaju često je površno i nepovezano. Velika je neprosvećenost u masama, a među elitama dominira površnost, i to je zabrinjavajuće. Neretko je i među samim istoričarima veliki nesklad po različitim pitanjima što dodatno unosi konfuziju u već decenijama razluđeno stanovništvo, pogotovo rubnih područja u unutrašnjosti. Pokušavam s vremena na vreme u svojim gostovanjima po podkastima da pobudim makar kod pismenijih da urone u priče koje postoje, prvo na lokalu pa onda i šire, i povežu sadržaje u širi kontekst kontinuiteta života na područjima na kojima etnički i kulturno postoje jasni tragovi života ovdašnje zajednice koja se identifikuje pod zajedničkim imenom Srbi, i smatram da je to poznavanje važno sa stanovišta utemeljenosti društva koje uspostavljamo.
BURO. A čitajući komentare ispod jedne emisije u kojoj si gostovao, naišla sam na sledeće: „Samo Uroš Đurić može da kaže da ceni Oasis, Tita, Slanislava Krakova i prečasnog Đorđa Brankovića u jednom intervjuu i da to bude legitimno.” Šta je tvoj komentar na ovaj komentar?
Uroš: Inspirišu me istinski hrabri ljudi, pogotovo oni koji se hvataju u koštac s trenutkom koji im u prvi mah ne ide naruku. Svi navedeni su, svako u svom domenu, ustali ili bili glas protiv obespravljenosti, koja je i danas ključna anomalija civilizacije. Mnogi potpadaju pod tu kategoriju i to je zaista veliki problem. Njegovom rešavanju se pristupilo neposredno po okončanju Drugog svetskog rata formiranjem koncepta društva blagostanja, koji je tri decenije kasnije napušten kao ekonomski neefikasan, što je laž onih koji drže sredstva za proizvodnju i ubiru kajmak na konto toga. Sad su se u svom bezumlju neutažive pohlepe okomili na celu planetu i posledice su vidljive.
BURO. Zanimljivo je da si sa Zoranom Panjkovićem, na B92, prenosio Maradoninu oproštajnu utakmicu (Maradona je i danas jedan od najvećih idola u istoriji), a u jednom intervjuu si rekao da je, po tebi, fudbal oduvek bio fantastična refleksija društva. Šta je to što fudbal čini tako moćnim ogledalom društva i zbog čega upravo on stvara neke od najjačih idola?
Uroš: Fudbal je igra s kojom se najlakše možete identifikovati jer ne traži nikakve posebne fizičke karakteristike. Mogu ga igrati visoki, niski, srednjeg stasa, dugonogi, kratkonogi, mršavi, zdepasti, vešti s loptom, manje vešti s loptom, sasvim je svejedno. Za svakog postoji uloga koja je korisna. U tom smislu to je presek društva koje podstiče solidarnost i inkluzivnost i zato je to oduvek bio sport radničke klase prevashodno. Najstariji organizovani klubovi nastali su u industrijskom Šefildu od radnika koji su radili u čeličanama. Fudbal je bio pogodan zato što se, za razliku od ragbija, nije igrao rukama. U to vreme rad u čeličanama i fabrikama escajga bio je izuzetno naporan, a povreda na radu je već bilo previše. Vlasnici fabrika i sami radnici nisu želeli sport koji bi ih dodatno onesposobio za rad. Iz tog razloga, rani fudbal u Šefildu razvijao se u smeru koji je strogo zabranjivao grube elemente poput šutiranja u cevanice i podmetanja nogu, kao i držanje i obaranje, što je drastično smanjilo prelome kostiju i teške povrede zglobova. Bio je to sport koji je u korenu emancipacije najnižih društvenih klasa, a tako je i danas.
BURO. Reci nam nešto o naslovnoj strani koju si uradio za ovo štampano izdanje.
Uroš: U pitanju je rad iz serijala nastalog tokom pandemije korone. Zanimalo me da li je moguće vratiti se u doba oskudice i suženih mogućnosti i stvarati reprezentativna dela bazirana na jeziku i sredstvima kojima sam raspolagao na samom početku, pre 30 godina, i koliko ona mogu da referišu na aktuelni trenutak. Vidimo tipa koji podseća na moje stare autoportrete, uz izvesne modulacije karaktera koji predstavlja ikonički model rokenrol zvezde s karakteristikama otpadnika, kakve danas uspešno eksploatišu bendovi poput Amyl & The Sniffers, dobijajući usput nagrade Grammy za izvođačku izuzetnost u okvirima mejnstrim sveta, zatečenog na pustopoljini u predelu koji podseća na okolinu Beograda uz prepoznatljivi TV toranj na Avali i zgradu CK kao lendmarkere.
Fotografije: Privatna arhiva