Razgradnja idola u četiri jezičke igre
Od idealne slike do crne rupe, kroz četiri jezičke igre pratimo kako se idol oblikuje, shvatamo zašto mu verujemo i saznajemo šta se događa kada ga rastavimo na njegove sastavne delove
Igra prva
Jedna od definicija kaže da je idol idealna slika. Da li smo, međutim, sigurni da razumemo ovu definiciju? Poreklo reči idol pronalazimo u starogrčkoj imenici eidolon koja znači slika, te bi sada, kada je svedemo na sopstvenu meru, rečenica glasila: „slika je idealna slika”, što ne znači bog-zna-šta. Upali smo, dakle, u jezičku zamku, u bespotrebno gomilanje reči. Ali ova zamka je dobra. U nju valja upasti bez obzira na to što ima više nivoa, kao u video-igri u kojoj se na sledeću ravan penjemo tek kada dovršimo prethodni zadatak. Upali smo u jezički lavirint iz kojeg nam valja pronaći izlaz.
Reči iz definicije, ideal i idol, liče jedna na drugu jer pripadaju istoj porodici: povezuje ih zajednički predak, starogrčka imenica eidos koja znači oblik, figura, ideja, te je idol i nekakva ideja, ono što poprima dovršen (idealan) oblik. (Primetićemo, usput, da eidos i eidolon takođe opasno liče jedna na drugu.) Idol je, prema tome, savršena figura. Kada idol dobije telo u drvetu ili kamenu, kada postane figura (ili kip), tu nam pomaže reč slovenskog porekla – kumir: idol u materijalnom obliku.
No, u ovu jezičku komplikaciju upao je gotovo kradomice, na mala vrata, i latinski jezik. Figura, figurae – treba li uopšte reći – latinski je prevod starogrčkog eidos. Figura je, između ostalog, ideja koja je dobila materijalni oblik. Najzad – i time ćemo izaći iz prve jezičke igre – imenica figura izvedena je iz glagola fingere koji znači oblikovati i zamišljati. Francuski zapovedni način figure-toi znači „zamisli”.
Igra druga
Najpre, dakle, imamo ideju (ono što zamišljamo, fingere), a onda tu ideju pretačemo u nešto materijalno, kip ili figuru kao neidealnog idola, kao nesavršenu predstavu. Samo ideja, proizvod uma, ono što zamišljamo, može biti idealna, ali ne i ono što je sačinjeno od nesavršene i propadljive materije. Zbog toga, uostalom, islam i zabranjuje da se bog kao savršeno i večno biće prikazuje slikom ili figurom, jer to znači pad u nesavršeno i propadljivo, u materiju. Isti je zaplet i u osnovi vizantijskog sukoba između ikonoboraca koji su smatrali da se idealna bića ne smeju predstavljati slikom i ikonopoklonika koji su se, tome nasuprot, zalagali za sliku: starogrčka imenica eikon znači slika (ikona). Upravo zbog toga valja ostati na oprezu.
Ali zbog čega, pita ponešto zbunjeni i delimično smoreni čitalac, zbog čega sada, kog đavola, treba biti oprezan? Pa, zbog toga što i dalje nismo pronašli izlaz iz jezičke nevolje u koju je i sebe i čitaoce, prvom rečenicom, uvalio neoprezni potpisnik ovoga teksta. Naime, latinski glagol fingere postoji i u srpskom: fingirati znači obmanjivati, izbegavati, lažno prikazati, izmisliti. Recimo, „fingirao je poštenje” znači da se pretvarao da je pošten, a u stvari je hulja. Fudbalski izraz fintirati potiče od glagola fingere (vidimo da i ovi glagoli liče) i znači „zavarati lažnim pokretom”. Idol, prema tome, nosi u sebi potencijal za laž.